Domaća regulativa sadrži mnoge matematičke izazove za 21. vek, poput rebusa zašto zvanična statistika ne može da dokaže da su softverske firme prošle godine iz Srbije izvezle usluge u vrednosti od 120 miliona evra. Podjednak izazov je i kako će republička vlada do kraja godine usvojiti predloge za sveobuhvatnu reformu propisa, kada samo za iščitavanje postojećih zakona i propisa treba gotovo četvrt veka i to pod uslovom da nijedan nije duži od jedne strane.
Predstavnici informatičke industrije veoma su skeptični kako će proteći najavljena „giljotina propisa“ koja deklarativno ima za cilj da znatno olakša poslovanje privredi i čijom procedurom je predviđeno da se preporuke preduzeća, nevladinih organizacija i stručne javnosti dostave nadležnima do 15. jula ove godine, kako bi ih nakon podrobnih analiza republička vlada usvojila do 15. decembra 2009. Naime, jednostavna računica pokazuje da kada bi od postojećih 8.800 zakona i propisa svaki bio sadržan samo na jednoj strani, svakom pojedincu u radnoj grupi za sveobuhvatnu reformu propisa trebalo bi 24 godine samo da ih pročita. Koliko tek treba vremena da se uradi uporedna analiza zakonskih odredbi kako bi se utvrdilo koje su zastarele, kontradiktorne, neprimenjive u postojećim uslovima? Do sada su ministarstva i regulatorna tela identifikovala tek oko 300 propisa koje treba staviti van snage, ali to su oni koji se usled zastarelosti odavno ne primenjuju, te od toga privreda nema bilo kakve koristi. Podjednako značajan problem je pitanje generalne kompetentnosti državne administracije da sprovede takvu reformu, budući da promene treba da izvrši manje više isti kadar koji je i kreirao „zakone za gušenje poslovanja“. Tako u Srbiji već godinama imamo apsurdnu situaciju da država neprestano proziva privredu da sledi primere dobre svetske prakse i uvodi inovacije kako bi postala konkurentnija, ali da sama ne sledi isti recept u kreiranju regulative, pa primena svetske prakse često vodi preduzeće u direktno kršenje nekog od domaćih zakona ili propisa. U sitaucijama kada „praksa ide ispred regulative“ država iskazuje fleksibilnost jedino prema bankarskom sektoru, dok za privredu to ne važi, rečeno je, između ostalog, na okruglom stolu o zakonskim kočnicama i neophodnosti regulatorne reforme za brži razvoj ICT industrije u Srbiji, u organizaciji Društva za informatiku Srbije.
Mnoge probleme koji su identifikovani u diskusiji informatička preduzeća dele sa ostatkom privrede. Ali budući da se bave novim tehnologijama i da su one postale nezaobilazne u funkcionisanju i privrede i države, jaz sa pravnim nasleđem iz vremena pre razvoja informacionog društva, koje dominira u domaćoj regulativi, u njihovom poslovanju je najuočljiviji i direktno ukazuje na kompleksnost problema za razvoj celog društva. Na primer, jedna od procedura koja za sva preduzeća u Srbiji predstavlja nepotreban trošak i gubljenje vremena je zahtev da privredni subjekti dostavljaju godišnje finansijske izveštaje na tri mesta (Agenciji za privredne registre, Poreskoj upravi i Narodnoj banci Srbije), umesto da za to bude nadležan samo jedan državni organ koji će dobijene podatke prosleđivati drugim državnim institucijama. Birokratsko trošenje vremena i novca još je očitije u zahtevu da svaki državni organ prilikom pocedure javne nabavke, ali i u mnogim drugim slučajevima, traži od preduzeća izvod iz Agencije za privredne registre, za šta se svaki put plaća taksa od 1.560 dinara. Imajući u vidu da je registar u potpunosti javan i dostupan preko Interneta i da se podaci u njemu redovno ažuriraju, logično je da se ovakav zahtev ukine, čime bi se ostvarila značajna ušteda za privredu na godišnjem nivou. Ali oba ova primera upućuju na neophodnost elektronske razmene podataka među državnim organima i razvoj elektronske uprave, koja pak zahteva primenu naprednih informatičkih rešenja. A da bi se ona razvijala i primenjivala i u državi i u privredi neophodna je adekvatna zakonska regulativa. I tu se krug zatvara.
