Posttraumatski stresni poremećaj dobija svoj naziv, definiciju i skup karakterističnih simptoma uvršćivanjem u jednu od dve najveće baze podataka o mentalnim bolestima – u američki priručnik poznatiji kao DSM (American Psychiatric Association: Diagnostic and Statistical Manuel of Mental Disorders). Dvanaest godina kasnije, 1992, kao nezavisnu kategoriju poremećaja ga prihvata i internacionalna klasifikacija bolesti, ICD 10, koju izdaje svetska zdravstvena organizacija (WHO- World Health Organization).
Postraumatski stresni poremećaj je svrstan među druga anksiozna stanja (stanja straha – fobije, panični napadi, neodređeni strahovi i slično) zbog svog preovlađujućeg simptoma – intenzivne, preplavljujuće anksioznosti; ali sa jednom velikom specifičnošću koja ga razlikuje od drugih. Da bi kod osobe bio dijagnostikovan PTSP, osoba je morala biti izložena nekom ekstremno zastrašujućem događaju – ratnim strahotama, mučenju, fizičkom zlostavljanju ili događaju opasnom po život. U pitanju mora biti traumatično iskustvo, koje biva praćeno osećanjima velikog straha, bespomoćnosti i užasa. I ranije, istorijski gledano, uočavane su posledice traumatičnih iskustava na mentalno zdravlje učesnika u borbi i civila i opisivane su na razne načine. Posle Prvog svetskog rata, ovakva stanja su kod nas nazivana „šok od granate“, a posle II Svetskog rata pojavili su se termini „boračka iscrpljenost“ i „velika stresna reakcija“. Iz istraživanja u vezi sa žrtvama Holokausta proizašao je i termin „sindrom koncentracionog logora“. Tek nakon rata u Vijetnamu, koji je iznedrio koncept „vijetnamskog sindroma“, stručnjaci su se sastali, i uskladili stavove o dijagnostičkim kriterijumima i simptomima koji karakterišu ubuduće nazvan „posttraumatski stresni poremećaj“ Ključni element za dijagnostikovanje PTSP-a je prethodeća trauma. Međutim, pitanje koje se postavljalo od samog početka je – da li je trauma sama po sebi dovoljna da proizvede posttraumatsku reakciju, ili su značajniji subjektivna procena događaja i neki individualni činioci.
Trauma i simptomi poremećaja
U počecima istraživanja PTSP-a, fokus je bio na okidajućem događaju – traumi. Pod traumom DSM IV navodi „ratne sukobe, nasilje – telesni napad, silovanje, razbojnički prepad, ulični napad…, mučenje, ratno zarobljeništvo, boravak u koncentracionom logoru, teroristički napad, kidnapovanje, prirodne katastrofe, teške saobraćajne nesreće, ili dijagnostikovanje teških neizlečivih bolesti.” Danas se uvek uzima u obzir subjektivna procena događaja od strane preživelog, kao i njegove specifične osobine ličnosti. Simptomi poremećaja se klasifikuju u tri grupe:
- simptomi ponovnog preživljavanja traume – flešbekovi, snovi, sećanja;
- izbegavanje događaja, ljudi, okruženja koja imaju i najmanje veze sa glavnim traumom, kao i opšta obamrlost (emotivna otupelost, dekoncentrisanost, lutajuće misli, itd.)
- simptomi povišene nervne pobuđenosti (nervoza, napetost, strahovi, izoštrena čula i njihova osetljivost na određene stimuluse).
Prvi simptomi se javljaju u vremenskom okviru od 6 meseci od doživljene traume (u izuzetnim slučajevima i kasnije), a poremećaj može trajati oko 3 meseca (što se smatra akutnim oblikom, lakšim za lečenje) ili znatno duže (hronični oblik).
Individualni činioci i otporna ličnost
Nakon što je utvrđeno da trauma sama po sebi nije dovoljno objašnjenje, iako je glavni okidač poremećaja, počelo je da se govori o faktorima rizika ili otpornosti. Trauma je zapravo stresor intenzivne snage. Pod stresorom se može smatrati događaj koji pritiska i na kraju slama osobu. Naravno, za svaku osobu, pojedini stresori imaju veći značaj od drugih. Svaka osoba ima svoje specifične stresore u skladu sa svojom ličnošću, fiziologijom i sistemom vrednosti. Po ovom stanovištu, svaka osoba je posebno ranjiva na neke vidove stresora, koje će kod nje izazvati stresni odgovor – tj. stres. Međutim, nasuprot ideji o specifičnoj osetljivosti svake osobe na određene stresore, stoji ideja o pragu tolerancije, po kojoj postoje stresori određenog tipa i intenziteta koji dovode do patološkog reagovanja kod skoro svake osobe. Ipak, klasifikovanje stresora po „objektivnoj“ težini je neizvodljivo. Postoje stresori kao što su život u koncentracionim logorima ili hronično seksualno zlostavljanje u detinjstvu, koji nadilaze svaku metodološku klasifikaciju.
