U Bremovoj knjizi “Kako žive životinje”, na kojoj je moja generacija sticala znanja iz zoologije, nema takvog opisa grabljivica koji bi bio dostojan pandan tzv. Network koncentraciji. Microsoft je 13. juna pazario Linkedin, što je kompaniju Bila Gejtsa (Gates) koštalo 26,2 miljarde dolara. U jednim našim novinama sam primetio da to “zapeta 2” i ne pišu, a ta sitnica vredna je 200 miliona dolara, a ne verujem da bi ijedno srpsko preduzeće tu cenu postiglo kad bi odlučilo da ide u prodaju. Samo godinu dana ranije Linkedin je slavio kupovinu linda.com platforme po ceni od 1,5 milijardi dolara. Dakle još nije svarila progutanu kompaniju, a već je i sama progutana.
Spisak fuzija, prekupljvanja, otimanja u svetu vodećih kompanija zasnovanih na računarskim mrežama tu trentno završava, a prethodila su mu masovna “gutanja”. Na primer Google je kupio YouTube (za 1,65 mlrd dolara), Wase (966 miliona), Nest (3,2 mlrd); Facebook je pazario Instagram (1 mlrd), Oculus VR (2 mlrd), Watsapp (19 mlrd); Microsoft progutao Skype (8,5 mlrd), Nokia (7,2 mlrd); Yahoo-Tumblr (1 mlrd); Tesla- SolarCity (2,5 mlrd dolara), a sve su to poslovi koji nedvosmisleno vode monopolizaciji tržišta. Advokat i TV komentator digitalnih tehnologija, Uroš Nedeljković, dopunjuje moj spisak podacima da je već ranije Google kupio Android, da je Apple kupio Beats za 3 mlrd. Od budućih poslova Snapchat vodi marketinšku kampanju povećanja broja korisnika kako bi se što bolje udomio… Sve to uz primedbu da ni tu nije kraj “velikom ždranju”. Ima još šta da se guta dok prva četvorka (Google, Microsoft, Facebook i Yahoo) ne počne međusobno da se proždire.
Na primer Twitter važi za poslednju samostalnu i nezavisnu kompaniju, najvećim delom zato što su joj tržišne performanse od avgusta prošle godine bile u padu, te se smatralo da mu se bliži kraj. Procvetao je na početku zahvaljujući prvoj izbornoj kampanji predsednika Obame, posle čega nema političara koji se nije okačio na tviter uključiv i vrlo revnosnog Papu Franciska. Zatim je postepeno izlazio iz mode sve do nove američke predsedničke kampanje, kada je neobuzdani Tramp svojim paradama tom društvenom mediju udahnuo novu privlačnu snagu. Sledila je tragedija u Orlandu – i loše vesti povećavaju upotrebu – pa je nagli ponovni porast broja korisnika na 310 miliona pokrenuo rast vrednosti akcija čak za 17 odsto. Time je Tviter postao predmet interesovanja velikih igrača.
To oko rasta vrednosti akcija u neku ruku je nalik na ono sofističko pitanje šta je pre nastalo kokoška ili jaje. Naime, rast broja korisnika privukao je pažnju biznisa, a pažnja investitora dodatni je impuls rastu broja korisnika, a to opet utiče na rast cena akcija. No ako je Linkedin, za koji se u žargonu tvrdi da nije mnogo više nego blok sa vizitkartama onih koji traže zaposlenje, sa svojih 255 miliona korisnika naveo Microsoft da razjapi buđelar, ni Twitter nije bez izgleda. Velike ribe su Facebook – milijarda i 100 miliona i YouTube – milijarda korisnika. Impozantna koncentracija tzv. tehnoloških kompanija, mega brojevi korisnika i basnoslovne sume po kojima se prodaju ne slute na dobro. Identična su zbivanja i u drugim pomodnim oblastima od kojih ćemo pažnju posvetiti još farmaciji kao najkarakterističnijoj. Takve su tendencije prethodile mnogim berzanskim balonima, čija je sudbina da eksplodiraju opštom krizom kada se previše napumpaju.
Biće da ekonomija zasnovana na najmodernijim tehnologijama, a ja nisam u stanju da za nju nađem jedinstvenu oznaku, čini prevaziđenim stanovišta Adama Smita i njegovih sledbenika sve do neoliberala koji beskrajno veruju u tržište, njegovu nevidljivu ruku, odnosno moć da putem konkurencije dovodi sve u najbolji red. Nobelovac Stiglic tvrdi: “U današnjoj ekonomiji, mnogi sektori – telekomunikacije, kablovska TV, digitane forme medija, Internet, zdravstveno osiguranje, farmacija, agro-biznis i mnogo toga još, ne može biti shvaćeno ako se posmatra samo kroz optiku konkurencije”. Citiram i dalje: “U tim sektorima konkurencija postoji dominatno u kontekstu oligopola, nema “prave” konkurencije opisane u udžbenicima/…/ U mnogim granama dolazi do velike, čak dramatične koncentracije. Deset najvećih banaka, na primer, povećale su svoj deo od 20 na 50 odsto tržišta u proteklih 30 godina/…/ Neka od povećanja tržišne moći posledica su promena tehnologije i ekonomske strukture: network ekonomija na primer/…/ Microsoft i farmacija su zgodan primer kako se podižu i održavaju barijere često poduprte snagama konzervativne politike koje labave anti-trust tendencije i opravdavaju neuspehe ograničenja moći tržišta sa motivom da je tržište prirodno kompetitivno”. Šumpeterova tvrdnja da su monopoli privremenog karaktera gubi aktuelnu vrednost.
