Konačno je saopšteno da će 19. Kongres KP Kine početi 18. oktobra. Dugo su strani dopisnici – pitajući kada će Kongres – udarali u zid formulacije: “u drugoj polovini godine”. Sada se zna datum, ali ne i noseće teme. Nije ovo cepidlačenje nego primer kako se iz Kine može pouzdano saznati samo ono što njen politički vrh želi da bude poznato. Na primer, želeo sam da pronađem neki relevantan aktuelni tekst o socijalnim promenama (većinom su studije iz prošle decenije) i jedino što sam našao vredno pažnje je traskript emisije Radio Slovenije o “najvećoj urbanizaciji u istoriji čovečanstva” i u tom tekstu jedino relevantno, što nisam znao ili našao drugde, je podatak da se procenat gradskog stanovništva Kine za 30 godina povećao sa 24 na 53 procenta, odnosno sa 240 na oko 600 miliona ljudi. Tim podatkom počinje vrtoglava kineska igra brojkama i promenama.
U opštim nagađanjima preovlađuje uverenje, često iskazano kao činjenica, da će glavna tema predstojećeg Kongresa KPK biti “himalaji dugova”uz neophodne reforme. “Statistička štoperica” koja otkucava nacionalne dugove pokazuje da su kineski dugovi 1. septembra u 12:06 iznosili 30.396.087.267.455 dolara (236,4 odsto BDP u 2016. godini), s tim što sam cifre ispod miliona jedva uspevao da sledim jer su rasle velikom brzinom. Nema sumnje da se ta tema ne može izbeći jer gro ljudi koji rukovode privredom i finansijama – državnim i privatnim – sedeće upravo tu na Kongresu, učestovati u donošenju i kasnije sprovođenju odluka.
Po kineskom Ustavu, predsednik države može biti “biran” samo dva puta, drugi mandat Si Đinpinga biće isplaniran tokom Kongresa. Partijski generalni sekretar nema ograničenja mandata, ali ne može ostati član stalnog komiteta Politbiroa ako ima više od 67 godina starosti, a Đinping ima sada 63. Gensek je ujedno predsednik Centralne vojne komisije (kontrola nad vojskom) i Centralne partijske škole (kontrola nad kadrovima) i drugih važnih institucija. U žargonu nosioca te funkcije zovu “Predsednik svega”.
Ekonomski aktivni vulkan
Kineski “komunisti” imaće s pravom i čime da se pohvale na Kongresu. Od marta 1978. godine, kada su reforme počele, prosečna stopa rasta u narednih 39 godina iznosila je 9,4 odsto, sa najnižom tačkom od 3,9 odsto 1990. godine i najvišom od 15,2 odsto u 1984. godini (podaci MMF). Udeo Kine u svetskoj ekonomiji 1978. godine iznosio je 2,5 a na kraju 2015. godine 13 odsto. Koliko sam uspeo da proverim, niko nikada nije zabeležio toliko dug neprekidni rast. Ekonomska orijentacija i ogromnost Kine izbacile su je u svetsku orbitu gotovo svakodnevnim rušenjem nekog od svetskih ekonomskih rekorda. Osnovni problem koji se klati nad glavom sveta jeste: Može li takvo preotimanje svetskog liderstva proći mirnim putem. Amerika, čije je neprikosnoveno liderstvo ugroženo, postaje nervozna. Oko predsednika Trampa stvara se udarna grupa “jastrebova” koji bi trebalo da doakaju Kini. Da li je to moguće bez upotrebe sile? I da li je moguća upotreba sile tih razmera, a da ne ugrozi obe strane i ceo svet?
Za sada, odgovor na nezadrživi napredak Kine je stvaranje pretorijanske garde pod vođstvom dvojice supersoničnih jastrebova: Piter Navara, ekonomista i Trampov savetnik, autor je knjige i filma koji nose naslov “Death by China” (Smrt na kineski način) i zajedno sa Stivom Benonom, bivšim strateškim šefom Bele kuće (obojica ekonomisti sa Harvarda), čine vrh ljutih kineskih neprijatelja. U intervjuu zbog kojega je morao da napusti mesto, Benon kaže: “Mi smo u ekonomskom ratu sa Kinom /…/ Ona od Koreje pravi cirkusku predstavu da bi ispitala snagu i odlučnost Amerike”. Legitimno je da svaka zemlja brani svoje interese, međutim, čak i ultraliberalističko shvatanje pretpostavlja da protivnika treba pobediti konkurencijom, a ne ubijanjem.
