Kao jedan od najgorih ratnih pohoda svih vremena navodi se bitka koju je austrijski car Jozef Drugi Habzburški vodio protiv Turaka kod rumunskog grada Karansebeša. Pripadnici austrijske vojske međusobno su se poubijali tokom noći, misleći usled pijanstva i jezičke zabune da ih napadaju Turci, koji su zatekli 10.000 mrtvih i ranjenih nerprijatelja kada su se pojavili dva dana kasnije.
Priča glasi ovako. Tokom Austrijsko- turskog rata (1787-1791), austrijski car Jozef Drugi Habzburški krenuo je 1788. godine sa 100.000 vojnika u susret turskoj vojci, u nameri da uspostavi kontrolu na Dunavu. Vojska, koja se sastojala od pripadnika mnogih nacija u sastavu tadašnjeg Austrijskog carstva, nije baš bila oličenje dobro obučene vojne sile, a kada se domogla Beograda, u kojem je trebalo da prezimi, od epidemije dizenterije, tifusa i malarije umrlo je više od 33.000 vojnika.
Ostatak vojske, izmučen bolešću, nastavio je pohod i ulogorio se u noći između 17. i 18. septembra kod rumunskog grada Karensebeša. Car je poslao mađarsku laku konjicu (husare) da izvide okolinu, uveren da su osmanske trupe u blizini i da bi mogle da izvrše napad pod okriljem noći. Umesto protivničkih trupa, husari su naišli na Rome koji su im ponudili rakiju na prodaju. Kako su bili umorni od pohoda i bolesti, oberučke su prihvatili ponudu i ostali da se napijaju.
Pošto se izvidnici nisu vraćali, car je pomislio da su upali u zasedu i za njima je poslao „multikulturalnu“ pešadiju, sastavljenu od mnogih nacija. Pešadija je zatekla husare kod Roma i odlučila da se pridruži pijančenju. Mađari, međutim, nisu bili voljni da dele rakiju. Izbila je svađa koja je prerasla u tuču. Usred gungule, neko je povikao da nailaze Turci, nakon čega su se učesnici tuče zdušno ujedinili u bekstvu ka svom logoru.
Noć je bila mračna, pa je austrijska straža videla samo siluete velike grupe vojnika kako nadire prema njima. Podigli su uzbunu, a bunovni vojnici u logoru počeli su da pucaju na „napadače“, među kojima su bili i austrijski oficiri koji su povikali „halt, halt!“ („stanite, stanite!“), ali su njihovi povici u opštoj gužvi i vrisci protumačeni kao „Alah, Alah!“. Nastala je još veća panika i masovni pokolj.
Artiljerija je pucala na konjicu, mnogi vojnici su krenuli u bekstvo pred zamišljenim neprijateljem, a sam Jozef Drugi pao je s konja u ledeni potok. Nakon što su ga izvukli, besni car je doneo odluku da se vojska povuče. Kada je svanulo, na bojištu je bilo 10.000 mrtvih i ranjenih vojnika, koje su na tom mestu zatekli i Turci pošto su – dva dana kasnije – uspeli da stignu do Karansebeša.
Mada se ovakav opis događaja kod Karansebeša pominje u mnogim istorijskim knjigama i medijskim prilozima kao primer „jednog od najgorih ratnih pohoda svih vremena“, istoričari nisu saglasni oko njegove verodostojnosti, pogotovo što je prvi pisani dokument o tome objavljen tek 40 godina nakon bitke. Dok jedni tvrde da je većina navoda izmišljotina, drugi smatraju da je vrlo moguće da su se stvari odvijale kao što je opisano, samo je pitanje da li baš u takvim razmerama. U prilog svojoj tezi navode mnoštvo primera kada je u austrijskoj, a potom u austrougarskoj vojsci dolazilo do zabuna u komunikaciji, uprvo zbog toga što su njeni pripadnici govorili različitim jezicima.
Osim toga, „prijateljska razmena vatre“ nije retkost u ratovima. Neki od primera su slučajevi tokom američkog građanskog rata, kada su zaraćene trupe olakšale neprijateljima ubijajući zabunom sopstvene vojnike, ili kada su u Prvom svetskom ratu britanske podmornice potapale svoje, umesto neprijateljskih podmornica. Kao da im to nije bilo dosta, u Drugom svetskom ratu RAF je bombardovao saveznike u Egiptu, a „kolateralne štete“ zbog zabune nije nedostajalo ni na neprijateljskoj strani.