Close
/ Dživizmi / Pop-politika
BiF Analize Čitajte B&F online

Pop-politika

Sećate li se onih viceva kao što je: Može li komunizam da uspe u Švajcarskoj? Može, ali to bi bila šteta. Aktuelni te vrste je: Može li demokratija da dovede na vlast osione prostake? Može, ali to bi bila šteta za koju je znao još Platon, tvrdeći da demokratija nije prirodan poredak, jer tiranin može biti izabran demokratskim putem, ali ne i smenjen (ovo je dakako krajnje vulgarizovano Platonovo stanovište).
Milutin Mitrović on 03/09/2018 - 09:35 in Dživizmi, Milutin Mitrović, Slajder

This post has already been read 377 times!

Sećate li se onih viceva kao što je: Može li komunizam da uspe u Švajcarskoj? Može, ali to bi bila šteta. Aktuelni te vrste je: Može li demokratija da dovede na vlast osione prostake? Može, ali to bi bila šteta za koju je znao još Platon, tvrdeći da demokratija nije prirodan poredak, jer tiranin može biti izabran demokratskim putem, ali ne i smenjen (ovo je dakako krajnje vulgarizovano Platonovo stanovište). Dva nesumnjivo najeksponiranija evropska prostaka sa podjednako nesumnjivim diktatorskim ambicijama sastali su se 28. avgusta u Milanu sa namerom da menjaju Evropu. Jedan od njih, Mateo Salvini, lider italijanske desnice i potpredsednik italijanske vlade, nadahnuto je izjavio: „Na ivici smo istorijskih promena, započinjemo stvaranje jedne dugačije Evrope“. Opskurni ljudi pate od neumerenih ambicija.

Drugi akter, mađarski premijer Orban, bio je toliko oduševljen ovom izjavom da je rekao: „Mateo je moj heroj“. Tako je svoju kolekciju heroja, koja je započela Berluskonijem u vreme njegove vladavine, dopunio još jednom italijanskom „intelektualnom gromadom“. Inače, uzajamno divljenje Orbana i Trampa dostiže dimenzije obožavanja. Stiv Benon je Orbana nazvao Trampom pre Trampa. Salvini je po Orbanu „jedini političar koji je preuzeo odgovornost da zaustavi imigrante što podrivaju evropske građanske i hrišćanske vrednosti“. Štaviše nabrojao je: „Brisel, Nemci, Francuzi i Španci naivno žele da bolje upravljaju imigracijom, a naš cilj je da je zatremo“. Zatim su u duetu napali francuskog predsednika „koji je najveći neprijatelj francuskog naroda“.

Makron je upravo započinjao turneju po nordijskim zemljama, tražeći saveznike za blok otpora „suverenistima“ i nastojeći da spase Evropu od „višegradskih varvara“ kojima se pridružuje i Italija. To objašnjava zašto je on glavna meta. „Ako smatraju“, kaže Makron, „da je Francuska neprijatelj nacionalizma, politike mržnje, da ne podnosi one koji od Evrope samo traže, a ne prihvataju nijednu formu odgovornosti i solidarnosti, onda zaista imaju pravo – Francuska je njihov protivnik broj jedan“.

Prvi generalni sekretar italijanske Demokratske partije, ideološka savest levice, Valter Veltroni, iz svog intelektualnog egzila (od kada je napustio politiku piše romane i snima filmove) pojavio se u najtiražnijem dnevnom listu La Repubblica sa programskim tekstom o levici u kontekstu jačanja „najgorega što je desnica do sada proizvela“. On pre svega smatra da je neadekvatno zvati te ljude populistima. Suverenistima još i nekako, ali „njihov militantni otpor svakoj manjini dovodi u pitanje vrednosti reprezentativne demokratije, a podrška njima znači davanje glasa najekstremnijoj desnici“. Veltroni se pribojava da je u pravu Lućano Galino, sociolog i svojedobno inicijator humanog kapitalizma u fabrikama Olivetti, kada piše: „Destrukcija jedne političke zajednice, kraj demokratije, mogući su u svakom trenutku“.

