Zatvarajući poslednju predbožićnu sednicu Donjeg doma italijanskog parlamenta, njegova predsednica Laura Boldrini, pozvala je kolege da u prazničnoj atmosferi blagodeti i porodičnog mira, koja će za poslanike trajati sve do 11. januara (19 dana), pomisle i na one koji žive u nemaštini i razmisle o inicijativama kako da se i njima život učini bar podnošljivijim ustanovljavanjem „dohotka dostojanstva“. Apel lep, human, hrišćanski, iako Boldrini pripada izrazito levoj partiji SEL (Levica, Ekologija, Sloboda), ali unosi i dozu nejasnoće terminom „dohodak dostojanstva“. Naime, njen predlog iz aprila 2015. odnosio se na „garantovani minimalni dohodak“; u toku prva tri dana dobio je preko 50.000 „lajkova“ i na tome se završilo.
Narodna mudrost je obično sažeta u poslovicama, a jedna od najpoznatijih italijanskih glasi: „dolce far niente“ (slatko je ne raditi ništa). Moždana oluja – kako bez rada steći platu – u Italiji uveliko traje i ukrašena je kitnjastim barokom humanističkih i hrišćanskih argumenata. Kada se razgrnu utopije i neobuzdane želje, ostaju dve ipak ozbiljne inicijative zasnovane na otklanjanju duboke socijalne nepravde. Prvu i najozbiljniju zastupa direktor INPS (Zavod za socijalnu zaštitu), Tito Boeri, profesor najslavnijeg ekonomskog univerziteta Bokoni, koji predlaže „garantovani minimalni dohodak“, ali samo za one koji imaju preko 55 godina starosti, a da su ostali bez posla u toku krize i nemaju šanse da se ponovo zaposle. Kao ozbiljan stručnjak, Boeri je lepo izračunao da bi nevoljnima garantovani dohodak od 500 evra mogao da se obezbedi oporezivanjem najviših penzija, od kojih ne mali broj iznosi i preko 10.000 evra mesečno. [ref]Đuliano Amato, sudija ustavnog suda, a pre toga dva puta premijer i tri puta ministar, profesor ustavnog prava, prima 22.048 evra mesečno penzije. Istina, deo toga daje u dobrotvorne svrhe. [/ref] „Zlatnih penzija“, onih koje su iznad petostrukog iznosa proseka, ima 250.000 i dovoljno je da se 23.000 „najzlatnijih“ sreže na prosek te grupe te ukine „vitalizio“ (posebni dodatak koji parlamentarci, sindikalci, bankari… primaju doživotno), pa da se nakrmi dovoljno novca kako bi najsiromašniji stekli osnovu za egzistenciju. Odnosno za premošćenje do sticanja zakonskog prava na starosnu penziju (64 godine).
Iako su i ideja i predlagač ozbiljni i usmereni na rešavanje ozbiljnog socijalnog problema, vlada i njen hiperagilni premijer još nisu udostojili predlagača odgovorom. Naime, samo je procurelo da je predlog stigao kasno, kada je budžet već skrojen za narednu godinu. To nije validan odgovor, jer predložena mera ima nulti uticaj na budžet – preraspodela bi se odvijala unutar sredstava postojećeg fonda. Problem je što nije lako ustanoviti koliko ima onih koji stvarno zaslužuju pomoć, koliko aspiranata i koliko rušitelja inicijative. Prema statistici predlagača postoji samo 1.177 ugroženih. Prema neobuzdanim tvrdnjama sindikata ima ih čak 50.000. Neočekivano, ali sindikati i neoliberalni stručnjaci su na ovom problemu zdušno formirali front otpora. Sindikati, jer se tim putem ne rešava opšte siromaštvo – oko 3 miliona građana žive ispod granice siromaštva [ref]Generalno, u EU je granica siromaštva 60 odsto prosečnog dohotka. U Italiji je u selima granica 980, a u velikim gradovima 1.400 evra mesečno po osobi. Preračunato u dinare to znači da se granica siromaštva u Italiji kreće između 109.760 i 156.800 dinara mesečno prihoda![/ref], ali ne treba zanemariti ni činjenicu da penzionisani sindikalni vođe čine jaku grupu među najprivilegovanijima. Argument stručnjaka je legalistički: to je „zavlačenje ruke u džep onih koji su penzije, bez obzira koliko su velike, zaradili po zakonu“.