Ovih dana Wall Street Journal, da li kao deo kampanje ili istine, objavio je podatke po kojima Kina klizi u propast: pada stopa industrijske proizvodnje na najniži nivo u poslednjih 5 meseci sa 7,1 na 6,4 odsto (MMF 6,7); pada stopa rasta cena stanova sa 0,9 na 0,6 odsto; trgovina na malo beleži pad stope sa 10,8 na 10,4 odsto; pada stopa investicija u trajna dobra (Campex – industrijska oprema) sa 8,6 na 8,4 odsto. Britanski premijer s kraja 18. veka, Džordž Kaning (Georg Canning), zapamćen je po dosetki: “Ja statistikom mogu dokazati sve – izuzev istine”. Možda, dakle, nije reč o propasti, nego o istini da posle četiri decenije neprekidnog visokog rasta, Kina počinje da se približava stopi rasta razvijenih zemalja. Odnosno, da Kina postaje razvijena zemlja. Ili da prećutani podatak MMF da Kini raste BDP sa 6,2 na 6,7 može biti dokaz da je već razvila unutrašnju potrošnju, podigla nivo življenja i profitabilnost finansijskog sektora.
MMF konstatuje da danas najveći doprinos svetskom ekonomskom rastu daje Kina sa 25,7 odsto, a druga je Amerika sa 21,7 odsto. Predstoji produblivanje jaza među njima na štetu Amerike i razvijenih zemalja. Podatak pokazuje smenu svetske “lokomotive” razvoja. Kad smo kod lokomotiva – Kina je za 10 godina izgradila 22.000 km brzih pruga uz investicije od 358 milijardi dolara. Najbrži američki voz Amtrak Express postiže maksimalnih 240 km, a kineski Shanghai Maglev drži svetski rekord brzinom od 487 km na sat. Tramp je u vreme kampanje obećao da će pre svega krenuti u obnovu putne i železničke infrastrukture koja je u SAD daleko ispod nivoa u Evropi.
Kina jeste odustala od klasičnih socijalističkih petogodišnjih planova, ali nije odustala od trasiranja budućnosti. Njena dva dalekosežna cilja su “Made in China 2025. Strategy” i “One Belt One Road”, ružne skraćenice OBOR, a inače popularno nazvan “Put svile”. “Strategija 2025” predviđa da do 2020. godine Kina ostvari nivo od 40 odsto, a do 2025. čak 70 odsto domaćih komponenti u najsofisticiranijoj proizvodnji, koliko danas imaju najrazvijenije zemlje. U tom cilju odvaja 3 odsto BDP za istraživanja, dok najrazvijenije zemlje odvajaju najviše do 2,2 odsto. Od 2010. godine, kako tvrdi premijer Li Kećang, rast visoke tehnologije iznosi 15,8 odsto godišnje. Namera je da Kina 2025. postigne dominantan uticaj na svetskom tržištu.
Beskrajan spisak inovativnosti
Poetsko-birokratskim rečnikom rečeno, ambicija inicijative “Put svile” (OBOR), koja je predstavljena 14. maja ove godine predstavnicima 130 zemalja, jeste: “Izgradnja pojasa i puta mira /…/ prosperiteta /…/ otvaranja /…/ inovacija /…/ i povezivanja civilizacija.” Na području koje pokriva, taj poduhvat bi trebalo da obim trgovine podigne na 3 hiljade milijardi dolara godišnje. Danas se uveliko govori o kineskom hegemonizmu koji je pao u oči kada je Kina prošle godine, u želji da se osamostali od nepravdi MMF i Svetske banke, osnovala Asian Infrastructure Investment Bank (AIIB) i svojim kapitalom obezbedila sebi 28 odsto, a za veto je potrebno 25 odsto glasova. Ipak je 57 zemalja sveta pohrlilo je da se nađe među osnivačima, a među njima su Australija, Francuska, Nemačka, Britanija, iako neazijske zemlje.