Istraživanja su se kasnije bazirala na izučavanje onih fakotora koji podižu ili smanjuju otpornost na sve stresore, pa se tako došlo do sledećih zaključaka. Nedvosmisleno je pokazano da su granično organizovane ličnosti, kao i osobe povišenog neuroticizma i crte anksioznosti one koje imaju najniži prag tolerancije na stres, i da se među prvima slamaju u stresnim okolnositma. Postoji povezanost i introvertnosti (povučenosti u sebe) sa češćim ispoljavanjem simptoma na stresne događaje. Sa druge strane, smatra se da inteligencija utiče na otpornost prema stresu, pri čemu inteligentnije osobe bolje i objektivnije sagledavaju situaciju kao i sopstvene mogućnosti, što ih čini kompetentnijim u konfrontiranju sa događajima. Postoji i pretpostavljena takozvana „rezistentna ličnost“ koju karakterišu sledeće crte: pouzdanost, disciplinovanost, visoka motivacija i osećaj lične sposobnosti i efikasnosti. To su promišljene, a ne impulsivne i nagle osobe, koje imaju visoke aspiracije kao i upornost da ih ostvare. Od svih osobina, ključno je da poseduju osećaj kontrole nad svojim životom i poverenje u sopstvene snage. U kriznim situacijama, oni su sposobni da vladaju sobom i svojim emocijama, kao i da se brzo i lako prilagođavaju neočekivanim promenama u životu. Ove crte, kao i specifičnost načina razmišljanja ovih osoba, štite ih od doživljavanja stresa i njegovih posledica. Od značaja je i moć da se iskoriste socijalni resursi kao pomoć i podrška u krizi.
Sredina u kojoj se živi „posle“
Mnogi autori smatraju da je jedan od odlučujućih faktora socijalni aspekt pre i posle izloženosti traumi, koji utiče i na pojavu poremećaja i na oporavak. U ratu posebno, osećaj gubitka svog socijalog života je intenzivno doživljen. Takođe, može se reći da je kod žrtava ratnih pustošenja, upravo društvena sredina razorena. Kod izbeglica je posebno prisutna izmeštenost iz sopstvene sredine i prijateljskog i rodbinskog okruženja kao i gubitak izgrađenog socijalnog statusa i uloge. Na proces oporavka, nedvosmisleno je pokazano, negativno utiče odbacivanje žrtava od strane sredine, ili ambivalentan odnos prema njima, dok nesumnjivo pozitivan uticaj ima podrška okoline, kohezivnost grupe i prihvatanje od članova zajednice.
Podaci iz AmerikeStatistika kaže da trenutno od PTSP-a pati 7,7 miliona Amerikanaca. Verovatnoća da će ratni veterani ili žrtve silovanja podleći ovom poremećaju je između 10 i 30 odsto. Kada su u pitanju deca koja su preživela intenzivno traumatsko iskustvo, verovatnoća ispoljavanja simptoma PTSP-a ide do 60 odsto. Posttraumatski stresni poremećaj je često praćen depresijom, nekom vrstom zlouopotrebe supstanci (narkomanijom), i nekim drugim anksioznim poremećajima (fobije, panični napadi i slično). Česti su slučajevi i nasilnog ponašanja prema drugima, naročito bliskim osobama, kao i nasrtaji na sopstveni integritet (pokušaj samoubistva i samoubistvo). |
Za preživele, vreme je stalo
Osoba koja je preživela traumu, dugo nakon same traume iznova proživljava događaj, čime joj se događaj nametljivo meša u sadašnjost. Traumatično iskustvo time blokira normalan tok života i fiksira ga u period kada se odigralo. Ponovno proživljavanje događaja može se odigravati putem neprijatnih sećanja koja se nameću i ponavljaju, ili putem snova, najčešće košmarnog tipa. Vrlo su česte halucinatorne vizije, a široj čitalačkoj publici poznate kao „flešbekovi“. Sva ova stanja praćena su anksioznošću (strahom), besom, panikom, osećajem bespomoćnosti, a odgovarajući fiziološki odgovori na ova stanja su otežano disanje, gušenje, hladne ruke i stopala, preznojavanje, stezanje u grudima i slično. Kako su sećanja i razmišljanja o traumi i tom vremenskom periodu toliko bolna, osoba koja pati od PTSP-a trudi se na svaki način da to izbegne. Otuda potiče karakteristično ponašanje obolelih u vidu izbegavanja razgovora, prisećanja, susreta sa drugim ljudima i slično. Preživeli se uglavnom povlače u sebe, izbegavaju svaki kontakt, društvena okupljanja, deluju emotivno otupelo i nezainteresovano, čak i za stvari koje su nekada voleli. Osoba sve čini da se izoluje. A prema budućnosti nema nikakve vizije ili želje. Pacijenti često prijavljuju da se osećaju izmeštenim iz sopstvenog života i nekog kontinuiteta. Nemaju planove niti želje vezane za budućnost, a sve što imaju jeste osećaj praznine. Prošlost je strašna i proganjajuća, a budućnost se ne vidi. Postoji samo „sada” koje je prazno, ili ispunjeno osećanjem „krivice preživelog”.
