Robotika je oduvek fascinirala ljude, bilo da imaju 7 ili 107 godina. Praktično da nema naučno-fantastičnog romana ili filma koji ne govori o superiornosti veštačkih organizama, razvoju veštačke inteligencije, borbi čoveka i mašine. Lajt motiv koji se provlači u najvećem broju tih priča je nadmoć inteligentnih mašina nad krhkim ljudima i bojazan da će ljudsku rasu istrebiti njen najsofisticiraniji proizvod. Potpuno suprotnu ulogu roboti su dobili u medicini, za koje su se kvalifikovali pre svega drastičnim smanjenjem svojih dimenzija.
Nije slučajno što je veštačka inteligencija toliko zastupljena tema u delima fantastike kada je i sami naučnici smatraju za jednu od najinteresantnijih oblasti. U nju se najviše ulaže i od nje se jako mnogo očekuje. Prosto da čovečanstvo samo čeka dan kada će moći velike odluke da prepusti elektronskom mozgu koji neće biti vođen emocijama ili bilo kojim drugim sporednim faktorom koji bi ga ometao u racionalnom rezonovanju. Od tog trenutka, ljudi više neće praviti greške, svet će postati bolje mesto za život.
Nažalost, od tog trenutka smo i dalje jako daleko. Svi do sada veštački kreirani mozgovi donose odluke koristeći šeme predefinisane od strane čoveka, odnosno na osnovu zabeleženog ljudskog iskustva. Veštački organizam koji funkcioniše na osnovu sopstvenog iskustva koje kombinuje sa iskustvom svog konstruktora – čoveka i dalje je samo glavni akter SF priča. Ipak, moderne tendencije robotike, ovu nauku usmerile su na jednu drugu stranu. Mašine koje se ne oslanjaju na elektronsku logiku i izvršavaju isključivo ljudske komande, pokazale su se kao najpouzdaniji čovekov saveznik, danas možda više nego ikada.
Naučnici planiraju da u narednih dvadesetak godina razviju robote čije će dimenzije biti reda veličine nanometra. Njihov osnovni cilj će biti da, infiltracijom u ljudski organizam, otkriju problematične – bolesne ćelije i pristupe lečenju na licu mesta. Tako bi osobi oboleloj od raka, umesto hemoterapije mogla biti ponuđena interesantna alternativa. Doktor koji specijalizuje lečenje nanomedicinom, mogao bi ubrizgati pacijentu injekciju koja sadrži specijalnu vrstu nanorobota sa sposobnošću otkrivanja ćelija tumora u organizmu i uništavanja istih, čime bi se bolest praktično sasekla u korenu, ostavljajući zdrave ćelije netaknute. Osoba podvrgnuta lečenju nanotehnologijom ne bi trebalo da oseti bilo kakvo delovanje malenog elektronskog organizma u sebi, osim vidnog poboljšanja svog zdravstvenog stanja.
Roboti nanometarskih dimenzija kretaće se nesmetano unutar ljudskog tela. Njihov oklop bi trebalo da ima strukturu poput dijamanta i bude obložen ugljenikom, što bi mu pružilo izuzetnu snagu i otpornost na spoljna delovanja. Ultra glatka površina robota trebalo bi da umanji mogućnost aktiviranja imunog sistema organizma domaćina, tako da mali elektronski organizmi svojim kretanjem ne bi izazivali nikakve neželjene reakcije.