Pre samo 4 decenije Kina je još bila zemlja tragičnog siromaštva i gladi, a 2003. godine već je 6 puta lansirala astronaute i dve godine kasnije počela da konstruiše svoju vasionsku laboratoriju u orbiti oko Zemlje. Taj napredak je bez premca. Nabrojao bih samo neka od fascinatnih dostignuća: prvi uspeh reformi bio je izvoz pirinča 1981. godine iz zemlje koja tu kulturu gaji preko 12000 godina, ali nedovoljno da bi ishranila sopstveno stanovništvo. Danas tri tehno giganta – Baidu, Alibaba i Tencent – osvajaju svet prodajama, bankarskim uslugama, osiguranjem, kupovinama kompanija i investiranjem u super tehnologije. Tencent je 2015. godine svojm app WeChat stekao naziv najinovativnije kompanije na svetu. Prošlog meseca je pekinški BAIC potpisao ugovor o proizvodnji baterija za pogon električnih vozila sa Daimler-Benzom. Kina već poseduje približno polovinu električnih vozila u svetu, uz plan da 2020. dostigne 5 miliona takvih vozila. Iste nedelje je NEIC kompanija izbila na prvo mesto u svetu kao najveći energetski džin kapaciteta 225 gigavata i vredan 270 milijardi dolara. Samo nedelju dana ranije saopšteno je da je Sunway TaihuLight razvijen u Wuxi superkompjuter centru, najjači kompjuter na svetu sa računarskim potencijalom od 93 etaflopsa (miliona milijardi operacija u sekundi). Ne mnogo starija je informacija da Kina poseduje 67 odsto svih solarnih panela na svetu i da njima pokriva 11 odsto energetskih potreba s namerom da do 2020. poveća na 20 odsto… Gotovo da je beskrajan spisak inovativnih iznenađenja koja Kina priređuje svetu.
Globalne finansijske ambicije
Kineske finansijske rezerve su 2014. godine dostigle rekordnih 4.000 milijardi dolara, da bi posle toga počele da padaju sve do aprila ove godine kada je zabeležen rast od 20,4 milijarde, što novi saldo dovodi na nivo od 3.097 (dok su američke samo 405) milijadri dolara. Pad koji je usledio posle 2014. godine prinudio je državu da ograniči iznos novca na 50.000 dolara po osobi, a kompanijama je uvela obavezu da za sve investicije u inostranstvu preko 20.000 dolara moraju tražiti saglasnost vlade. Goldman Sachs procenjuje da je u vreme nestabilnosti iz zemlje izneto oko 1.100 milijardi dolara. Kina ima najveći broj dolarskih milijardera na svetu, 568, i pretekla je Ameriku koja sa njih 535 drži drugo mesto. Bilo kakvi skandali sa njima gotovo da su nezamislivi. Zato nedavno hapšenje direktora Vanda Grupe (380. na Fortune listi od 500 – aktiva 255 miljardi dolara) predstavlja iznenađenje i moguću najavu oštrije kontrole investiranja u inostranstvu.
Ukoliko Kina namerava da svoj renminbi (juan) zaista učini svetskom rezervnom valutom, ona će sem što ga je pustila na berze, morati da otvori svoje novčano tržište. Podatak da 65 odsto vlasnika mobilnih telefona, njih 425 miliona već uveliko obavlja novčane transakcije preko svojih smartfona i da obim njihovih transakcija iznosi 5,5 milijardi dolara govori da su Kinezi brzo prihvatili novitete koji su još nepoznanica za većinu najrazvijenijih zemalja sveta. Neo – najvažnija kineska kriptovaluta, među deset vodećih, beleži obim operacija od milijardu dolara. Budući da je kineski model znatno jednostavniji nego Bitkoinov, popularnost je fantastična: do avgusta meseca obim operacija preko “neo” valute porastao je za 300 odsto. Na konferenciji o Ekonomskoj i trgovačkoj saradnji održanoj u Londonu 14. juna konstatovano je pored ostaloga: “Mlado obrazovano stanovništvo, tehnološka kreativnost i rastući broj start-up regija izgurava Kinu kao globalnog inovatora u “fintech” (finansijsko-tehnološkom) sektoru”.