Naša stvarnost
Na prostorima bivše Jugoslavije je u periodu od 1991-1995. godine ubijeno desetine hiljada ljudi, mnogi su ostali invalidi ili bili teško ranjeni a ogroman broj ljudi je stekao status izbeglica. U Srbiji trenutno živi 700.000 izbeglica i oko 100.000 ljudi koji su neposredno učestvovali u ratovima. Iskustva vezana za rat ispunjena su različitim traumatičnim događajima i podrazumevaju: opasnost po život, povrede i ranjavanja, saznanje o nasilju u kome stradaju bliske i voljene osobe ili prisustvovanje stradanju drugih ljudi ili bliskih osoba. Među najteža traumatična iskustva vezana za ratna stradanja spada zarobljeništvo u logorima, koje podrazumeva tešku psihičku i fizičku torturu. Procenjuje se da je broj ljudi koji su bili zatvoreni od nekom od logora, a žive u Srbiji, nekoliko hiljada, mada preciznih podataka nema, jer je evidencija uništena tokom NATO bombardovanja. Sva ova stradanja i prateće društvene promene, odrazile su se na sve aspekte života i dovele do psihološke traumatizacije velikog broja ljudi. Statistika pokazuje da je od završetka rata u Hrvatskoj preko 2.000 pripadnika hrvatskih oružanih snaga izvršilo samoubistvo, da je od PTSP-a samo u Banja Luci obolelo 42,5 odsto od ukupnog broja izbeglih i 26,7 odsto Banjalučana.
Lečenje i prevencijaRazumevanje faktora ličnosti koje učestvuju u nastanku i razvoju PTSP-a može pomoći da se usavrše dijagnostička sredstva za otkrivanje osoba kojima je pomoć najpotrebnja. Takođe, nesumnjivo je da saznanje o faktorima od značaja može poboljšati i pristup u tretmanu obolelih, koji ima za cilj umanjivanje efekata stresa na ličnost i mentalno zdravlje, kao i povećavanje sposobnost ugroženih da se sa stresom suoče. U Beogradu postoji nevladina organizacija „International Aid Network“ (Međunarodna mreža pomoći) čiji se jedan odeljak bavi pružanjem pomoći žrtvama rata i torture i njihovom rehabilitacijom. Centar poseduje zdravstveni ogranak kao i psihološki odsek za pomoć izbeglicama. Pored ove delatnosti, IAN se bavi i istraživačkim radom, sa posebnim interesovanjem za PTSP, njegovu etiologiju, genezu i vidove lečenja i tretmana. |
U Vojnoj bolnici u Beogradu sprovedeno je istraživanje koje je pokazalo da je kod 25 odsto učesnika u ratovima, koji su se javili ovoj ustanovi, dijagnostikovan PTSP, što znači da je barem 25.000 ljudi podleglo nekom obliku posttraumatskog stresnog poremećaja. Ranija istraživanja pokazala su da oko 30 odsto izbeglica manifestuje znake hroničnog stresa, i 70 odsto logoraša koji su bili podvrgnuti torturi. Takođe, utvrđeno je da je 11 odsto ispitanih studenata imalo neke pokazatelje PTSP-a godinu dana posle bombardovanja 1999.godine.
Lana Vučićević Miladinović
broj 37, april 2007.