Jedan od najmisterioznijih slučajeva, koji nikada nije zaista rešen iako je u istragu bilo uključen i FBI, jeste afera oko pljačke američke „Pacifičke nacionalne banke“, koja je dobila internacionalne razmere. Premda je počinitelj uhapšen i postao slavan kao „Deda sajber kriminala“, sve u ovom slučaju je bilo toliko čudno, da ni pojedini federalni istražitelji, koji su učestvovali u istrazi, nisu poverovali u epilog na sudu. Jedinstvenost ove pljačke je u tome što njen pravi zaplet počinje tek nakon što je novac pokraden. On je pun neverovatnih obrta, a najneverovatniji je krajnji „bilans“, po kome ispada da su svi za koje se uopšte utvrdilo da su povezani sa pljačkom – bili na dobitku, čak i banka koja je opljačkana. Priču o ovoj interesantnoj pljački prenosimo iz tri dela.
PRVI DEO
Amerikanac Stenli Mark Rifkin, rođen 1946. godine, krajem sedamdesetih je bio na pragu da postane „gubitnik“, pre nego što je uopšte dobio priliku da započne karijeru. Sa fakultetskom diplomom inženjera za informatičku bezbednost, uzaludno je konkurisao u svojoj struci na mnogo različitih mesta, ali je svugde odbijen. Konačno, šansu mu je ukazala „Pacifička nacionalna banka“ iz Los Anđelesa, gde se zaposlio 1978. godine, u timu koji je bio zadužen za razvoj bezbednosti informacionog sistema u banci. Ali, i taj posao je bio samo na određeno vreme, jer je Rifkin primljen kao zamena za privremeno odsutnu radnicu.
Nekoliko meseci kasnije, u oktobru, novopečeni zaposleni „na određeno“, ušao je u jednu od najčuvenijih juvelirnica u Los Anđelesu. Obučen u veoma skupo odelo i predstavivši se kao poverljivi čovek „Pacifičke nacionalne banke“, zatražio je da razgovara nasamo sa vlasnikom radnje, Lonom Štajnom. Rifkin mu je rekao da banka u kojoj radi želi da uloži 10,2 miliona dolara u kupovinu dijamanata, a Štajn je za posredovanje u tom poslu mogao da računa na proviziju od oko 10% ukupne vrednosti.
Njegov glavni snabdevač je bilo preduzeće „Raselmak“ iz Ciriha, koje je distribuiralo ruske dijamante na zapadna tržišta. S obzirom na ogromnu vrednost robe, Štajn mu je ponudio dve opcije: da sačeka nekoliko nedelja na isporuku, ili da ubrzaju proceduru tako što će Rifkin lično otići u Švajcarsku i na licu mesta zaključiti posao. Rikfin je prihvatio drugu opciju i sa Štajnom utvrdio neophodne pojedinosti oko njene realizacije.
Nekoliko dana kasnije, tačnije u petak, Rifkin je svom šefu u banci prijavio kvar računarskog sistema i ponudio da ostane posle radnog vremena, dok ga ne otkloni. Kada su svi službenici otišli, prvo je popravio banalni kvar koji je sam izazvao, a potom krenuo u potragu za šifrom, koja je omogućavala da se izvrši prenos novca van radnog vremena banke.
Kako je, kao početnik, uspeo da dođe do šifre, nikada se nije otkrilo, ali Rikfin je razbivši složeni sistem zaštite podataka, telefonom izdao nalog da se prebaci 10,2 miliona dolara i nešto sitnine preko (da okrugao iznos ne bi odmah pobudio sumnju), na jedan račun u Švajcarskoj. Taj račun je prethodno otvorio, takođe pod šifrom a ne pod svojim imenom, a procedura švajcarske banke je omogućavala da korisnik šifre podigne novac bez utvrđivanja identiteta.