Drugi predlog je ozbiljan utoliko što ga lansira druga po veličini (27 odsto glasača) politička grupacija – Pokret 5 zvezdica; ali i neozbiljan, jer je populistički nerealan. Taj predlog zahteva uvođenje „dohotka po osnovu državljanstva“ (reddito di cittadinaza) i to u iznosu od minimum 780 evra mesečno. Svakom državljaninu koji zarađuje manje – dodaje se do tog iznosa, odnosno daje se cela suma ako ne zarađuje ništa. Populisti ne bi bili to što jesu da se kojim slučajem potrude pa ponude ozbiljnu računicu kako sakupiti novac za njihove lepe želje. Naime, nije baš da ne kažu, jer pominju da su 190 milijardi prihodi mafije – pa njoj to treba oduzeti. Utajivači poreza oštete državnu kasu za 100 milijardi evra godišnje – pa to treba naplatiti. Iako mladi, oni nisu mali Đokica pa da ne znaju kako je te pare gotovo nemoguće naplatiti bez temeljne promene društvenog sistema – tzv. revolucije. Raspravljati ozbiljno o detaljima značilo bi upasti u zamku populista. Logičnije je upitati se: ko bi bio lud da radi za 800 evra mesečno, kad za 780 evra može da ne radi ništa! A takvih koji ne zarađuju ništa ili manje od 800 evra mesečno u Italiji ima oko 15 miliona! Ekonomski institut iz Mestra je izračunao da bi program dohotka po osnovu državljastva koštao 25 odsto BDP, odnosno oko 450 milijadi evra godišnje. Populisti ne škrtare.
Italijanima je, još iz renesanse, u genima ostalo da produkuju bezbroj ideja, ali danas više nemaju ni nekadašnje bogatstvo, ni genije koji bi zamisli sproveli u delo. Epicentar naprednih tendecija pomera se ka „boljima i višima“, što bi rekao Kanjoš Macedonović. Naime, ideja da svaki čovek zaslužuje materijalnu sigurnost, ako isključimo prapočetke od Aristotela i Hrista, potiče od Tomasa Mora (1516) i njegove misli da bi „društvo bilo bolje i pravednije kada bi svaka osoba imala sredstva za životne potrebe“. Nije slučajnost da njegovo delo, iz kojega je ta rečenica, nosi naslov „Utopija“. Dva i po veka kasnije Tomas Džeferson u Virdžiniji uvodi zakon kojim svako stiče pravo na 50 akri zemlje. Nepravda inspiriše sve veći broj umnih ljudi da joj traže leka. Bertrand Rasel, na primer, smatra: „Određeni mali dohodak, dovoljan za opstanak morao bi biti garantovan svakome, bez obzira da li radi ili ne“. Predsednik SAD F. D. Ruzvelt: „Ubog čovek nije slobodan čovek“. Pa čak i Hajek smatra: „Nema sumnje da izvestan minimum hrane, smeštaja i odeće, potreban da se očuva život i radna sposobnost, treba obezbediti svakome“. Nema prostora za citiranje, ali vredi makar navesti najvažnija imena pobornika garantovanog osnovnog dohotka: Kejnz, Galbrajt, Martin Luter King, Erih From, Pol Samjuelson, Maršal Makluan, Džeremi Rifkin, Pol Krugman…
Univerzalna deklaracija ljudskih prava doneta 1948. godine u članu 25. proklamuje: „Svako ima pravo na standard života koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje, njegovo i njegove porodice, uključujući hranu, odeću, stan, lekarsku negu i potrebne socijalne službe, kao i pravo na osiguranje u slučaju nezaposlenosti, bolesti, onesposobljenja, udovištva, starosti ili drugih slučajeva gubljenja sredstava za izdržavanje usled okolnosti nezavisnih od njegove volje”. Taj dokument je u naše vreme postao nova utopija, nešto kao i ona najčešća ustavna garancija svima da imaju pravo na rad. Amerika je, našavši se sa ogromnim suficitom budžetskih prihoda potkraj predsednikovanja Bila Klintona, pokušala da uvede „narodne dividende“. Osnovni predlog je bio da svaki građanin SAD uključiv i bebe dobije po 300 dolara „dividendi zbog dobrog poslovanja države“. Nastala su beskrajna parlamentarna teoretisanja i rasprave, pa je uto stigao i novi predsednik Buš (Junior), pa 11. septembar i te su pare najvećim delom upotrebljene za odmazdu i rat u Avganistanu i Iraku.
