Home VestiBiznis & Finansije Erste Grupa: Cena nafte će rasti

Erste Grupa: Cena nafte će rasti

by bifadmin

Analitičari Erste Grupe očekuju da cena sirove nafte krene naviše iako je proteklih 12 meseci oscilirala u širokom rasponu od 64-87 USD za barel. “Prognoziramo prosek cene nafte za kraj 2010. godine od 79,8 USD za barel, koja će porasti na 86,8 USD za barel na kraju 2011. godine, a dugoročno na 102,6 USD za barel (kraj 2015. godine)”, komentariše Tomas Unger, analitičar za naftu i gas u Erste Grupi.

U pogledu faktora koji bi uticali na cenu sirove nafte u budućnosti, zalihe sirove nafte OECD-a su i dalje visoke i trebalo bi da deluju kao amortizer u pogledu nestabilnosti. Pored toga, izgleda da u naredne 2-3 godine nije veliki rizik da će doći do nestašica u snabdevanju, jer proizvodnja nafte lako prati rast potrošnje. “Globalna tražnja za sirovom naftom ponovo raste (+2% u odnosu na prosek 2009. godine), a očekuje se da dodatno poraste i kratkoročno i srednjoročno”, dodaje Unger. Sve skupa, to ukazuje na činjenicu da će programi za energetsku efikasnost u razvijenim zemljama biti više nego kompenzovani očekivanim snažnim rastom na tržištima u razvoju (posebno u Kini). Tako će demografski trendovi i makroekonomska konvergencija i dalje podsticati rast potrošnje sirove nafte. Sa druge strane, cenu sirove nafte sigurno će podići porast troškova proizvodnje, istraživanja i razvoja.

U Evropi bi tražnja za sirovom naftom mogla da nastavi da opada za oko 0,7% godišnje do 2020. godine, s obzirom na striktnije propise EU u pogledu emisija CO2 u transportu. Pored toga, potrošnja će biti pod dodatnim pritiskom zbog prelaska na automobile na električni pogon. U 2020. godini, to bi trebalo da se znači približno 4 miliona tona manje potrošene sirove nafte. “Region CIE ima značajno manju potrošnju sirove nafte po glavi stanovnika, mada uz velike razlike između zemalja (videti grafikon). U grupi od 6 zemalja CIE, izgleda da najveći potencijal rasta imaju Poljska i Rumunija – na nivou od 60% proseka EU, postojala bi dodatna tražnja za 13,5 miliona tona sirove nafte ili 2% ukupne količine za EU”, ističe takođe analitičar Erste Grupe.

Na strani daljih faza prerade, većina kompanija je objavila značajne gubitke u toku krize i trenutno beleže samo skromnu dobit. Ubuduće bi situacija trebalo da ostane prilično tmurna. Analitičari Erste Grupe vide nekoliko faktora koji bi trebalo da utiču na iskorišćenje kapaciteta, marže i investicije u evropskom prerađivačkom segmentu: dugoročan prelazak potrošača sa benzinskih na dizel automobile; ograničenja emisija CO2 u transportu u EU; elektrifikacija automobila (hibridi) i programi za energetsku efikasnost. Konkretno, Evropljani nastavljaju da povećavaju zastupljenost dizel automobila. Kao posledica toga, evropski trgovinski bilans za destilate je negativan za dizel, a pozitivan za benzin. Rafinerije sa većom složenošću i sposobnošću da proizvode visok procenat srednjih destilata bi trebalo da osete pozitivne efekte u Evropi. Od svih kompanija koje analizira Erste Grupa, možda najbolje pozicionirana je MOL (rafinerija u Bratislavi), dok INA takođe modernizuje svoje kapacitete za preradu u Sisku i Rijeci.

Evropsko tržište gasa je donekle specifično jer ga karakterišu dugoročni ugovori i veoma gusta mreža gasovoda. Trenutno postoje tri ključna izvora koji snabdevaju region gasom – Severno more (Norveška, Holandija i V. Britanija), Rusija i Bliski istok/Afrika. Istorijski gledano, ruskim gasom je uglavnom snabdevan region CIE, dok je zapadna Evropa morala da se oslanja na druga dva izvora. Uprkos mnogim komentarima koji se tiču evropske zavisnosti od Rusije, EU je, prema BP-u, proizvela 58% svoje potrošnje (ukupno 464 mlrd. m3 u 2009. godini).

Sa druge strane, EU ima samo zanemarljiv deo svetskih rezervi prirodnog gasa, od čega najveći deo pripada Norveškoj (približno 10 godina potrošnje i 17 godina proizvodnje). Thomas Unger objašnjava: “U globalnim razmerama, rezerve EU predstavljaju zanemarljivu količinu, jer se veći deo trenutno poznatih rezervi nalazi u Rusiji (ZND) i na Bliskom istoku. Međutim, stvari se mogu promeniti nekonvencionalnim istraživanjem gasa. Evropa ima velike razloge da poveća svoje resurse gasa jer će se on verovatno uskoro potrošiti, a takođe želi da smanji emisije CO2 (gas emituje duplo manje CO2 od uglja) i da poveća svoju energetsku sigurnost. Izgleda da je distribucija resursa koncentrisana u severnim delovima Evrope – Severnom moru, Švedskoj, V. Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, Poljskoj i baltičkim zemljama, ali i na Karpatima (Rumunija).” Što se tiče transporta gasa, verovatno će mnogi projekti biti odloženi s obzirom da su trenutno cene gasa dosta niske. Međutim, sve važniju ulogu će nastaviti da igra tečni prirodni gas (Ukrajina planira terminal za TPG kapaciteta 10 mlrd. m3, dok bi Poljska i baltičke zemlje takođe želele da izgrade terminale). Ipak, tečni prirodni gas će uvek biti skuplji od lokalne proizvodnje i konvencionalnog izvoza gasa preko gasovoda. Izgleda da postoji relativno obilna količina gasa (nekonvencionalnog) koji je prilično ravnopravno raspoređen. Pad tražnje, rastuća ponuda tečnog prirodnog gasa (pri čemu se gas pretvara u robu kojom može da se trguje) i kretanja vezana za gas iz škriljaca doveli su do pritisaka na cenu prirodnog gasa. Sa druge strane, ograničenja emisija CO2 u Evropi navode proizvođače električne energije da pređu sa uglja na alternativna goriva, pri čemu su elektrane na gas najbrža dostupna alternativna rešenja (približno tri godine da se izgrade, duplo manje emisija CO2). Naravno, i tražnja za energijom u Aziji bi trebalo da pomogne da se uravnoteže ponuda i tražnja prirodnog gasa. I dalje smo prilično optimistični oko perspektive cene prirodnog gasa na srednji rok, uz procenjenu cenu od 5,5-6,5 USD za 1000 kubnih stopa.

Pročitajte i ovo...