Home Posle 5 Fotografije nepoznatih autora: Od smeća do muzejskog blaga

Fotografije nepoznatih autora: Od smeća do muzejskog blaga

by bifadmin

U Španiji cveta fascinacija za radovima nepoznatih fotografa, ali su eksperti podeljeni u mišljenjima da li se radi o  do sada neotkrivenim umetnicima, ili je reč o tome da su smisao i veičinu ovim fotografijama koje slikaju život dali kustosi i istoričari, piše El Pais.

U svom čuvenom eseju “Svetlucava kamera” (Camera Lucida), Rolan Bart je primetio da svaka fotografija uokviruje jednu smrt – “[ona] mehanički ponavlja ono što se egzistencijalno nikada ne može ponoviti” – jedan skoro verski impuls: fotografija je neka vrsta “vaskrsenja”, rekao je on. Veliki francuski mislilac je otišao još dalje, rekavši i da je fotografija način na koji se ljudi našeg doba mire sa smrću.

virxilio_vieitez_baka i radio_velika

Foto: Virhilio Vieitez, fotografija stare žene iz Galicije i njenog radija

Ovi njegovi komentari možda u određenoj meri mogu objasniti sve veću fascinaciju anonimnom i fotografijom “iz naroda” – trend koji doprinosi spasavanju, ponekad direktno sa smetlišta, radova mnogih nepoznatih “fotografa”. “Više nego bilo koji drugi oblik, laička fotografija nas ostavlja u kontaktu sa prošlošću i sećanjem,” ističe istoričar Publio Lopez Mondehar. “Ljudi su već zamoreni samozadovoljnom fotografijom i posmatranja stvari koje ne razumeju, a u potrazi su za pričom iza fotografije, za pričom koja nije zaboravila šta je fotografija – da je ona bila i ostala ništa više od prostog čina dokumentovanja. Prizora.”

To su priče o ljudima kao što je Pijedad Isla, koja je provela život putujući po planinskim mestima Palensije, prvo na svom biciklu a kasnije na vespi, ne noseći sa sobom ništa izuzev svog fotoaparata. Uhvatila je na hiljade trenutaka iz španskog života u periodu između 1950. i 1960., istovremeno zarađujući za život praveći fotografije za pasoše, sa venčanja i krštavanja. “Tada je na snazi bio zakon koji je ženama zabranjivao da radi mnoge stvari, ali nijedan od njih nije branio da žena ne može da bude fotograf. Zato sam odlučila da budem jedna takva.”Isla je u intervjuu neposredno pred njenu smrt za ‘La Voz de la imagen’ (Glas Slike), a dokumentarni projekat koji prikuplja svedočenja ovakvih fotografa.

Piedad en moto

Islina zaostavština pruža jedinstvenu panoramu krojačica, poljoprivrednika, stočara, sahrana i proslava. Baš kao što je jedinstven i rad galicijskog fotografa Virhilija Vieiteza, čija je aktuelna izložba u madridskom muzeju Fundacion Telefonica privukla 90.000 posetilaca. Ili one što potiču misteriozne Vivijen Majer, dadilje koja je potajno pravila svoje foto-prizore dece, žena, staraca i siromašnih na ulicama Njujorka i Čikaga tokom 1950-ih i 1960-ih. “One su tako očaravajuće baš zato što su krotke, bez pretenzija. U pitanju je povratak svojevrsnog šarma koji je sada jači nego ikad”, kaže Mondehar. “Nikada ne bih trampio jednog Vieiteza za jednu Sindi Šerman. Šermanova je svedok jedino sebi samoj… Što će reći, suprotno od onoga što bi fotograf trebalo da bude.”

Neki stručnjaci, kao što je Robert Flin, američki kolekcionar i autor knjige ‘Anonimus: zagonetne slike nepoznatih fotografa’ (2004), kažu da postoji na hiljade fotografija koje čekaju da budu otkrivene i pretvorena iz smeća u blago
Drugi, međutim, veruju kako remek-dela ne može biti bez autorskih akreditiva i konteksta. Lola Garido, ekspert za fotografiju i vlasnica jedne od najboljih foto – zbirki u Španiji, misli kako je ovo “blago” samo jedna iluzija. “Svi mi želimo da pronađemo zlatni rudnik, ali, iskreno verujem da nijedan veliki fotograf nije nepoznat. Priča o Vivijen Majer je izolovan slučaj. […] Ali većina (ovakvih fotografskih) otkrića nije dovela ni do čega…”

Horhe Ribalta, koji je postavio ovu izložbu ‘Tvrdo, nemilosrdno svetlo. Radnik. Fotografija pokreta, 1926-1939’ u muzeju Reina Sofia u Madridu iz 2011. godine, kaže kako otkrivanje arhive i radova mrtvih fotografa takođe postavlja i jedan nepremostiv problem. “Autor je neko ko bira i tumači negative u svojoj arhivi Vieitez nije autor, to je zahvat ili, u najmanju ruku izvesno, da su kustosi i istoričari ti koji tumače njegov rad. Izgleda glupo ali nije, jer možete napraviti remek-delo od bilo koje arhive negativa. Sa istoriografskog stanovišta, to predstavlja problem strogosti (umetničke ocene). Uloga autora je da napravi svoj izbor, a ako on to ne učini – niko drugi i neće biti u stanju.”

Za Ribalta, renesansa ovakvih autora predstavlja čin fetišizma, umesto da ispuni obećanja modernosti o demokratizaciji kreacije, pa se njihovim oživljavanje “paradoksalno” postiže suprotno. “Istorija fotografije nije istorija slika, već pre javnog života te slike u svom vremenu”, zaključuje on.

Fotograf Voker Evans je jednom rekao da dobra fotografija jeste i treba da bude književnost, što je stanovište na kojem počiva i stav Lopeza Mondehara. “To je nešto što su ‘eksperti’ zaboravili. Vieitezova fotografija starice sa svojim radiom nije slučajnost, već je to jedna priča:.. majka koja svom sinu šalje fotografiju, uslikana pored novog aparata u domaćinstvu – radija. Prosta stvar. Jedino što želimo je želimo da saznamo – a to nam je potrebno, jer smo suočeni sa toliko štete i propadanja stvari – istinu o našim roditeljima i vremenima naših dedova. A fotografija je, iako može da slaže, najmanje varljiva”.

ELSA FERNÁNDEZ-SANTOS, Madrid, El Pais 16. maj 2013.

(priredio: Milan Lukić)

U narednim danima, između Dana Narodnog muzeja i Međunarodnog dana muzeja, ćemo objavljivati tekstove o primerima dobrog muzejskog menadžmenta u inostranstvu ali i ovde.

tata na motoru i deca_Virxilio Vieitez_1

Pročitajte i ovo...