Zastarelo i haotično
U kom vremenu su pisani zakoni na osnovu kojih treba da se uključimo u globalno tržište ilustruje i Zakon o opštem upravnom postupku, koji koristi termin „elektronski računari“. Nije poznato kakvih još računara ima osim elektronskih, komentariše navedeni primer ekspert za IT pravo Aleks Petrović, uz ocenu da u predstojećoj reformi propisa daleko veći i konkretniji značaj imaju njihove izmene i dopune nego ukidanje. Prvo što treba uraditi je da se terminologija modernizuje i ujednači u različitim zakonima: u jednima se koristi pojam softver, u drugima računarski programi, pojam računarskog programa nije isto definisan u Krivičnom zakoniku i Zakonu o autorskim i srodnim pravima, a neki zakoni uopšte ne definišu informatičke termine koje sadrže. No, mnogo je važnije suštinsko i sistemsko povezivanje postojećih propisa, koji različito tretiraju standarde koje nameće informaciono društvo i često su u koliziji. Tako već pomenuti Zakon o opštem upravnom postupku nalaže da isprave koje izdaju državni organi mogu biti prilagođene elektronskoj obradi podataka, što u praksi znači da je to opcija ali ne i obaveza. U Zakonu o računovodstvu govori se o elektronskom potpisu na računovodstvenim ispravama, a ne o kvalifikovanom elektronskom potpisu, iako su u pitanju veoma važna dokumenta, a prateći pravilnici koji definišu šta je standardni računovodstveni softver izazvali su mnogobrojne probleme u praksi. Istovremeno, Zakon o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa uopšte ne pominje digitalne sadržaje, što je u koliziji sa zakonima o elektronskom potpisu i elektronskom dikumentu, a zahtev u Zakonu o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata da Centralni registar obezbedi neprekidno funkcionisanje informacionog sistema neprimenjiv je u praksi sa stanovišta kvaliteta i bezbednosti informatičke podrške, ocenjuje Petrović.
Sistemsko ujednačavanje je neophodno i kada su u pitanju kaznene odredbe. Na primer, kazne u Zakonu o elektronskom potpisu koje se određuju sertifikacionim telima ukoliko ne obezbede sve propisane podatke u kvalifikovanim elektronskim sertifikatima koje izdaju kreću se do 400.000 dinara, iako je u pitanju veliki pravni prestup. Sa druge strane, u prvom nacrtu Zakona o elektronskom dokumentu predviđena kazna za pravno lice koje ne potvrdi prijem elektronskog dokumenta je čak do milion dinara! Među malobrojnim pozitivnim primerima je Zakon o matičnim knjigama koji je nedavno stupio na snagu, a kojim je uvedena obaveza da se drugi primerak matične knjige mora voditi na sredstvima za automatsku obradu podataka. Suprotan primer zakonskog noviteta, koji ukazuje na krucijalan problem domaćih zakonodavaca da ne razumeju suštinu evropskih propisa koje pokušavaju da nakaleme na domaći pravni okvir je predlog Zakona o elektronskoj trgovini. Prema aktuelnom predlogu, ponuđači usluga informacionog društva mogu biti pravna lica i preduzetnici, ali ne i fizička lica, dok je suština evropske direktive u tome da se najširem krugu ponđača omogući nuđenje usluga informacionog društva kako bi se pospešio njegov razvoj, zaključuje Petrović.
Skupi besplatni uzorci
Do takvog ishoda došlo je usled nevoljnosti državne administracije da prihvati sugestije privrednika, objašnjava Aleksandar Birovljev, iz kompanije „e-dućan“ i predstavnik grupacije za elektronsku trgovinu Privredne komore Srbije. Zahvaljujući zalaganju PKS, u radnu grupu koja je pripremala predlog Zakona o elektronskoj trgovini prvi put su ušli i predstavnici privrede, ali je svaki njihov predlog kvalifikovan kao „neprimeren duhu zakona“, da bi, na kraju, u skupštinsku proceduru ušla verzija sa kojom nije bio upoznat niko od predstavnika privrede u radnoj grupi. Prepreke za razvoj elektronske trgovine generišu se već na nivou sistemskih zakona, pre svega kada je u pitanju Zakon o trgovini koji elektronsku mogućnost trgovanja svodi na komisionu prodaju, do carinskih procedura koje su podjednako destimulativne i za uvoz i za izvoz. Maloprodaja na Internetu teško može da zaživi ako je za kupovinu patika koje koštaju 20 do 30 dolara, neophodno platiti razne dažbine u iznosu od 180 dolara, a potom i carinu i porez. „A da ne pominjemo večitu raspravu oko toga zašto se carina