„Sadašnja kratkovida vlada pokušava da izazove razdor među sindikatima i to je katastrofalna greška“, izjavio je nedavno na italijanskoj La 7-TV Diego Dela Vale, najčuveniji i najbogatiji proizvođač cipela na svetu. Njegove TOD’s luksuzne cipele nosile su četiri generacije papa, većina državnika, Muhamed Ali i svi oni bogati skorojevići koji pate što na njima, kao u slučaju „NIKE“ ne stoji krupno ispisano ime firme.
Taj prebogati industrijalac, generacijama buržuj, koji je dao 25 miliona evra za restauraciju Koloseuma u Rimu sa izričitom napomenom da to nikada neće koristiti u reklamne svrhe, uzgred i vlasnik kluba „Fjorentina“, rekao je, između ostalog, i sledeće: „Postojala je i postojaće konfrontacija vlasnika i radnika u industriji, i koliko god to bio večiti proces, kompromisi u toj borbi zapravo su doneli blagodeti čovečanstvu. Bez objektivne države, kao arbitra, ta borba mora da dovede do degradacije socijalnih odnosa na štetu većine“.
To je najsvežiji argument nove „buržoaske revolucije“, započete uoči izbijanja krize, kada su se udružile dobrotvorne fondacije Bila Gejtsa i Vorena Bafeta, dva najbogatija čoveka na planeti i izdvojile sredstva veća nego fond UN za pomoć siromašnima u svetu. Oni su bili i pokretači inicijative Giving Pledge – obećanja najbogatijih ljudi na svetu da će testamentom zaveštati deo svoje imovine u korist siromašnih. Danas taj pokret, čijim je formiranjem predsedavao aktuelni Rokfeler, broji preko 80 bogataša iz većeg dela sveta. Kriza, zapravo loša koncepcija borbe protiv nje, naterala je najbogatijeg, Vorena Bafeta, da 16. avgusta objavi pismo u New York Times-u u kojem pored ostaloga piše: „Dok siromašni i srednja klasa ratuju zbog nas u Avganistanu, dok najveći deo Amerikanaca jedva izlazi na kraj s platom, mi mega-bogataši nastavljamo da uživamo u našim nepojmljivim poreskim olakšicama… Ja sam na moje prihode platio 6.938.744 dolara poreza, što nije malo, ali je samo 17,4 odsto mojih ukupnih prihoda, dok moji zaposleni plaćaju 41 odsto, pa tako neki plaćaju i više od mene… Ima onih koji parama zarađuju pare i plaćaju još manje nego ja, dok oni što novac zarađuju radom plaćaju neuporedivo više.“
Šamar
Na svetu ima, prema „Forbes listi“, 1.210 milijardera. Njihovo bogatstvo se računa na 4,5 miliona milijardi dolara. Prosečna stopa poreza koji onu plaćaju iznosi 15 odsto, dok zaposleni, dakle radna snaga, u Americi plaćaju državi 41 odsto onoga što zarade. Bafetov direktan poziv predsedniku Obami da žešće oporezuje bogataše, izazvao je, dakako, i neslaganja. Medijska mašinerija Ruperta Mardoka, preko njegovog „Wall Street Journal“-a dobila je podstrek naslovom „Voren je bolestan“ uz objašnjenje: „Ako Bafet želi da baca novac neka napiše ček Ujka Semu, a ne meša poslove u to“. Market Watch – blog bio je direktniji: „Voren Bafet je lud“. I Bafet i Mardok su Amerika, a ona ima Kongres i Senat kroz koji će Obama teško progurati ideju o značajnom oporezivanju najbogatijih. No Bafetova ideja je dobila svetski odjek pa su 16 najbogatijih francuskih menadžera (Societe Generale, Danon, Total…) uputili otovreno pismo pozivajući državu da ih više oporezuje dok se ne izađe iz krize. Hoće li Sarkozi imati više snage i sreće? Pokret se proširio i na Italiju, pa su Luka Koredo de Montezemolo, mega-bogataš i menadžer „Ferrari“-ja i Karlo De Benedeti, opet mega-bogataš (nedavno je Berluskoni morao sudski da mu isplati 540 miliona evra zbog nanete štete) pokrenuli isti problem i u svojoj zemlji. Hoće li ih poslušati Berluskoni? Ni slučajno!
U osnovi ovih pokreta je modifikacija tzv. Tobin takse – poreza na finansijske transakcije u korist siromašnih. Za tu ideju je Džems Tobin dobio 1972. godine Nobelovu nagradu, da bi odmah nakon toga pala u zaborav, uz povremena novinarska prisećanja. Ako bismo bili cinični, mogli bi da zaključimo da mega-bogataši bolje nego drugi osećaju da ljudsko društvo zasnovano na danas važećim beskrupuloznim pravilima ne može dugo da traje, pa ni oni sa njim. Bolje je, dakle, da oni naprave revoluciju nego sirotinja. A takođe je sasvim moguće da ih zaista goni iskreno čovekoljublje. U svakom slučaju teorija Trickle Down – spontanog prelivanja od bogatih ka siromašnima, doživljava udar i to baš od najbogatijih, što je svojevrsni šamar onima koji neoliberalni koncept nameću kao model bez alternative.
Milutin Mitrović
Tekst je iz oktobarskog broja Biznis i finansije