Nakon ekonomske bajke koja je trajala pet decenija, Južna Koreja se sprema za suočavanje sa čitavom listom izazova. Usporen ekonomski rast, ubrzano zaduživanje stanovništva, galopirajuća nejednakost, korupcija, rapidno starenje populacije i kritičan nivo industrijskog zagađenja samo su neki od nagomilanih problema koji zahtevaju hitno delovanje pre nego što krupne političke teme, poput odnosa sa Severnom Korejom ili Kinom, uopšte dođu na red.
Priča o meteorskom usponu Južne Koreje tokom prethodnih pola stoleća poznata je širom sveta. Ova zemlja je iz građanskog rata i podele na severni i južni deo izašla uništena i siromašnija od Konga ili El Salvadora. Danas je, međutim, bogatija od Kuvajta i ima veći BDP po glavi stanovnika u odnosu na 15 zemalja članica Evropske Unije. Južnokorejska ekonomija je tokom prethodnih 50 godina prosečno rasla za 7 procentnih poena godišnje, a politički ugled zemlje građen je na velikim dostignućima kao što su Olimpijske igre 1988. i 2018. godine, kao i samit G20 2010. godine.
Ono što najviše fascinira u slučaju Južne Koreje je činjenica da je ovu zemlju samo jedna generacija stanovnika prevela iz gladovanja u izobilje. Ovaj uspeh je još impozantniji ako se uzme u obzir da je postignut u neposrednom okruženju Kine, Japana i Severne Koreje koji zajedno formiraju svojevrstan „trougao“, u kojem je Južna Koreja morala da manevriše kako politički tako i ekonomski.
Velika familija
Ekonomski preporod Južne Koreje se istorijski vezuje za generala Park Čung Hija, koji je 1961. preuzeo vlast pučem. Park je predvodio novu elitu koja je želela da udari temelje rapidnom razvoju i industrijalizaciji Južne Koreje. U političkom okruženju u kojem se zemlja nalazila ovo je izgledalo kao nemoguća misija, budući da je u tim godinama čak i Severna Koreja imala značajno veći BDP po glavi stanovnika od Južne. Park Čung Hi je, da bi premostio ovaj jaz, doneo i sproveo u delo dve ključne političke odluke: normalizovao je odnose sa Japanom i poslao južnokorejske trupe u rat u Vijetnamu. Sporazum sa Japanom je okončao zvanične nesuglasice dve zemlje i potraživanja Južne Koreje vezana za period japanske kolonijalne uprave, dok je kontingent od 300 hiljada južnokorejskih vojnika u Vijetnamu svojoj zemlji „zaradio“ milijarde dolara vojne i finansijske pomoći koje su stigle od SAD.
Na unutrašnjem planu, ključnu ulogu odigrali su čeboli – veliki industrijski konglomerati u porodičnom vlasništvu. Neki čeboli se sastoje od jedne korporacije, dok neki mogu imati na desetine zavisnih kompanija koje posluju pod istim brendom. Četiri najpoznatija južnokorejska čebola su Samsung, Hyundai, Daewoo i LG. Pred kraj 20. veka ova četiri giganta su kreirala 80% južnokorejskog BDP i ostvarivala gotovo dve trećine izvoza. Veliki južnokorejski čeboli aktivni su u gotovo svim proizvodnim i uslužnim delatnostima, lakoj i teškoj industriji. Za individualne potrošače proizvode vrhunske pametne telefone, televizore i frižidere, dok za javni sektor grade kolosalne projekte kao što su viseći mostovi, metro tuneli i megaplovila (pet od deset najvećih svetskih brodograditeljskih konglomerata nalaze se u Južnoj Koreji). Tamo gde ne mogu sami, čeboli se udružuju, pa je, na primer, korejska vazdušno-kosmička industrija nastala kao zajedničko ulaganje čebola Samsung, Daewoo i Hyundai.