dodaje na osnovicu za oporezivanje, odnosno sistem se pravi tako da ide taksa na taksu. Na primer, u Bosni i Hercegovini fizičko lice može da kupi robu u vrednosti do 500 dolara bez carine i poreza, što je jako važno jer građani jesu kritična masa za razvoj elektronske trgovine. Kod nas se, naprotiv, takse umnožavaju preko noći, a trenutno se na uvoz za fizičko lice plaćaju četiri takse u ukupnom iznosu od 1.910 dinara, što kada se uračunaju osnovne dažbine i špediterski troškovi znači da domaći kupac mora samo za jedno naimenovanje da plati 4.000 dinara i još carinu i porez“, nabraja Birovljev. Aktuelna regulativa oslobađa fizičko lice carine ukoliko je poručilo robu u vrednosti do 20 evra, i to samo ako je prodavac takođe fizičko lice, a izdavanje dozvole za oslobađanje od carine najčešće košta više od vrednosti robe koja je poručena. Bolja situacija nije ni u izvozu, jer ako, na primer, neka domaća firma dobije porudžbinu iz inostranstva za kupovinu dve majice čija je vrednost oko hiljadu dinara, izvozne carinske dažbine iznose oko 100 evra. Kako se domaća informatička industrija podstiče da izvozi znanje svedoči i primer jedne domaće kompanije, koja je dobila posao da razvija određeni uređaj za jedan britanski institut. Britanci su našoj kompaniji poslali besplatne uzorke, za koje je ova morala da plati ravno 2.000 evra carinskih dažbina.
Džinovski „muzički dinar“
Ali problemi sa razvojem elektronske trgovine su tek segment beskrajne priče o tome da država i dalje neguje otimačku filozofiju, umesto da stimulativnom politikom obezbedi dugorične unosne prihode. Kako ističe Jelena Jovanović iz grupacije za informatičku delatnost PKS, prema izjavama predstavnika softverske industrije iz Srbije je prošle godine izvezeno usluga u vrednosti od 120 miliona evra. Ali to ne može da se dokaže. „Kada počnete da analizirate podatke na državnom nivou, ako hoćete da identifikujete softveraše i kako generišu sopstveni prihod i koliko izovoze nailazite na problem u vidu zastarelog šifrarnika, gde je kompletna softverska industrija svarstana u trgovinu nekretnina i ostalo. U Srbiji imamo veliki broj programera koji su se specijalizovali za tržišta Holandije, Nemačke ili Amerike. Na Novom Beogradu su isprogramirani segmenti zdravstvenog i glasačkog sistema SAD, a zvanična statistika nema instrument koji to može da identifikuje, niti to može Poreska uprava jer nije doneta odgovarajuća klasifikacija. Znači, ako ste dobili posao preko Interneta, ovde ga odradili i poslali poručiocu preko Interneta, srećete se sa nizom zakonskih prepreka – od plaćanja PDV-a, do dokaza da ste uslugu izvezli jer je kod nas dokaz za to jedino carinska deklaracija“. Još veći problem od zakona predstavljaju interni akti državnih institucija, o čemu svedoči primer monitora koji su prema klasifikaciji EU svrstani u informatičku opremu za koju je carinska stopa 1%, ali ih Uprava carina tretira kao video opremu, za koju je carinska stopa 18%. Posebna priča je takozvani muzički dinar, odnosno obaveza IT distributera da na osnovu Zakona o autorskim i srodnim pravima, koji je na snazi od 2004. godine, plaćaju taksu producentskim organizacijama za 13 stavki koje su svrstane u IT, kao što su prazan CD, prazan DVD, CD rezač, DVD rezač itd. Takvih organizacija u Srbiji ima četiri, a na pomolu je i peta, a problem je što svaka od njih ima svoj cenovnik koji šalje distributerima. „To znači da za isti CD i to prazan, jer sadržaj se posebno plaća, morate da platite na ime autorskih i srodnih prava autorima, pa muzičarima, glumcima, književnicima i producentima. Kada smo izračunali koliki je to iznos, proizilazi da je „muzički dinar“ težak oko 36 miliona evra, koliko vredi oko 10% kompletnog IT tržišta Srbije“. Odugovlačenje države da reformiše sistemske zakone i donošenje zakona koji su neprimenjivi iz različtih razloga, kao i prebacivanje odgovornosti za takvu situaciju sa jedne na drugu državnu instituciju teraju sve veći broj IT preduzeća da otvaraju predstavništva, ćerke firme ili registruju kompaniju u inostranstvu, što donosi rizik da ubuduće naša IT industrija radi isključivo za strance, a naša privreda i država kupuju isključivo strana rešenja, upozorava Jovanović.
Zorica Žarković
broj 56, jun 2009.