U periodu od godinu dana broj zapadnih populističkih vlada se udvostručio. Trenutni talas, koji je nezabeležen još od Drugog svetskog rata, najverovatnije će ojačati 2017. godine povodom opštih izbora u Holandiji u martu i onih u Francuskoj i Nemačkoj kasnije tokom godine, piše u svom blogu Kristofer Dembik, direktor makro analize Sakso banke.
Neuspeh globalizacije
Rast populizma nastaje zbog nemogućnosti ekonomskih politika da ispune svoje obaveze u poslednjih nekoliko decenija. Liberalna elita je tvrdila da će većina imati koristi od globalizacije. To je praktično uticalo da milioni ljudi iz zemalja u razvoju izađu iz siromaštva otvaranjem pristupa zapadnim tržištima, ali je takođe doprinelo porastu nejednakosti u razvijenim zemljama, što je doprinelo osećaju gubitka statusa koji se javio kod jednog dela populacije. U stvari, od globalizacije je pre svega korist imala manjina. Ovo je pre svega vidljivo u Sjedinjenim Državama i u Velikoj Britaniji, gde je udeo prihoda najbogatijih porastao za 1% poslednjih godina i time dostigao nivo od pre 100 godina.
Kao odgovorna ovu situaciju, populizam je pružio ekonomski odgovor da on po svojoj prirodi nije anti-liberalan. Gistav Flober je brilijantno istakao složenost definisanja ovog pojma u svom zapažanju, koje je i danas u upotrebi: „Populizam, ne znamo šta je to; da bismo se razbesneli zbog njega.“ Populizam se ne zasniva ni na jednoj precizno definisanoj ideologiji, ali spaja doprinose različitih škola ekonomske misli. Sa jedne strane, se suprotstavlja viziji Fridriha Hajeka koji je bio pokretačka snaga iza konzervativne revolucije u godinama Tačera i Regana, minimalne države, ograničene da brani prirodno pravo na svojinu i kritikuje društvenu pravdu. U svakom slučaju, razlikuju se dve osnovne karakteristike populizma: protekcionizam i državni intervencionizam.
U državi je odgovor
U ekonomskom pogledu, populizam je bio diskreditovan iskustvima iz 1920. i 1930. godine jer je doveo do uspostavljanja diktatorskih režima i svetskog konflikta. Novija iskustva iz Mađarske i Poljske ne dozvoljavaju konačnu osudu jer dinamika rasta u ove dve zemlje usko zavisi od integracije evropskih fondova. Ipak, zahvaljujući neuspehu liberalne doktrine, određena rešenja koja nudi, posebno ona inspirisana Kejnsijanizmom, su ponovo prihvaćena i od strane OECD-a.
S tim u vezi, politička filozofija koju je izložila premijerka Velike Britanije Tereza Mej je interesantna. To je fundamentalni raskid sa projektom „Velikog društva“ Dejvida Kamerona i „Trećim putem“ Tonija Blera i Entoni Gidensa, od kojih ni jedan nije uspeo. Za razliku od njenih prethodnika koji su promovisali minimalnu državu, za Terezu Mej država predstavlja rešenje, a ne problem. Ona mora da ima tri glavna cilja. Prvi je da smanji nejednakost, bilo finansijsku ili geografsku, koja je predstavljala glavni jezičak za glas „protiv“ tokom referenduma u junu.
Ekonomiju takođe treba urediti tako da se smanji egoistično ponašanje koje je dovelo do finansijske krize 2008. godine. I na kraju, država mora da posluži kao tampon zona tokom udara, kao što je proces izlaska iz Evropske unije, kroz oslanjanje na javnu potrošnju. Ovaj ekonomski program je direktno inspirisan nasleđem Nevila Čemberlena i Frenklina Ruzvelta, i zagovarača moralnog kapitalizma koji podseća na paternalizam 19. veka u protestantskim zemljama.
Greška protekcionizma
Populizam ekonomski propada u trenutku kada odabere protekcionizam. Njegove pristalice naglašavaju primer ekonomskog napretka Sjedinjenih Država u 19. veku kako bi istakli da on ne predstavlja prepreku ekonomskom razvoju. Američka priča je izgrađena na mitu „lese fer“ (laissez-faire) i slobodnog trgovanja, ali je sve to daleko od istine. Četiri predsednika koji se nalaze na nacionalnom spomeniku Maunt Rašmor su svi bili protekcionisti. U periodu između 1812. i 1840. godine, prosečna carina je porasla sa 25% na 40%. Ove trgovinske barijere su se održale do trenutka kada je uloga geopolitičke super sile Sjedinjenih država dovela do toga da zemlja usvoji novi ekonomski pristup 1945. godine.
Međutim, iskustvo Amerike nije moguće svuda primeniti. Njihov uspeh delimično može biti objašnjen teorijom o veličini američke nacije. Njome se navodi da su prednosti zahvaljujući veličini zemlje zasnovanoj na ekonomiji obima. Domaće kompanije bolje posluju ako imaju pristup širem tržištu što je rezultiralo razvojem visoko konkurentnog sektora proizvodnje u Sjedinjenim Državama u 19. veku. Takvo stanje stvari ne može da preovlada u Francuskoj, Poljskoj, a još manje u Mađarskoj.
Međutim, razuman protekcionizam može da ima jasne ekonomske prednosti. U 19. veku, Fridrih List, zastupnik ideje slobodne trgovine, je razvio ideju „edukativnog protekcionizma“ da bi zaštitio grane industrije u začetku kako bi mogle da ojačaju i da se takmiče na međunarodnom nivou. Danas bi ovakav pristup imao savršenog smisla za „start-up“ sektor i sektor novih tehnologija u Evropi i mogao bi da bude proširen na strateške sektore kao u primeru Nemačke koja proverava i može da ograniči inostrane investicije (izvan Evropske unije) u svim privrednim sektorima ukoliko udeo prevazilazi 25%.
Populizam svakako nije najbolji odgovor na krizu poverenja birača u svoje predstavnike i nedostatke globalizacije. Međutim, svakako zaslužuje da zameni državu u centralnoj ulozi i dovede ekonomsku debatu u javnost.