Strip je bio zarobljen u dva stereotipa – o muškosti i avanturi. Kada su revolucionarnim promenama u ovom mediju te prerasude dovedene u pitanje, one su počele da se ruše kao kula od karata. Žene su aktivno učestvovale u toj emancipaciji i u poslednje dve decenije veoma su prisutne u autorskom stripu – svojim senzibilitetom, raznovrsnošću stilova i velikom spremnošću da otvoreno govore o veoma ličnim temama.
Sa mukom su se žene probijale kroz nepregledne kolone muških stvaralaca stripova u vreme najvećeg uspona ovog medija, u periodu pre Drugog svetskog rata, kada je svaka dnevna novina u Sjedinjenim Državama – a prateći taj trend, i veliki broj dnevnika i časopisa za decu sa ovih prostora – imala odvojenu barem jednu obaveznu stranu za priče u slikama.
U to vreme postojalo je tek nekoliko sporadičnih izuzetaka od pravila da i svet stripova, zapravo, pripada muškarcima. Posle rata su stvari počele da se odvijaju nešto drugačijim tokom, a verovatno globalno najpoznatija autorka stripova iz tog perioda bila je Finkinja Tuve Jansen, sa svojim legendarnim „Muminom”. Kroz humoristički geg-strip sa doživljajima istoimenog simpatičnog izmišljenog stvorenja i njegovog kruga porodice i prijatelja, Jansen je vešto uspevala da uplete važne društvene i edukativne poruke.
I mi smo imali čuvene pionirke u ovoj oblasti: slikarka Ljubica Cuca Sokić je još tridesetih objavljivala stripove za decu u Pravdi, a glumica Ljubinka Bobić je pisala scenarije za komične stripove „Stojadin” i „Rista Sportista”, koji su izlazili u predratnom Ošišanom ježu i Politikinom Zabavniku.
Nina Bunjevac: „Otadžbina“, System Comics, Beograd
U antologiji „Ženski strip na Balkanu”, koju je 2010. objavila zagrebačka izdavačka kuća Fibra, objedinjeno je više od 30 autorki od „Vardara do Triglava”, sve autentičnih, školovanih umetnica, za koje priređivačica ovog izdanja, Irena Jukić-Pranjić, piše da „niti jedna od njih ne može živjeti isključivo od svog rada na stripu. U svojim privatnim životima one se izdržavaju kombinirajući grafički dizajn, ilustriranje, poučavanje i rad na animiranim filmovima, jedna od njih je arhitektica, jedna je softver-developer, jedna je koordinatorica strip-udruge i restauratorica, jedna je scenograf u kazalištu, jedna je radila kao foto-model, scenarist i režiser televizijskih emisija i jedna je profesionalni šetač pasa u NY”.
Razbijanje tabua
Naslovnu stranu ove antologije krasi crtež Nine Bunjevac, Kanađanke srpskog porekla, čiji je grafički roman „Otadžbina (Zemlja otaca)” osvojio kritiku širom sveta i našao se na Bestseler listi Njujork Tajmsa. U Kanadi je dobio nagradu „Doug Wright,” kao najbolji strip roman na engleskom govornom području, a u Francuskoj je nominovan za književnu nagradu Provence-Alpes-Côte d’Azur, koju dodeljuju učenici srednjih i zanatskih škola. Nina je „Otadžbinom” uzburkala mnoge duhove prošlosti sa ovih prostora, jer u njoj ispituje sopstvene poglede na svet i regionalnu istoriju, ubacujući neverovatne autobiografske detalje – kad je imala dve godine majka je sa njom pobegla iz Kanade u Jugoslaviju, od oca koji je učestvovao u bombaškim napadima na jugoslovenska predstavništva.
Naša sagovornica se pre stripa bavila slikarstvom i skulpturom, ali kaže da su joj se oba ta medija činila statičnim i nepristupačnim široj publici. “Strip je pristupačan ljudima i omogućava kompleksni metod izražavanja. U stripu glavnog toka, kako u Evropi, tako i u SAD još uvek je prisutno veoma malo žena i rad na njemu podseća na rad u fabrici – jedna osoba radi olovkom, druga tušira, treća koloriše, četvrta ubacuje tekst. S druge strane, nezavisan ili autorski strip je relativno nova pojava i u njemu u Severnoj Americi ima podosta žena, možda čak u istom broju kao i muškaraca. Generacije se menjaju, žene su emancipovanije, imaju mogućnosti da odaberu ono što im se istinski dopada, a ne ono što im je nametnuto da vole. Čak i veći broj žena autorki je generacijska stvar”, naglašava Bunjevac.
Nina Bunjevac: „Otadžbina“, System Comics, Beograd
Kada je reč o autorskoj slobodi, autorka iz Kanade ističe da može da piše o čemu god želi, ali da je rad na autorskom stripu istovremno i mukotrpan, i bio bi mnogo teži da ne postoji podrška porodice i prijatelja. „No, važno je imati čitaoce na umu tokom stvaranja i odraditi temu tako da oni osećaju mene i moju suštinu kao autora. Na primer, moj narativ je oduvek bio neutralan u političkom i emotivnom smislu – važno je izneti činjenice i dati čitatelju da sam stvori svoj utisak. A sentimentalnost ili višak emocije je nešto slično propagandi”, objašnjava Bunjevac.
Posle “Otadžbine”, ona se odlučila za novi preokret i novo kršenje tabua. “Svrha tog romana je bio da se pokaže uticaj destruktivne politike i radikalizma na privatne živote, ne želim da me on zauvek svede na ulogu kćeri teroriste, političke autorke sa burnog Balkana. Moj idući projekat je pornografska priča, zasnovana na noar filmu „Ljudi Mačke” iz 1942. godine, a u kojoj će se glavna junakinja zvati Zorka Petrović.”
