Kada ljubitelji tehno muzike u rane jutarnje sate napuste čukarički klub KPGT, teško da neko od njih zna da je ova zgrada iz 1899. bila najveća fabrika šećera u Jugoslaviji. Večina sličnih, i još starijih objekata širom Srbije svedoče da smo u prošlosti imali i industrijsku strategiju i industriju. Činjenica da su među njima u najboljem stanju oni koji, iako zastareli, još uvek rade, upućuje na dve stvari: kako se odnosimo prema nasleđu i kakva nam je industrija danas.
Na mestu današnje Karaburme prostirala se bara sve do poslednje decenije 19. veka, kada su na obalama beogradskih reka počeli da niču industrijski centri, među prvima Ada Huja. Proširila se posle izgradnje klanice, železničkog puta kojim je povezana sa ostatkom grada i elektrifikacije. Ovde se razvijala tekstilna industrija, prvo u manjim fabričkim pogonima za proizvode od tekstila Davida Pajića iz 1896. koja je posle 14 godina prešla u ruke poznatog industrijalca Koste Ilića i tada je proširena tkačnicom, predionicom i dvema zgradama u kojima su stanovali radnici. Nakon Drugog svetskog rata preimenovana je u Beogradski vunarski kombinat. Deo Ilićeve „imperije“ tada je iskorišćen za Fabriku liftova „David Pajić“. Danas najveći deo Ilićevog kompleksa poseduje Vopeks Trejd d.o.o. a ova fabrika deli neizvesnu sudbinu mnogih propalih fabrika.
Hotel Admiral danas
U njenoj blizini nalazi se hotel Admiral, nekada vila Vladimira Ilića koji je bio na čelu koncerna fabrika Koste Ilića. Ova i vila čuvenog Đorđa Vajferta u Bulevaru vojvode Putnika su jedina dva očuvana objekta koja svedoče o tome da su industrijalci živeli u blizini svojih fabrika. Nedaleko se nalazi Beogradski vunarski kombinat, koji je 1898. osnovao Evgenije Mihel za proizvodnju čoje, a koji je 1906. prešao u vlasništvo Koste Ilića i sinova. Jedan od njih, Vladimir Ilić je isušio bare na dunavskoj obali i napravio radničko naselje koje je kasnije preraslo u Karaburmu. Fabrika se širila, pa je u sklopu Vunarskog kombinata radio čak 41 fabrički objekat. Kombinat je propao zajedno sa komunizmom, i sveo se na svega 150 zaposlenih. Privatnici koji su ga kupili najavljivali su obnavljanje tekstilnog giganta i nova zapošljavanja.Umesto toga zgrade se urušavaju, a od februara im je zbog neplaćenih računa isključena i struja.
U još gorem stanju je nekadašnja vizija pomenutog Đorđa Vajferta – rudarsko naselje u Kostolcu koje je sagradio krajem 19. veka. Vajfert je ulagao u rudnike, naselja, škole i bolnice čak i kada nije imao šta, kada se po beogradskoj čaršiji govorilo “dužan kao Vajfert”. Danas – sve što je stvorio propada. Tako je i od kostolaćkog naselja ostalo samo sedam oronulih potleušica u kojima žive siromašne romske porodice, koje za ovo istorijsko svedočanstvo o nekadašnjim uspesima srpske privrede kažu: “Dobro je za muzej ali ne i za život”.