Još ubedljiviji dokaz nudi Vilijam Šeridan Alen u knjizi The Nazi seizure of power / Nacističko preuzimanje vlasti, gde na primeru istorije Hanovera 1922-45. pokazuje kako je u jednom izrazito levičarskom gradu za samo 5 godina nacistička partija sa 5 porasla na 62,3 odsto! Poučno za sve koji sadašnje bujanje desnice ne shvataju ozbiljno. Veltroni ima nesrećnu sudbinu jednog Nikezića ili Obame, ljudi koji su držali razumne i lepe govore bez političkih efekata. Meni je zasmetala njegova romantičarska izjava: „Levica je ili narodna ili je nema“. Levica, bar ona u kojoj sam ja sazrevao, nije smatrala da treba da bude lautsprecher (razglas) naroda – to je domen populista i njihovih manipulacija. Njeno je da bude avangarda – da prosvećuje narod, da ga izvlači iz zaostalosti, posebno u političkom smislu. Narod sam po sebi nije neka zadivljujuća kategorija.1)Kao dečak imao sam prilike da vidim kako funkcioniše „Narodni sud“. Mart 1945, selo Umka, dvojicu četničkih koljaša narod je oteo od partizana sprovodnika i rešio da im sudi. Za svagda sam zapamtio kako su očas uhapšene pretvorili u krvavu masu mesa, čak im odgrizli noseve i komade lica. To je, nadam se, jedna od ekstremnih formi populizma u kojoj popolo/narod ima definitivnu reč.

Sve vreme trajanja sastanka Salvini-Orban u Milanu je demonstriralo desetak hiljada civilizovano nezadovoljnih građana. Sutradan su nešto slabije demonstracije održane u Rimu, a u Trstu je prema organizatorima bilo hiljadu demonstranata, dok ih je policija prebrojala 600… Jesu li oni popolo/narod? Jesu dakako, ali – manjina. I bili bi manjina čak i da ih je više nego svih ostalih zajedno, ako ne poštuju sveto pravilo demokratije da se manjina i većina ustanovljavaju jedino izlaskom na izbore. Ne bih voleo da mi se pripiše naklonost Njegoševim stihovima: Pučina je stoka jedna grdna – dobre duše, kad joj rebra puču. Moja pripadnost je uvek bila manjinska, ali nije enochlophobia (strah od gomile).

Populistička politika neminovno vodi antagonizaciji sa svime što je humano, otvoreno, tolerantno, sa civilizacijskim tekovinama Evrope. Pop-političari svoju volju sprovode glasno i trijumfalno, tako da im nije potrebna nikakva opsesija zaverom. Recimo, 23. jula pojavila se agencijska vest da je Stiv Benon, bivši glavni menadžer i politički savetnik predsednika Trampa (sklonjen zbog neodmerenih ultradesnih ambicija), osnovao u Briselu centar za koordinaciju desnih pokreta u Evropi, a cilj mu je kako kaže da: „ujedini desno orijentisani populistički nacionalizam… koji će se izboriti za pojedinačne nacionalne države sa svojim identitetima i u sopstvenim granicama“. Da nije gadljiv na saveznike pokazuje da je samo 5 dana kasnije primio u posetu predsednicu vlade Republike Srpske Željku Cvijanović. Pravi potencijalni partneri su mu Marin Le Pen, Gert Vilders, nemačka AfD, austrijska FPÖ, švedski demokrati… Balkanski pop-političari za sada se takmiče u pop-pevanju: Kolinda Grabar sa svojim kolonijalnim trupama u Avganistanu, Dačić u svakoj prilici, Dodik svojom omiljenom „Pukni zoro“, Marija Zaharova u Guči… Da li je tačna izreka da ko peva zlo ne misli?