Potraga za mirnim kutkom
Splićanka Sonja Gašperov kaže da je strip u njenom životu prisutan od detinjstva, i da je u njoj godinama rasla želja da se bavi ovom umetnošću. U njenom dosadašnjem opusu izdvaja se već pet albuma „Vučina”, u kojima kroz čovekolike vukove na duhovit način prebira i komentariše sopstvenu svakodnevicu, na svojim Fejsbuk stranicama redovno objavljuje strip-dnevnik, a uskoro će privesti kraju i najnoviji projekat, koji će svetlo dana takođe ugledati na internetu. „Svaki medij kojeg dohvatim mora iz mene izmamiti neke emocije. Ako to uspije onda me i oslobađa. Strip je pokazao da kroz njega mogu najbolje doprijeti do sebe, ali i do publike. Naravno, ponekad zaključim kako je neke ideje lakše uobličiti kroz neki drugi medij i zato se ne želim ograničavati”, kaže ova mlada autorka za „Biznis & Finansije”.
Gašperov ističe da ne beži od novih iskustava i saradnje na tuđim projektima, ali da ipak pre bira da bude samostalan autor jer, kako kaže, još uvek ima veliku potrebu da drži sve konce, istražuje, uči, greši i veseli se…
Prema njenim rečima, takvu autorsku slobodu prigrlili su mnogi mladi ljudi kojima je internet pružio brži put do čitaoca, i njihovih reakcija. „Loša strana interneta je što strip autorice i autori rade to bez uredničkog reza, pa se tako stvara rijeka lošeg ili stilski presličnog ‘tumblr’ strip sadržaja. Dio strip publike je sit internetskog ‘fast food’ šarenila, a gladan nečeg drugačijeg, osobnijeg… Javlja se jaka potreba za traženjem mirnog kutka u kojem vrijeme usporava, u kojem se na likovno poetičan način ispovijedaju tajne, propituje seksualnost i u kojem se čitatelj, zbog iskrenosti autora, može vrlo brzo poistovjetiti s likovima i pričom. Takvo emotivno i otvoreno pripovijedanje je donekle prisutnije kod autorica i to je, možda, jedan od razloga zašto su one u današnje vrijeme zapaženije i zašto im interes za stripom raste”, smatra naša sagovornica.
Sonja Gašperov: „Vučine“, 2×2, Zagreb
Kreativnost nema pol
„Strip je, u stvari, bio zarobljen u dva stereotipa – o muškosti i avanturi. Kada su revolucionarnim promenama u ovom mediju te prerasude dovedene u pitanje, one su počele da se ruše kao kula od karata“, napominje Zoran Đukanović, kulturolog i strip teoretičar. „Isto tako, zaokret stripa ka autobiografiji i kompleksnoj višeznačnosti ljudske duše umesto ’stripskih’ stereotipa nije ’otvorio vrata’ ženama jer one nisu ’damski čekale’ da im to neko učini, nego su aktivno učestvovale u ovoj emancipaciji stripa kao umetničke forme. Pitanje je da li pristajemo na relevantnu razliku između ženskog i muškog iskustva na polju umetnosti. Šta je, međutim, relevantna razlika? To ne zna niko.
Samosvest emancijapcije žena, srećom, je prošla fazu političke korektnosti koja ju je ograničavala na pozitivne stereotipe. Uvredljivo je misliti za žene da će slediti, na primer, političkog kandidata samo zato što je žena, pa se ni stripovi ne kreiraju polnim organom“, zaključuje Đukanović da ne postoji „ženski strip“, kao ni „žensko pismo“’ u književnosti, već samo snažne kreativne individue.
Manjina koja doprinosi
„Mada su žene bile dugo vremena manjina u svetu stripa, od samih početaka imale su značajaniji uticaj no što se na površini vidi. Samo godinu dana nakon što se pojavio ’oficijelno prvi strip na svetu’, „Žuti deran“, Ričarda F. Autkolta, dvadesetogodišnja Rouz O’Nil objavljuje 1896. godine svoj strip, „Pozivi starog pretplatnika“. To je prvi pronađeni strip koji je kreirala žena. Trina Robins, i sama autorka andergraund stripova počev od šezdesetih prošlog veka, napisala je niz knjiga o autorkama stripova i ženskim karakterima u stripu. Edvina Dam kreirala je strip o psu Tipiju, dnevne kaiševe već 1918, dodavši im nedeljnu verziju 1934. Prva žena zvanični sindikatski crtač bila je Dejl Mesik (1906-2005), kreirala je 1940. godine sindikatski hit „Brenda Star“. Tu su i Tuve Janson s meditativnim remek-delom o toleranciji i otvorenosti, „Mumin“; dve majstorice socijalne satire, Francuskinja Kler Breteše i Engleskinja Posi Sajmons; zatim genijalna pripovedačica o nesigurnostima odrastanja, Amerikanka Linda Beri; sjajna scenaristkinja pesimističnog vesterna „Džonatan Kartland“ bila je Lorens Arle (1949-2005); harizmatska urednica edicije „Vertigo“ Karen Berger bitno je doprinela revoluciji u američkom glavnotokovskom stripu, Iranka Marđan Satrapi stvorila je prevratnički strip „Persepolis“, anatomiju totalitarne svakodnevice i odrastanja u njoj…“, Zoran Đukanović izdvaja, kako kaže, samo neka od važnih imena iz čitavog bogatstva njihove geografske, stilske i profesionalne raznovrsnosti.
Članak je objavljen u martovskom broju #125 časopisa „Biznis i Finansije“