Još je Evropska ekonomska zajednica (EEZ) 1992. – godinu dana pre nego što će postati Evropska unija, sugerisala svojim članicama da „svaki radnik Evropske unije ima pravo na odgovarajuću socijalnu zaštitu i mora, srazmerno mogućnostima sredine, uživati zadovoljavajuću socijalnu sigurnost. Osobe isključene iz tržišta rada i bez sredstava za izdržavanje moraju dobijati prihode dovoljne za dostojnu egzistenciju“. Većina razvijenih članica Unije već odavno poseduje neke od mera socijalne zaštite nezaposlenih koje se sve jasnije pokazuju kao nedovoljne. Naime, ekonomska kriza poduprta tehnološkim razvojem koji intenzivno izbacuje ljudsku radnu snagu iz proizvodnje, stvorili su značajnu skupinu nezaposlenih. Mladi plaćaju najdeblji račun – u Švedskoj ih je 21 odsto nezaposlenih, u evrozoni 22, u Hrvatskoj 43, u Italiji 44,2, u Grčkoj čak 53,7 odsto. Drugi krak makaza nezaposlenosti čine oni koji su već prevalili petu deceniju kada su otpušteni zbog krize – nemaju gotovo nikakve šanse da ponovo dođu do zaposlenja, a ne ispunjavaju uslove za penziju.
Ekonomista Džeremi Rifkin je još 1995. godine objavio knjigu The End of Work (Kraj rada) u kojoj analizira kako moderne tehnologije (automatizacija i informatika) teže da mašinama zamene radnike gde god je to moguće. Tržište rada postaje prezasićeno ponudom koja obara cenu rada uz verovatnoću sve dublje krize u tom smeru. „U debati kako na najbolji način koristiti dobrobiti porasta produktivnosti – piše Rifkin – svaka zemlja mora se suočiti sa pitanjem ekonomske pravde… Jedini efikasan način da se pruži sigurnost onima koje su mašine istisnule iz radnog procesa jeste da se deo prihoda od povećane produktivnosti pretvori u neku vrstu dohotka koji će im garantovati država“.
Naravno uvek će postojati poslovi koji se neće robotizovati, jer je u tim slučajevima ljudska radna snaga jeftinija – te poslove obavljaće oni koji nemaju prava na dohodak po državljanstvu, a to su imigranti. Vrlo je slična pozicija malih i nedovoljno razvijenih zemalja (i naše dakako) koje će prihvatati da budzašto proizvode ono što bogati ne žele da rade. One nikada neće doći na nivo bogastva kada mogu da plate da neko ne radi. Najsposobniji kadrovi iz tih sredina odlaziće još masovnije u bogate zemlje gde mogu da učestvuju u dobrobiti novog doba.