Ono što ukazuje na moguću prvu akciju Benonovog centra je serija sinhronizovanih napada na Papu Franciska. Italijanski desni lider Salvini već se proslavio deljenjem lekcija Papi koji „pokrećući dijalog sa islamom izdaje katolike“. U otvoreniji sukob krenuo je Karlo Maria Vigano, bivši nuncije u Vašingtonu koga je Francisko poslao u penziju. Nuncije Vigano je tokom službe u SAD uspostavio čvrste kontakte sa najkonzervativnijim krilom tamošnje katoličke crkve. Kardinal tradicionalista, američki arhiepiskop Rajmond Leo Burke, eksplicitno je izrazio podršku Viganu, a obojica otvoreno koordiniraju akcije sa Stivom Benonom. Njihov cilj je da se Papa Francisko prinudi da podnese ostavku ili da se bar podrije njegova popularnost. Tako nuncije Vigano tvrdi da Papa nije preduzeo nikakve mere protiv kardinala Mekarika kada ga je Vigano optužio za pedofiliju. Budući da je proces prešao proceduru od „sumnje“ u fazu „optužbe“ na 11 strana (otkriveno je da je to zapravo napisao Marko Tosati – novinar provokator), neminovno je da bude sazvan koncistorijum da o tome raspravlja. Kao što je kod Orbana i Salvinija pitanje imigranata efikasna alatka za rušenje EU, tako je i optužba da Papa prikriva pedofile alatka za obuzdavanje Papinih etičkih, političkih i egalitarističkih ambicija.

Alberto Meloni, profesor istorije hrišćanstva, komentariše: „Tradicionalisti oko kardinala Burkea rešili su da nastupe kao blok na konklavi. Rigorozna desnica – američka i evropska, crkvena i politička, taj crni talas od Minhena preko Budimpešte, Gdanjska, Rima do Vašingtona sniva o tome da razori Evropu mira i jednakosti i vrati je u okrilje bogova rata“.

Sve na ovom svetu ima cenu, pa tako i Italija, koja je od najegzaltiranije proevropske postala antievropska zemlja, svoju degradaciju plaća na dva načina: bukvalnim i ekonomskim urušavanjem. Ruše se kuće, mostovi, crkve – raspadaju se putevi, pruge, avio kompanije. Stoji postojano samo ono što je izgrađeno od antičkog Rima do renesanse! Nesposobnima i lopovima, znamo iz iskustva, uvek je kriv neko drugi, pa je tako Italiji krivac postala EU. Istina je da danas Italija uplaćuje u budžet EU 20, a povlači 17 milijardi evra. Shodno visini svog BDP-a ona daje 3 milijarde godišnje za razvoj manje razvijenih članica. Sve do proširenja Unije siromašnim zemljama 2004, Italija je bila najveći korisnik fondova EU.

Sprega političara, kapitala i mafije osnovna je razorna snaga u italijanskom društvu. U doba raspada Prve republike (1994) otkriveno je da su proizvođači betona2)Kompaniji Italcementi, koja je držala monopol na proizvodnju betona, u doba Kraksija 2011. počelo je suđenje jer se ispostavilo da je njen dominantni vlasnik Cosa Nostra! i armaturnog gvožđa, posredstvom Berluskonija, podmićivali premijera Kraksija, koji je pobegao u Maroko kada je sve to otkriveno. Njemu su ostali milioni, a Italiji bezbroj nepotrebnih mostova i vijadukata od „trulog“ betona i gvožđa koji se sada raspadaju. Italija ima rekordnih 30.000 mostova i vijadukata. U proteklih 5 godina srušilo ih se ravno 10. Veliki kapital je dobitnik koncesija za eksploataciju autoputeva iz kojih cedi koliko god može. Godišnje veliki koncesionari tako zarade 9 milijadri evra, a u investicije ulažu 200 miliona manje nego što je obaveza. Od 2001. do 2017. oni su inkasirali 43,7 milijardi evra, a država je na osnovu poreza i anuiteta dobila svega 2 milijarde. Nije država neuka, nego korumpirana. Isto je sa privatizovanim izvorima vode: godišnje se inkasira 7 milijardi, a država od toga dobija 18 miliona; komunikacije inkasiraju 54 miljarde, a državi pripadne 108 miliona; plaže zarade 15 milijardi, a plaćaju koncesije samo 103 miliona i tako redom. I na drugim mestima je tako, ali u Italiji je najgore.