Čeboli su, naravno, imali punu podršku države, a pre svega državnih banaka koje su im odobravale sve moguće vrste povoljnih zajmova za širenje i diversifikaciju posla. U poslednjih par decenija cena domaće radne snage je drastično porasla, pa su čeboli, da bi ostali konkurentni na svetskom tržištu, otvorili proizvodna postrojenja u manje razvijenim zemljama i u isto vreme počeli da ulažu ogroman novac u istraživanje i razvoj. Infrastrukturni projekti na brzorastućim tržištima predstavljali su posebnu poslasticu za čebole, pa je tako samo Hyndai zaradio više od 50 milijardi dolara na Bliskom Istoku, a odlično je pozicioniran i u Turskoj gde je nosilac megaprojekata, poput novog mosta u Istanbulu.
Cena uspeha
Priča o južnokorejskom uspehu, međutim, ima i svoju tamnu stranu. Čeboli, po svemu sudeći, postaju prevaziđen koncept koji nije moguće upariti sa sveobuhvatnom demokratizacijom zemlje i donošenjem novih regulativa (prevashodno antimonopolskih i antikartelskih), koje bi južnokorejsku ekonomiju učinile konkurentnijom i fleksibilnijom. Mlade generacije, takođe, ne gledaju previše pozitivno na čebole, kako zbog toga što je sve teže naći dobar posao u istim, tako i zbog toga što je korporativna kultura i dalje veoma rigidna.
Navedeno je samo vrh ledenog brega kada je reč o izazovima sa kojima će se Južna Koreja suočiti u narednim godinama. Populacija je sve starija i zahteva sve više izdvajanja za penzije i zdravstvenu zaštitu. Aktivna radna snaga se smanjuje usled izmeštanja proizvodnih kapaciteta izvan zemlje, zbog čega su mnogi mladi ljudi koji izlaze na tržište rada prinuđeni da se oprobaju u uslužnom sektoru (gde je produktivnost daleko niža nego u proizvodnji), ili da emigriraju u druge zemlje.
Dodatni problem predstavlja i sve veća ekonomska nejednakost, odnosno jaz između bogatih i siromašnih. MMF je 2016. godine stavio Južnu Koreju na samo dno liste od 22 zemlje u azijsko-pacifičkoj regiji kada je u pitanju nejednakost zarada. Uprkos fantastičnoj obrazovanosti stanovništva, mladi se sve više žale da su dobri poslovi rezervisani isključivo za one sa vezama ili porodičnim „pedigreom“, što dovodi ne samo do „odliva mozgova“ već i do smanjenja broja brakova i novorođene dece, čime se kreira vrzino kolo koje dodatno ubrzava starenje populacije.
Životna sredina u Južnoj Koreji, takođe je platila cenu rapidne industrijalizacije i ekonomskog razvoja zemlje. Tradicionalno visok nivo zagađenja vazduha je u prošloj godini probio sve rekorde, a emisije ugljen-dioksida su dostigle najviši nivo u proteklih 20 godina. Južna Koreja ima veću koncentraciju termoelektrana na ugalj od bilo koje zemlje u svetu – više od 50 ovih postrojenja daje oko 40% energije industriji i stanovništvu. Budući da je potražnja u stalnom rastu, vlada planira da izgradi čak 20 novih termoelektrana na ugalj u narednih deset godina.
Pod pritiskom nezadovoljnih građana i usled alarmantnog porasta respiratornih i drugih oboljenja, vlasti su odlučile da dodatno investiraju u nuklearnu energiju – ali u limitiranom obimu koji, opet, ne rešava problem postojećeg nuklearnog otpada koji je većinom uskladišten u privremenim magacinima, čiji resursi će isteći za tri godine. Vlast prebacuje veliki deo odgovornosti za trenutnu situaciju na Kinu, budući da dobar deo vazdušnog zagađenja na korejsko poluostrvo dolazi iz kineskih industrijskih centara na obali Žutog Mora. Ipak, stiče se utisak da je „kineski faktor“ značajno preuveličan i da služi prvenstveno da ublaži gnev južnokorejskih građana, koji žive u blizini najvećih termoelektrana na svetu.