Hleba i baruta
Navedeni primeri teorijski spadaju u industrijsku kuturnu baštinu, koja po definiciji obuhvata zgrade, mašine, slkadišta, energetska postrojenja, rudnike, pa i mesta namenjena društvenim aktivnostima povezanim sa industrijom, poput stambenih ili obrazovnih. Međutim, prema iskustvu Rifata Kulenovića, muzejskog savetnika u Muzeju nauke i tehnike koji godinama izučava ovu oblast, zbog neadekvatne zainteresovanosti države praksa je značajno drugačija: najbolje očuvani objekti i mašine su oni koji su i dalje u proizvodnji. Teško se ovo može vezati za uobičajeno obnavljanje industrije, jer da je imamo, mašine od 50 i više godina starosti bi danas bile neodgovarajuće. No, neka postrojenja za proizvodnju električne energije koja su pre više od veka omogućila razvoj industrije u Srbiji su još u funkciji. „Od deset starih hidroelektana, pet su u gotovo originalnom stanju, nalaze se na Nišavi, Đetinji i Crnom Timoku i neprekidno do dan danas proizvode električnu energiju“, priča Kulenović: “One su sada deo porodičnih istorija – na mašinama u ovim elektranama rade potomci nekadašnjih radnika i inženjera, koji su nasledili znanje o rukovanju zastarelom opremom. Srećom, u okviru EPS-a ostvaruje se program revitalizacije 17 malih hidroelektana, uključiv i ovih nastalih do 1940. godine”. Izgradnju prvih hidroelektrana u Srbiji inicirali su ugledni i bogati građani, trgovci, vlasnici firmi i drugi, obično organizovani u akcionarska društva. Tako su, na primer, predsednik opštine, okružni načelnik, dva okružna inženjera, sreski lekar, direktor gimnazije i nekoliko trgovaca osnovali „Zaječarsko električno društvo” čije delo je HE Gamzigrad.
Naš sagovornik podseća da je Srbija ceo 19. vek provela boreći se za nezavisnost, pa se početak industrije vezuje za preduzeća koja su proizvodila naoružanje i municiju, poput barutane u Stragarima iz 1806. godine, topolivnice u Beogradu iz 1808, livnice u Kragujevcu 1836. godine od koje je petnaestak godina kasnije nastao veliki vojni Arsenal. Za državu je od strateške važnosti bila i prehrambena industrija, koju je postepeno razvijala otvaranjem klanica i izvozom poluproizvoda, a nešto kasnije i tekstilna industrija. Razvoj je ubrzan u prvoj dekadi 20. veka, a u periodu između dva svetska rata samo u beogradsku industriju uloženo je oko 500 miliona dinara (1925. godine za 100 dinara mogli ste dobiti 9,35 franaka), od čega dosta i stranog kapitala. Industrija je planski razvijana sa željom da se dostigne Evropa, gde su se školovali mladi ljudi koji su, po povratku, često imali viziju kako da modernizuju zemlju. Primer naprednih tehnologija je jedan tip puške Mauzer koju je usavršio naš inženjer Koka Mladenović. Isto tako bilo je i sitemskih napora poput izgradnje hidroelektrana, kao što je užička “Pod gradom” koju je „progurao“ profesor Đorđe Stanojević. Ona jedna od nekoliko takvih koje su radile po Teslinim polifaznim principima. Izgrađena je na samom prelomu vekova, samo četiri godine posle one na Nijagari. Zahvaljujući njoj, užička tekstilna (tkačka) fabrika je ušla u istoriju kao prva fabrika u Srbiji čije su mašine permanentno radile na električni pogon, ističe Kulenović.
„Snaga“ skončala u šiblju
Industrija je razvijana u svim krajevima zemlje, ali najviše u Beogradu i Nišu. Sredinom 20. veka region Niša je bio najpoznatiji industrijski prostor na Balkanu, i mogao se pohvaliti najrazličitijim delatnostima, pre svega zbog bilzine sirovinskih baza i mogućnosti komunikacije sa ostatkom zemlje, ali i zbog kadra. Ostaci mnogobrojnih industrijskih objekata svedoče i o razvijenosti prestonice. Beograd je prvi elektrifikovan, a zgrada u kojoj se sada nalazi Muzej nauke i tehnike je prva veća elektrana u Srbiji. Na žalost, u susedstvu u Dorćolskoj marini, termoelektrana „Snaga i svetlost”, obrasla u šiblje, decenijama propada.