Prema aktuelnim planovima, nanoroboti će reagovati na akustične signale, imati mogućnost da dopune energetske rezerve i prime nove instrukcije od eksternog izvora putem zvučnih talasa. Potrebnu energiju moći će da obezbede i uz pomoć glukoze i kiseonika koji potiču iz tela domaćina. Čitava mreža specijalizovanih stacionarnih robota bi se mogla strateški pozicionirati unutar tela pacijenta, koja bi pratila putanje, kontrolisala rad i trenutne pozicije mobilnih robota iscelitelja. Uređaji koji bi činili tu mrežu prikupljali bi informacije od mobilnih nanorobota a potom ih slali eksternom monitoru koji bi na taj način pratio rad i rezultate svih ubačenih elektronskih uređaja. Doktori ne samo da bi mogli da prate progres u lečenju svojih pacijenata već bi mogli menjati instrukcije odnosno terapiju tokom samog procesa. Takođe, osobi koja nadzire lečenje ovim postupkom bi prilikom pregleda bio dostupan i raspored različitih nanorobota u telu pacijenta. Na taj način, doktor bi mogao da utvrdi da li se elektronski organizmi nalaze na adekvatnim mestima, odnosno da li deluju na ćelije kojima su namenjeni. Nakon završetka lečenja ili po potrošenim lekovitim zalihama, nanoroboti bi bili uklonjeni iz organizma pacijenta tako što bi im spoljašnja kontrolna jedinica dala instrukciju da se uključe u sisteme za izlučivanje organizma domaćina.
Sićušni elektronski organizmi biće opremljeni računarskim sistemom koji će moći da obavi oko 1.000 proračuna u sekundi. Zahtev za moćnijim računarskim jezgrom ne postoji jer će roboti morati da obavljaju samo prosta izračunavanja. Sve složenije računske operacije biće poverene elektronskoj jedinici koja će pratiti njihov rad i njima upravljati van organizma domaćina.
Za sada su ozbiljnije razmotrene uloge nanorobota u procesima lečenja kožnih oštećenja, održavanja oralne higijene, kontrole imunog sistema i krvotoka. Pri lečenju kožnih bolesti, nanoroboti bi sadržali određene količine lekovitih masti ili ulja. Njihov zadatak bio bi da uklone mrtve ćelije kože i nanesu propisane količine odgovarajućih ulja koja organizmu fale. Jedan od popularnih zadataka mogao bi da bude i dubinsko čišćenje pora kada bi oni u pore zaista i ulazili, čistili ih i osvežavali supstancama koje nose.
Tečnost za ispitanje usta bogata nanomašinama imala bi mogućnost da identifikuje i uništi patogene bakterije a pritom omogući bezopasnoj flori usne duplje da se razvija u zdravom ekosistemu. Uređaji bi između ostalog mogli i da identifikuju zaostalu hranu u zubima i uklone je. Budući da bi mogli da se kreću po ustima domaćina, imali bi pristup mestima do kojih klasična četkica za zube pa ni zubni konac ne mogu da dopru. Nanoroboti iz sredstva za ispiranje usta imali bi životni vek od svega par minuta a potom bi se raspadali na hranljiva vlakna koja ni u kom slučaju ne bi štetila organizmu u kome se nalaze.
Medicinski nanouređaji mogli bi da pomognu imunom sistemu organizma tako što bi pronalazili neželjene bakterije i viruse. Kada uljez bude identifikovan, usledio bi napad kojim bi on bio uništen a njegov sadržaj rasut. Ukoliko bi i sam sadržaj mogao da nanese neželjene posledice, nanorobot bi ga apsorbovao i dalje razložio ili nosio u sebi dok ne napusti organizam domaćina. Roboti koji bi plivali krvotokom vodili bi računa o stanju krvnih sudova, kao i vrsti i broju krvnih zrnaca. Obnavljali bi zidove arterija, sprečavali njihovo zagušenje i održavali nesmetan protok krvi. Na taj način bi sprečili najveći broj srčanih napada.
Početkom ove godine, tim naučnika sa Montrealskog univerziteta objavio je da je uspešno proizveo prototip fero-magnetnog uređaja prečnika 1,5 milimetara, zatim ga ubrizgao u vratnu aortu životinje, pokrenuo i kontrolisao njegovo kretanje. Kako naučnici predviđaju, nano-proizvodi će postati realnost najkasnije do 2025. godine, a do tada nam preostaje da sačuvamo svoje zdravlje i ostavimo po strani neki dinar kojim ćemo jednog dana obezbediti armiju malenih doktora, odnosno dug i zdrav život. Ispostaviće se da je čudesni sastojak vode sa izvora večne mladosti nešto čemu se malo ko nadao.
Miloš Kosić
broj 41, mart 2008.