Džeremi Rifkin[ref]Jeremy Rifkin je ekonomista koji nasuprot naučnim gnjavatorima što još sofistički raspravljaju koliko Hajeka i Fridmana treba staviti na levi tas vage ako se na desni stavi jedan Kejnz ili obrnuto, prati, ekonomski analizira, čak anticipira zbivanja u ekonomiji. Njegove knjige Ekonomija vodonika, Kraj rada, Ekocidio, Civilizacija empatije, i najnovija The Zero Marginal Cost of Society (nije prevedena)… predstavljaju prekretnicu i osnovu socio-ekonomije. [/ref], čiju sam knjigu “Kraj rada” (The End of Work) pročitao 2000. godine i nastavio da bivam “ovisnik” o njegovim idejama, nije uspeo u knjizi “Era pristupa” (The Age of Access”) u kojoj analizira budućnost tzv. “sharing economy” na osnovama Car2Go[ref]Iznajmljivanje automobila umesto kupovine.[/ref] ni da zamisli kako će u Kini 15 godina kasnije nastati kompanija koja “šeruje” čak i kišobrane. Kinezi su jednostavno shvatili da imaju stotine miliona štedljivih stanovnika bez želje da poseduju dobra, te rešili da prenebregnu izreku kako “siromaha ne možeš orobiti”. Napravili su sporazum sa lancima prodavnica sportske opreme i trajnih dobara sa namerom da za bagatelno male pare iznajmljuju predmete. Na primer, na dnu skale su kišobrani – uđete u prodavnicu kad počne kiša, uzmete kišobran i kad prestane kiša vratite ga u prodavnicu koja vam je najbliža. Najniža tarifa je za pola sata korišćenja kišobrana – 5 dolarskih centi u domaćoj valuti. Lopte za fudbal i košarku iznajmljuju se za 12 centi na sat i tako redom. Te cene dakako nisu ono što pravi profit nego “polog” od 10, 20 i više dolara kojim se garantuje da ćete predmet vratiti. Aplikacija, plaćanje je isključivo pomoću smartfona, nema keš novca, tako da korisnik i ne oseća privremeno blokiranje iznosa pologa. Polog istoga trenutka digitalno računovodstveno stiže u centralnu kasu. Kako je Kina ogromna (pet vremenskih zona) to uvek negde pada kiša, neko želi da igra košarku, neko da iznajmljenim dvogledom posmatra ptice ili jedrilicom jedri… a dotle njihov polog predstavlja kapital koji se obrće stvarajući kamatu.
Ogroman na razne načine akumulirani novac morao je naći oduška i van Kine. Spektakularno su pokupovani simboli kapitalizma, počev od Waldorf Astorie, Forbsa, Sotheby-a do Volvoa, fudbalskih klubova, aerodroma, fabrika, banaka, pa i čitave luke Pirej. Sa stanovišta svetskog razvoja najvažnije njene investicije su na tlu Afrike. Od 2 odsto direktnih američkih investicija po svetu na početku veka, Kina se popela na 55 odsto američkog nivoa 2015. godine. Kina je te godine postigla nivo od jedne sedmine svih investicija na afričkom kontinetu! Od 10 milijardi u 2000. godini njene investicije su porasle na 220 miljardi dolara 2014. godine. Harvard Political Review tvrdi da je u ovu godinu Afrika ušla sa 300 milijardi kineskih investicija. Pre svega u infrastrukturu, obrazovne institucije, energetiku i gradnju industrijskih kompleksa. Generalno u kineskim kompanijama stalna radna mesta ima 78 odsto, a part-time 95 odsto domaćeg stanovništva. Kineski tehno-džin Huawei permanentno stipendira 12.000 afričkih studenata za poslove u oblasti telekomunikacija. Vrlo je teško ustanoviti američke ukupne investicije. Jedan podatak kaže da su od 2008. do 2015. porasle sa 37 na 64 milijarde dolara. Predsednik Obama je bio obećao tada da će američke kompanije uložiti novih 14 milijardi. Kina je te godine investirala 75 milijardi dolara. Ako je kineska politika prema Africi hegemona, američka je nikakva, čak i kada joj je predsednik bio poreklom sa afričkog kontineta.