Još pre dve godine Wall Street Journal je objavio pozamašan tekst u kojem Peter Til (Thiel) menadžer i osnivač Pay Pal mreže, dokazuje da je konkurencija šarena laža za neuspešne! “Amerika – piše on – mitologizuje konkurenciju i kredite zasnovane na štednji pokušavajući da nas tako kao spase od siromaških redova u socijalizmu. Zapravo kapitalizam i konkurencija su suprotnosti. Kapitalizam polazi od akumulacije kapitala, dok bi pod idealnom konkurencijom svaki pofit bio teoretski sveden na blisko nuli”. Pored ostaloga Til daje zgodnu sliku kako su anti-monopolski zakoni impotentni pred današnjom koncetracijom moći na svetskom tržištu.
Opredelimo li se da je Google monopolista moramo postaviti pitanje: u čemu? Ako ga tretiramo kao oglasnu kompaniju konstatovaćemo da je sa 17 milijardi dolara prihoda po tom osnovu kompanija bezopasna čak i na američkom tržištu koje godišnje knjiži 150 milijardi, a na svetskom tržištu vrednom 495 milijardi čini samo 3,4 odsto. Šta biva ako Google tretiramo kao multi tehnološku kompaniju, jer radi kao mašina za pretrage, kreira softverske programe, pa čak pravi i robotizovani auto. Po tom osnovu prihodi iznose 2,35 milijardi dolara (2012.god.). Budući da tržište potrošačke tehnologije vredi 964 milijarde njegov deo je samo 0,24 odsto. Ostaje samo još da se proceni njegova pozicija primarno kao mašine za pretraživanje (search engine). Po tom osnovu Google drži 68 odsto američkog tržišta (Microsoft 19, a Yahoo 10 odsto); no, mislite li da postoji politička volja i hrabrost da se obuzda kompanija koja je postala poseban pojam u Oxfordskom rečniku. Ili što je još važnije – koja zapošljava 82 i po hiljade ljudi, stvara 83 miljarde dohotka godišnje i ima kapitalizaciju od 373 milijarde dolara!
To je osnova na kojoj je nikla teorija “kreativnih monopola” koji nisu samo korisni za ostatak društva, nego i moćna pokretačka mašina opšte dobrobiti. U neku ruku to je parafraza trickle-down teorije prelivanja bogatstva. I kako piše Til: “Vlada (američka) zna to i zato jedan od njenih departmana vredno radi na kreiranju monopola – žestoko se boreći da zaštiti patente novih proizvoda”. Parlamentu je prepušteno da se zanima pravljenjem antimonopolskih zakona, koji mnogo ne smetaju. Evo kako to u praksi izgleda: u broju od 12. juna uticajni Foreign Affairs, dakle ne Sputnik, donosi obiman tekst pod naslovom “Indijski patentni problem”. Iako naslov insinuira da Indija ima problem, tekst je vrlo korektan kolaž činjenica koje pokazuju da je problem američki i deluje zastrašujuće ako se shvati kao tendencija za budućnost. Reč je o žestokom pritisku na Indiju da ograniči proizvodnju generičkih jeftinih lekova, jer time šteti američkoj farmaceutskoj industriji. U kampanju pritisaka uključio se lično i energično američki predsednik i nobelovac Obama. Prilikom posete Indiji, kao i prilikom posete indijske premijerke Americi, centralna tema razgovora bez uvijanja je bila zaštita američkih patenata na tlu Indije. Lekari bez granica, međutim, dokazuju da milioni ljudi na svetu ostaje u životu samo zahvaljujući jeftinim generičkim indijskim i kineskim lekovima.
Centralni argument centralne teme bilo je pitanje leka protiv hepatitisa C – Sovaldi, čija je proizvodna cena 68 dolara za tretman/teglicu. On u Amerii košta u proseku 84.000, a u Evropi 54.000 dolara. Indija ga preko interneta nudi po ceni od 84 dolara. Svetska zdravstvena organizacija okarakterisala je ovaj slučaj kao bezočnost i pokazala analizu po kojoj je u Poljskoj, Portugalu, Slovačkoj i Turskoj potrebno dati dve godišnje prosečne plate da bi se kupila potrebna doza za tretman. Istorijat tog sramotnog nabijanja profita monopolom na račun bezizlaznosti bolesnih ljudi opisali smo u tekstu o adrenalinskim cenama. Pokušali smo da objasnimo zašto predstavlja najupečetljiviji primer bezočnosti kapitala, odnosno da je lažna tvrdnja da su troškovi naučnih istraživanja izdiktirali visoku cenu. Kompanija Gilead je za 11,2 milijarde dolara otkupila malu kompaniju, praktično laboratoriju Pharmasset zajedno sa njenim uspešnim Sovaldi lekom protiv hepatitisa C. Stekavši tako monopol na efikasni lek tokom prošle godine je ostvarila prihod od 19 miljardi. Retko biva da se za godinu dana isplati investicija i još donese značajan profit. Šta je u pitanju? Izuzetno poslovno umeće ili profitabilni zločin na zloupotrebi ljudskog straha od bolesti i smrti?