Budućnost nije globalna
Kada se na gore navedeno dodaju spoljnopolitički izazovi, poput buduće saradnje sa SAD i Japanom, odnosno rivaliteta sa Kinom i Severnom Korejom, jasno je da će za Južnu Koreju održavanje dosadašnjih stopa ekonomskog rasta biti izuzetno težak poduhvat. Ekonomija Južne Koreje je ostvarila globalni uspeh, ali solomonsko rešenje za održivost tog uspeha, po svemu sudeći, leži u Aziji, a pre svega u Kini i Japanu. Do pre samo deset godina Južna Koreja je uživala veliku ekonomsku i tehnološku prednost, kao i značajno veću produktivnost u odnosu na Kinu. Kina je, u međuvremenu, tu razliku eliminisala i postala glavni trgovinski partner Južne Koreje (zamenivši SAD na toj poziciji). Procenjuje se da u ovom trenutku više od pola miliona južnokorejskih državljana radi ili studira u Kini. Za Južnu Koreju je već sada praktično nemoguće da i dalje održava svoju tehnološku prednost, budući da naprosto ne može da parira broju ljudi koji u Kini studiraju matematiku, tehnologiju i inženjerske discipline.
Kina je, zapravo, Južnoj Koreji predočila mogući model daljeg razvoja. Današnja prva ekonomija sveta je dugo smatrala da bi pristup stranog kapitala jeftinoj domaćoj radnoj snazi predstavljao svojevrsnu eksploataciju proleterijata, da bi na kraju zauzela radikalno drugačiji stav i odlučila da ugrabi ključne koristi te eksploatacije, kao što su novac, tehnologije i know-how. Zaključak koji se nameće je da južnokorejska ekonomija može da profitira od severnokorejske na isti način na koji je kineska ekonomija profitirala od globalne. Kapital je na jugu, a jeftina radna snaga na severu. Koliko god ovo izgledalo kao daleka i veoma upitna budućnost, činjenica je da bi ekonomska sinergija dve Koreje imala potencijal da kreira svetskog ekonomskog diva.
Saveznici i rivali
Osim tradicionalnih rivala, Južnoj Koreji će i saveznici uzeti mnogo strpljenja i takta u narednim godinama. Administracija Donalda Trampa najavila je reviziju sporazuma o slobodnoj trgovini između dve zemlje, koji je sa strane SAD najveći takav sporazum posle Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA). Još ranije, odluka da se američki protivraketni sistem razmesti na teritoriji Južne Koreje izazvala je značajno nezadovoljstvo građana, a Kina je čak uvela određene ekonomske kontramere. Politika SAD spram Severne Koreje, najblaže rečeno, nije bila od prevelike pomoći i propustila je da pruži bilo kakvu podršku simboličnom približavanju dve Koreje tokom nedavno održanih zimskih olimpijskih igara.
Geografski položaj Južne Koreje – između zahuktale Kine i tehnološki ultranaprednog Japana – je nešto što bi skoro svaka zemlja u razvoju poželela za sebe. U slučaju Južne Koreje, međutim, stvari su mnogo komplikovanije nego što izgledaju kada se pogleda globus. Decenije kolonijalne okupacije i neokolonijalne dominacije Japana nad Korejom još uvek predstavljaju ozbiljan problem u odnosima dve zemlje, bez obzira na potpisane sporazume. U odnosima sa Kinom, takođe nema previše poverenja, budući da Kina još od vladavine Mao Cedunga direktno ili indirektno podržava režim u Severnoj Koreji. Političke integracije u Aziji bile bi svojevrsna premija za Južnu Koreju kojoj su potrebna ova tržišta, međutim taj proces je još uvek u ranoj fazi, a ne bi bilo preterano reći da uopšte nije ni počeo. Kina gaji ozbiljan rivalitet sa Indijom i sa Japanom, dok preostala regionalna rivalstva počivaju na čitavom nizu uzroka – od istorijskog nasleđa i religijskih razlika, do nesuglasica oko eksploatacije prirodnih resursa.
Krajnji cilj novog ekonomskog razvoja Južne Koreje trebalo bi da bude uspostavljanje panazijskih ekonomskih i političkih institucija i pravljenje prvih koraka ka uspostavljanju neke vrste zajedničkog tržišta. Nasuprot tome, svaki konflikt ili tenzija odrazili bi se negativno na potražnju za južnokorejskim proizvodima i uslugama na tržištima azijskih divova. Južnoj Koreji potreban je neometan pristup ovim tržištima, kao i otvoreni kanali za investicije čebola i drugih južnokorejskih kompanija u regionu. Ključnu ulogu u ovoj strategiji odigraće odnosi sa Kinom, Japanom i Indijom.
Milan Kokorić