Kinesko-balkanska veza
Kina jednostavno nije sasvim zanemarila ni Balkan. Evropski institut za studije bezbednosti (EUISS) publikovao je početkom avgusta analizu “Balkanska korupcija – Kineska veza” u kojoj prilično panično skreće pažnju na prodiranje Kine pre svega investiranjem u infrastrukture poluostrva. Počevši od autoputa u Makedoniji (koji je prema projektu trebalo da košta 80 a na kraju je koštao 500 miliona evra) pokazuje kako kineski metod “pomoći” podrazumeva nastupanje van bilo kakvih konkursa – direktnim poveravanjem posla kineskim firmama. Kako se kaže: u EU nije moguće prometnuti 500 evra bez jasnih računa, a na Balkanu se promeću 500 miliona bez ikakve precizne dokumentacije. Pored Makedonije apostrofirani su još Bosna, Albanija i Kosovo. Agilna advokatska kancelarija Samardžić, Oreški i Grbović navodi da su Mađarska i Srbija prve 2013. godine potpisale sa Kinom memorandume o gradnji brzih pruga. Zatim je usledio ugovor o gradnji Jadranskog autoputa koji će povezati Albaniju i Crnu Goru, pa gradnja Pupin mosta na Dunavu, pa investiranje u luku Pirej u Grčkoj. Na spisku je i železara Smederevo, otvaranje open global servisa Huawei u Bukureštu i ulazak kineskih privatnih firmi u rumunsku energetiku i finansije. Kina je 2016. na Balkanu investirala 11,5 milijardi dolara. Internet magazin “Politico” piše da Srbija generalno plaća 2 do 2,5 odsto kamate na kredite koje je dobila na 20 do 30 godina. Između Kine i Srbije vlada posebno razumevanje inicirano NATO bombardovanjem kada je razrušena kineska ambasada u Beogradu.
Sa novcem neminovno stiže i uticaj. Kako će se on očitovati teško je naslutiti. Kina je, kako piše Minksin Pei (Minxin Pei), profesor na nekoliko univerziteta u Americi, inače doktorirao u Šangaju, zemlja sa najelitističkijom partijom na svetu i to desničarske orijentacije. Skoro svi vodeći političari stekli su pored partijskih i diplome najelitnijih univerziteta. Socijalna struktura partije je da približno 70 odsto članstva čine potomci državnih funkcionera, privrednih rukovodilaca, profesora, stručnjaka, a uz njih su tu čak pravi kapitalisti milioneri i milijarderi. U vrema kada je Deng Siaopig preuzeo kormilo 70 odsto članova partije bili su seljaci i radnici.
Ruski blog “Vineyard of the Saker” je postavio pitanje: Zašto se bogataši u Kini nazivaju milijarderi a u Rusiji oligarsi? Odgovor sam naslutio u članku italijanskog dnevnika La Repubblica koji nosi naslov “Pekinški san o idnividualnom kapitalizmu i partijskim tajkunima” – Razlika je jedino što su se Rusi bogatili koristeći političare da sruše komunizam, dok su se Kinezi bogatili koristeći političare, ali da ne dozvole naglo rušenje komunizma.
Džon Osburg, profesor i autor knjige “Etika i novac novih kineskih bogataša” piše: “Prvo su milijardere pustili u članstvo KPK, a kada se to pokazalo korisno ponudili su im mesta u CK. Time su prebogati počeli da odlučuju o ekonomskom razvoju, zaposlenosti, porezima i u krajnjoj liniji o stabilnosti. Ta vrsta državnog kapitalizma nije objašnjiva samo ekonomskim zakonima”. Predsednik Đinping je u intervjuu za Njujork Tajms lansirao veliku kampanju protiv korupcije, međutim duboke veze koje su uspostavljene između kapitala i politike mogle bi da obuzdaju obećane reforme, ali i da ih podrže ako kapital uspe da ih modifikuje tako da donose nove prihode i privilegije. Genijalna ideja ljudskih prava kojom je srušen evropski komunizam u Kini nema ozbiljnog odjeka, nema pobuna iako je sistem nedvosmsleno neoliberalistički. Oni koji bi da ruše sistem nestaju pre nego što uspeju da se povežu međusobno. Kina intenzivno gradi svoju, ali sve više i tuđe budućnosti.
Ovaj tekst će biti objavljen u oktobarskom broju časopisa Biznis & finansije