To je primer koji objašnjava aktuelne masovne proteste protiv svih vrsta trgovinskih ugovora iza kojih najčešće se kriju slične monopolske zamke što Amerika želi da nametne onom delu sveta nad kojim je već uspostavila snažan politički i vojni uticaj. Masovne demonstracije, naročito u Nemačkoj, koja ima najviše razloga da se boji dominacije što joj se nameće, pokazuju da vlada duboko nepoverenje u tvrdnje o blagostanju koje se obećava potpisnicima. Odnosno podozrenje da iza TTIP i TPP stoje monopolisičke tendencije vladanja svetskim tržištem. Čemu takvi ugovori služe, uprkos postojanju WTO (Svetske trgovinske organizacije) može se uočiti iz komentara američke štampe. The New Yorker (19.06.2015) je to ovako definisao: “TPP (11 zemalja Dalekog Istoka i SAD) treba da obuhvati 40 odsto globalne ekonomske aktivnosti i nije klasičan trgovinski sporazum, već strateška odbrana Amerike od sve većeg regionalnog uticaja Kine. U pitanju su nagađanja jer se o osnovama ugovora pregovara u izuzetnoj tajnosti. Na tekstu rade samo ‘provereni savetnici’, koji su većinom predstavnici raznih privatnih kompanija /…/ predložene sporazume o intelektualnoj svojini diktirale su industrija zabave, digitalne tehnologije i farmaceutska industrija, ti ugovori će – kako tvrde Lekari bez granica – predstavljati do sada najštetniji trgovinski sporazum kada je reč o dostupnosti lečenja u zemljama u razvoju”. Indija nije pristupila TTP-u, a veoma je primamljivo tržište. Uspeva da se odupre jer je ne samo ekonomski, nego – za ovakve prilike vrlo važno – vojno moćna – poseduje atomske bombe i rakete velikog dometa. Danas je to nažalost argument za očuvanje samostalnosti i dostojanstva i u ekonomskom smislu.
Kada je u pitanju TTIP (ugovor između EU i SAD) francuski predsednik Oland je 3. maja rekao: “Na sve takve ugovore Francuska odgovara sa – NE”. Primetimo da i Francuska ima nuklearno-raketnu snagu koja joj omogućuje da se odupre svetskim ekonomskim moćnicima čiji je siledžijski marketing poveren najmoćnijoj državi da ga promoviše. Davno je prošlo vreme kada je jedna mala Jugoslavija mogla da kaže “Ne” sovjetskom gigantu i da preživi. Danas za takvu odbranu dostojanstva i interesa mali nemaju dovoljno ubistvenih argumenata.
Ne tajim da sam simpatizer ekvidistance, dakle Amerika je u centru pažnje samo zato što je najagresivnija. Ne tajim ni da me je tekst sa na onlajn Muzeja melenholije Kazimira Ćurgusa naveo da na statistikama proverim naša “prijateljstva”. Rezultat provere glasi: iza našeg prijateljstva sa Kinom “koje je čvrsto kao kinski zid” stoji podatak da je prošle godine naš izvoz u Kinu iznosio 20,5 miliona, a uvoz iz Kine 1.540,6 miliona dolara. Dakle uvoz je bio 75 puta ili 7.500 odsto veći, odnosno pokrivenost njegova našim izvozom u tu zemlju iznosila je mikroskopskih 1,33 odsto. Kako glasi epska hiperbola: da ga ceo u so pretvorimo ne bi njima osolili ručak. Što se Rusije tiče, koja nam jeste prijateljska zemlja, ali ne toliko na srcu kao Kina, uvoz iz Rusije pokriven je sa 47,8 odsto našeg izvoza. Taman kad pomislimo da smo mi loš partner zato što nemamo dovoljno i dobre robe za izvoz dođemo do podatka da je Evropska unija, koja nam je po najmanje “prijateljska” pa još i probirljiva, stvorila uslove – ona, EU, a ne mi – da uvoz pokrijemo sa 77 osto našeg izvoza. Tako radi solidan partner koji se ne kamuflira prijateljstvom.
Kada je posle Dejtona Slovenija napravila izvoznu invaziju na gladnu i razrušenu Bosnu, bila je ukorena od EU jer nije poštovala nepisano pravilo da svoj izvoz mora pokriti uvozom iz dotične zemlja sa bar 35 odsto vrednosti inače je u pitanju bezočna eksploatacija nevoljnika. Behu to neka pravila koja danas više nisu bitna – danas se monopolizovana eksploatacija naziva “prijateljstvom” i nameće trgovinskim ugovorima o “partnerstvu”. Cinična krasnorečivost, zar ne?