Snaga i svetlost
Primeri dobro očuvanih objekata su „Železnička stanica Beograd“ koja, iako iz 1883. i građena od cigle i drveta, još služi svrsi, kao i glavna zgrada „Pošte Srbije“ u kojoj se i dalje obavlja poštanski saobraćaj. Nasuprot njima, grad ruže veoma oronuli čuvari istorije, poput starog Mlina pored zgrade „BIGZ“-a. Mnoge od pomenutih zgrada su u postupku zaštite, a stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda se zalažu za očuvanje industrijskog nasleđa i u procesima izrade planova detaljne regulacije. Po njima objekti koje bi trebalo zaštititi su pre svega: „Snaga i svetlost“ (koja je već u proceduri), te „Beogradski pamučni kombinat“, „Stara klanica“, „Beogradski vunarski kombinat“ i drugi.
Aleksandra Fulgosi iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda objašnjava da revitalizacija ovakvih objekata nalaže očuvanje njihove forme uz minimalne izmene. No, većina industrijskih objekata zauzima veliku površinu i ima visoke tavanice pa se uglavnom mogu preurediti u javne prostore. Reč je o nepokretnostima čija bi obnova dosta koštala, a pošto država za to nikada nema dovoljno novca, njihova jedina šansa je saradnja privatnih investitora i gradskih vlasti. Dobar primer javno-privatnog partnerstva u ovoj oblasti biće najavljena revitalizacija zgrade “BIGZ”-a, čije će prizemlje biti namenjeno javnim dešavanjima, dok su na spratovima planirani stanovi, uz mogućnost da u nekima od njih budu smeštene galerije. “Da ima interesovanja, ovo bi se moglo uraditi i sa mnogim drugim objektima. Međutim, često nailazimo na zgrade kojima se ne znaju vlasnici, ili su pak vlasnici privatnici koji su zainteresovani samo za rušenje i ponovno zidanje”, sa žaljenjem konstatuje Fulgosi.
Ostali samo točkovi
Razvoj industrije uveliko oslikava i razvoj političkih ideja – ujedinjeni Srbi, Hrvati i Slovenci nekada su proizvodili avione, što je dokaz visokog industrijskog nivoa, a danas zasebno jedva proizvedu automobil po licenci. Prema rečima Rifata Kulenovića, ozbiljnija proizvodnja aviona krenula je ubrzo nakon Prvog svetskog rata,a njen najveći deo je bio koncentrisan u Zemunu zbog blizine komunikacija, i nešto kasnije izgrađenog aerodroma i Komande ratnog vazduhoplovstva. Aerodromske hangare je projektovao Milutin Milanković, koji je prvi u svetu primenio posebnu betonsku košuljicu za pokrivanje hangara. Jedna od prvih fabrika je bila „Ikarus“, koja je sa fabrikom „Zmaj“ do 1937. izradila 40 dvokrilnih engleskih lovaca, a posle 1938. i seriju domaćih lovaca Rogožarski IK-3, koji su u tom trenutku bili rame uz rame sa engleskim modelima. Najambiciozniji projekat prekinuo je Drugi svetski rat – testiranje Ikarus Orkana, lakog bombardera koji je bez problema dostizao brzinu od 550 km/h. Avionska industrija je u SFRJ razvijana na osnovu političkih odluka, što znači da je svaka od republika dobijala zadatak da izrađuje određene delove, i kada se to kosilo sa tržišnom logikom. Tako smo od industrije aviona došli do industrija koje ne mogu da proizvedu ni avionski točak.
U skladu sa našom odlukom da između Dana Narodnog muzeja i Međunarodnog dana muzeja objavljujemo tekstove o muzejima i istorijskoj i kulturnoj baštini, odlučili smo i da se malo podsetimo na to kako se odnosimo prema svom nasleđu.
Tekst je iz 90. broja, iz septembra 2012.