Krajem pošlog i početkom ovog veka Italija je krenula u privatizaciju. Najvidljivije je da je od jedne od vodećih zemalja u svetu u baznoj hemiji ostala praktično bez tog sektora proizvodnje – inostrani investitori pokupovali su fabrike da bi se dočepali patenata i pozatvarali pogone kako ne bi konkurisali sami sebi. Ne tvrdim da su državna preduzeća bolja, nego da nije istina da su privatna apriori bolja i produktivnija. U svojih 4 hiljade godina civilizacije Apeninsko poluostrvo je videlo i preživelo i gore stvari.

Sadašnja mlada i agresivna pop-koalicija se kune da će sve to srediti, ali od kako je 4. marta pobedila na izborima rezultati njenog delovanja najbolje se vide po porastu spreda.3)Spred (spread) je razlika u kamatama između državnih obveznica (na 10 godina) Nemačke i neke druge zemlje evrozone (u ovom slučaju Italije). Ako je kamata na italijanske državne obveznice (BTP) 3,8%, a na nemačke (BUND) 1%, onda je razlika 2,8. Ona se radi lakšeg svakodnevnog preciznog odmeravanja pomnoži sa sto, pa je spred 280 poena. U izvesnom smislu spred je merilo prikrivene inflacije manje solidnih zemalja od Nemačke. Na osnovu njega se određuju kamate na javni dug dotične zemlje. Kada su preuzeli vlast (25. aprila) spred je iznosio 113,6 a do 31. avgusta popeo se na 285 poena, što praktično znači da će Italija do kraja godine, ako se spred zadrži na tom nivou platiti približno 3 milijarde evra više servisiranje svojih javnih dugova. Meril Linč rejting agencija prognozira da će spred do kraja godine preći granicu od 400 poena. To vodi daljem povećanju cene duga i kamata na kredite, kao i padu ugleda kod poslovnih partnera. Pop-političari trljaju ruke – njihova je orijentacija što gore to bolje – dakle, ako poverioci pritisnu Italiju biće lakše svaljivati probleme na njih i preći na završnu fazu razlaza sa Evropskom unijom. To nisu neodgovorne, nego terorističke kalkulacije.

Umesto bilo kakve poente naveo bih samo imena političara koji žele da ruše zajedničku Evropu: Salvini iz Italije, Orban iz Mađarske, Marin Le Pen iz Francuske, Jaroslav Kašćinski iz Poljske, Gert Vilders iz Holandije; Tomio Okamura kao vođa češke desnice; Jimi Akeson iz Švedske, britanski šarlatan Faraž…

Nepremostiv jaz deli ih od onih koji su Evropu stvarali, a to su: Šarl Degol, Vinston Čerčil, Konrad Adenauer, Robert Šuman, Alćide de Gasperi, Fransoa Miteran, Helmut Kol…

Izvor: Peščanik

Futnote   [ + ]

1. Kao dečak imao sam prilike da vidim kako funkcioniše „Narodni sud“. Mart 1945, selo Umka, dvojicu četničkih koljaša narod je oteo od partizana sprovodnika i rešio da im sudi. Za svagda sam zapamtio kako su očas uhapšene pretvorili u krvavu masu mesa, čak im odgrizli noseve i komade lica. To je, nadam se, jedna od ekstremnih formi populizma u kojoj popolo/narod ima definitivnu reč.
2. Kompaniji Italcementi, koja je držala monopol na proizvodnju betona, u doba Kraksija 2011. počelo je suđenje jer se ispostavilo da je njen dominantni vlasnik Cosa Nostra!
3. Spred (spread) je razlika u kamatama između državnih obveznica (na 10 godina) Nemačke i neke druge zemlje evrozone (u ovom slučaju Italije). Ako je kamata na italijanske državne obveznice (BTP) 3,8%, a na nemačke (BUND) 1%, onda je razlika 2,8. Ona se radi lakšeg svakodnevnog preciznog odmeravanja pomnoži sa sto, pa je spred 280 poena. U izvesnom smislu spred je merilo prikrivene inflacije manje solidnih zemalja od Nemačke. Na osnovu njega se određuju kamate na javni dug dotične zemlje.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *