Svake godine, tokom jedne posebne noći muzejima svane: na stotine hiljada ljudi širom Srbije, a najviše mladih, čekaju sa nestrpljenjem da uđu i vide nove postavke. Nekim kustosima je „Noć muzeja“ bila dodatni izazov da čuvene Pikasove reči „dajte mi muzej i ja ću ga napuniti“ sprovedu u delo.
Ideja o muzejima kao sjajnom mestu za celovečernji provod ponikla je u prošlom veku u Berlinu, a manifestacija „Noć muzeja“ je prvo u Beogradu, a potom u celoj Srbiji doživela ogroman uspeh. Na početku, pre osam godina u glavnom gradu bilo je 20 hiljada posetilaca, 2007. godine, kada je manifestacija po prvi put održana na nacionalnom nivou čak 320 hiljada, a pretprošle godine zabeleženo je rekordnih 450.000 posetilaca. Prema rečima Ivana Stanića, koordinatora „Noći muzeja“, prošle godine se u manifestaciju uključilo 60 gradova (sedam puta više nego pre pet godina), broj postavki se udvostručio sa 100 na 200. „Očigledno je da smo uspeli da vratimo muzeje u žižu medijskog interesovanja, da ih „razmrdamo“ i privučemo novu publiku, koja je počela da ih doživljava na drugačiji način“, kaže Stanić.
Sa navedenom ocenom saglasna je i Dragana Martinović iz Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, autorka istraživanja „Muzejska publika u Srbiji“ i „Kulturna politika nacionalnih muzeja u Srbiji“. Naša sagovornica ističe da su inventivnost u odabiru tema i zanimljivo osmišljene postavke glavni razlog dolaska čak četiri petine posetilaca „Noći muzeja“, što je uticalo i na promenu profila publike. Klasičan posetilac muzeja je pretežno iz urbane sredine, starosti od 36 do 50 godina i stručnjak iz humanističkih oblasti, a potom su to mladi koji u muzeje dolaze u organizaciji škola i fakulteta. Tokom „Noći muzeja“ dolaze dobrovoljno, pa čak 40,7% posetilaca čini populacija od 18 do 25 godina, onih od 25 do 40 je 28,1%, a među publikom sa 70% ubedljivo dominiraju žene.
18. maja ove godine održava se jubilarna deseta Noć muzeja
Informacija provokacija
Među najposećenijim izložbama su postavke koje su se bavile intimnom istorijom koja ne ulazi u udžbenike – od kurtizana i donjeg veša do svadbenih običaja, životom u kazamatima, vamiprima, ali i novim tehnologijama. Ova svojevrsna provokacija za naše prilike imala je za cilj da se pre svega privuku oni koji ređe ili uopšte ne zalaze u muzeje. „Mnogi žele da posetu muzeju dožive i kao kreativnu, uzbudljivu, a ne samo kao saznajnu i naučnu, što je takođe jedna od smernica kustosima. Stoga je potrebno segmentirati publiku i praviti raznovrsne programe i postavke za različite starosne i socijalne kategorije posetilaca – a to je upravo ono što nedostaje našim muzejima”, konstatuje Martinović. U postavkama daleko više treba da se koriste mogućnosti novih tehnologija i da ih prate zanimljiva predavanja, radionice, performansi, koncerti – sve što upotpunjuje informaciju i čini je prijemčivijom za publiku.
Za to je neophodan novac, kojeg, kažu u muzejima, nema čak ni da bi se obezbedili elementarni uslovi za izložbe, ali naša sagovornica smatra da je veći problem u nedostatku lične inicijative. „Mnogi muzeji i dalje se prvenstveno oslanjaju na državnu pomoć i očekuju da ih neki potencijalni sponzor sam pozove. Ali oni su ti koji bi trebalo da se potrude da zarade novac na alternativne načine: prodajom kataloga, suvenira, replika, pružanjem stručnih usluga, i konzervatorskim radom, organizovanjem dečjih radionica i igraonica, radionica starih zanata, edukativnih radionica, pratećih programa, iznajmljivanjem prostora“…
U muzejskoj javnosti prisutne su i dileme da li posećenost muzejima , „kao poslednjem kulturnom pribežištu značajno osiromašene srednje klase“ treba i dalje podsticati politikom slobodnog ulaza i simboličnim cenama ulaznica, ili se i u tom segmentu treba ponašati komercijalno? Takođe, postavlja se i pitanje gde je mera kada komercijalizacija preti da sklizne u banalizaciju? Odgovore nude dobri primeri iz prakse, ističe naša sagovornica, podsećajući da su za izložbe poput „Dinosaurusi Argentine – džinovi Patagonije, „Sto godina slikarstva u Srbiji 1850–1950“ ili izložbe radova Salvadora Dalija, posetioci bili spremni da plate ulaznice skuplje od uobičajenih upravo zbog njihovog kvaliteta. Sa druge strane, u Srbiji se sve primetnije izdvajaju muzeji čija posećenost iz godine u godinu raste, kao što je slučaj u Gradskom muzeju u Somboru, u Muzeju grada Novog Sada, u Narodnom muzeju u Valjevu, Muzeju primenjene umetnosti, Etnografskom i Vojnom muzeju u Beogradu, a posebno u Muzeju istorije Jugoslavije.
Jugoslavija, ekskluzivno
Potonji je, naime, nakon Kalemegdanske tvrđave najposećenije mesto u Beogradu.
Nešto više od polovine posetilaca su turisti iz inostranstva, od kojih 45% dolazi iz bivših jugoslovenskih republika, a za njima slede turisti iz SAD, Koreje, Japana, Kine i zapadne Evrope. Gotovo 50% domaćih posetilaca u ovaj muzej dolaze prvi put, a prema rečima direktorke ove institucije Katarine Živanović cilj je da se značajnije uveća broj posetilaca iz Beograda, naročito osnovaca i srednjoškolaca. To će se, veruje, i ostvariti sa budućim postavkama koje će se baviti istorijom Jugoslaviju tokom celog 20. veka „i to na način na koji smo i do sada radili, povezivanjem istorijski značajnih događaja sa aktuelnim dešavanjima”.
Dosadašnji uspeh Živanović objašnjava inovativnim i intrigantnim idejama, na čijoj realizaciji „sarađujemo ne samo sa muzejima i institucijama kulture, već i sa nevladinim organizacijama i pojedincima iz zemlje i inostranstva, što postavkama daje svojevrsan pečat ekskluzivnosti“. Na primer, na skorašnjoj postavci „Iza gvozdene zavese” predstavljeno je 100 radova poljskih i 100 radova ruskih autora iz zbirki privatnih kolekcionara iz Poljske, u saradnji sa Poljskom fondacijom za savremenu umetnost.
Novi poslovni koncept ogleda se i u pronalaženju novih mogućnosti za zaradu, pa su sopstveni prihodi u odnosu na 2009. godinu uvećani za 44%, od čega se 40% obezbeđuje prodajom atraktivno osmišljenih suvenira. Ispostavilo se da su suveniri postali najbolja reklama za Muzej, a za neke posetioce čak i primaran razlog dolaska. U skladu sa planovima o novom programu i postavkama, na pomolu je „nova generacija“ suvenira koja će posetioce vratiti u doba „prve Jugoslavije“, a kada se budu stekli prostorni i tehnički uslovi, i prijatan kutak gde će moći da se odmore i okrepe.
U narednim danima, između Dana Narodnog muzeja i Međunarodnog dana muzeja, ćemo objavljivati tekstove o primerima dobrog muzejskog menadžmenta u inostranstvu ali i ovde.