Budući da se više ne radi samo o socijalnoj pravdi, humanizmu i hrišćanskoj saosećajnosti, nego o tehnološkim tendencijama koje menjaju odnos prema korišćenju ljudske radne snage, to se najnaprednije zemlje tim problemom počinju da bave ne kao dobročinstvom nego kao društvenom raspodelom. U tom smislu metamorfoza od „pomoći“ prema „dohotku“ nije samo verbalna. Finska je septembra meseca formirala finansijski fond i istraživačku grupu koja treba da tokom 2016. pripremi pilot plan za osnovni garantovani dohodak. Ispitivanja govore da 70 odsto građana smatra da je to neophodno, većina se slaže da bi 1.000 evra mesečno bio korektan iznos, služba socijalne sigurnosti je dala novac i saglasnost da se 2017. godine startuje sa primenom pilot programa koji će dotle biti urađen.
Nije lako oceniti do koje mere je u pitanju stručna, a do koje politička sugestija Jozefa Stiglica, u svojstvu ekonomskog savetnika Hilari Klinton, kada joj predlaže da u program osvajanja predsedničke funkcije u SAD uključi i ponudu za „bezuslovni osnovni dohodak građana“. Bezuslovni osnovni dohodak (unconditional basic income) je najširokogrudija forma i verovatno bi trebalo da posluži kao izborni mamac. Teško je verovati da bi kroz američki parlament mogao da prođe do te mere samarićanski projekat koji postavlja samo jedan uslov – da dotični nema nikakav prihod. I da pritom uzrast, pol, boja kože, obrazovanje, stručnost, radne navike, pa čak ni državljanstvo ne predstavljaju nikakvu prepreku. No pasarán!
Od svih argumenata u prilog garantovanom osnovnom dohotku najneuverljivije deluju oni koji se oslanjaju na čovekoljublje, veru, dobročinstvo… jer da nešto vrede valjda bi za ovih pet stoleća od kada se intenzivno o temi raspravlja urodili nekim plodom. Ono u šta se može verovati je socijalni i politički pritisak već obespravljenih, ali i onih koji shvataju da će uskoro i sami doći na red da izgube posao i dostojanstvo. Upravljačke sile, bez obzira da li su to kapital, ekonomski zakoni, tehnologija ili politika – nedvosmisleno vode isključivanju ljudske radne snage iz procesa stvaranja nove vrednosti. Naišao sam na indikativan podatak da je Kodak svojevremeno upošljavao 140.000 „pripadnika srednje klase“ (govorilo se tako jer su bili dobro plaćeni) te da je zbog tehnoloških promena u foto industriji kompanija bankrotirala. Uslovno, danas taj Kodakov posao uz gotovo beskrajne mogućnosti daljeg grananja obavlja Instagram sa samo 13 zaposlenih.
Nekakav novi ludistički pokret, razbijanje mašina, u trećem milenijumu jednostavno nije zamisliv. Industrija u usponu je iz zemljoradnje SAD povukla 50 odsto, a u Britaniji 30 odsto zaposlenih. Danas nema nikakvih novih delatnosti koje bi mogle tako masovno da povuku višak zaposlenih iz industrije. Duboko raslojavanje ljudskog društva je neminovno. Intelektualni rad, koji jedini ima budućnost, nije u stanju ni iz daleka da bude ventil za industrijsku nezaposlenost. Ljudski radni otpad postaje opasna pretnja socijalnom miru. Najmanje napora i novca za umanjivanje opasnosti predstavlja korumpiranje, plata za nerad, za nesmetanje, onima koji nisu pripodobljeni novim proizvodnim procesima u kojima ljudi smišljaju, a mašine rade. Izgleda paradoksalno ali tako se galaksija bogatih definitivno i bez konflikta udaljava.
Ljudi sa prihodima koji omogućavaju samo golu egzistenciju neće imati šanse da školuju decu, a iz dosade će ih praviti svakako. Neće imati mogućnosti da se uz pomoć kredita vinu u anticipiranu potrošnju, neće imati ni sredstava ni potrebe za kulturom… nabrajanje bi moglo ići u nedogled. Međutim, ljudi su uvek nalazili rešenje (pošto isprobaju sva pogrešna – Marfijev zakon), s tim što je svaka prelomna generacija platila račun. Reč je, pre svega, o najmlađima među nama.
Preuzeto sa Peščanika