Da li bi, da je danas živ, pisao o call-centrima i Occupy Wall Street pokretu? Ili bi, možda, postao desničarski kritičar koji piše članke o hrani? To i nije tako suludo kao što zvuči.
Šta bi bilo da 1950. godine Džordž Orvel nije umro od tuberkuloze? Šta bi bilo da je, umesto što je sa 46 godina umro u Univerzitetskom koledžu, sišao sa svog bolničkog kreveta, uzeo štap za pecanje koji mu je doneo prijatelj u znak želje za njegov brzi oporavak, i odjavio se na prijavnici? Šta bi bilo kad bi danas bio živ i zdrav (možda nakon perioda kriogenskog skladištenja – detalji sada nisu važni)? Kakvo bi mišljenje imao o svetu i civilizaciji u ovoj 2013? Šta bi, ako ništa drugo, pisao danas?
Orvel je u mnogim aspektima danas sveprisutan i relevantniji nego ikad. Jednom izrečene, njegove vizionarske i u mnogo čemu ključne reči zadobijaju groteskne forme postojanja: Veliki Brat je TV franšiza koja bezvredne anonimuse pretvara u slavne ličnosti, a emisija koja nudi lake zabavne sadržaje tipa ‘Soba 101’ Frenka Skinera na BBC2 jeste šou u kojoj poznate ličnosti pričaju o svojim ljubimcima… i slične bizarnosti. Naziv emisije “Soba 101”, koja je prvobitno bila radio-šou, potiče iz romana “1984”, u kojem je Orvel opisao sobu za mučenje: soba 101 zaista je u njegovo vreme postojala i to na BBC-ju u kojem je radio, a služila je za dosadne i beskonačne sastanke. U međuvremenu, “orvelovski” je postao drugi najviše korišćeni književno-generisani pridev posle “kafkijanskog”. I, evo, sada se “Sveti Vins kablovski” srozao od vizionarskih analiza recesije do izdajničkog potrčka koji promoviše mere štednje Džordža Ozborna. Orvel je mislilac na kojeg treba prvo pomisliti kada su u pitanju naše sadašnje nevolje – iako je već 63 godine mrtav. Što je, u Novogovoru iz romana 1984 “doubleplusgood” – ili, u prevodu na naš klasični jezik, izvanredno.
Kako će se od ove 2013. svakog 21. januara slaviti “Dan Orvela”, kao i sedmica u kojoj će kulturne institucije i mediji obeležavati njegovo delo, neodoljivo je zaigrati misaonu igru – „šta ako“? Da se Orvel 2012. borio u građanskom ratu – nalik Španskom građanskom ratu u kojem je učestvovao – gde bi sada bio – u Siriji? Da li bi možda napisao književni omaž gradu Alepu? Ili bi pisao omaž protestantima iz njujorškog Zukoti Parka koji su pripadali pokretu ‘Okupiraj Vol Strit’? Ili bi pisao o Totenhemu? Ako je nekada napisao “Niko i ništa u Parizu i Londonu”, da li je danas nešto suštinski različito od tih mučnih literarnih slika kulučenja? Da je, kojim slučajem, 2013. napisao ‘Put za dok Vigan’ – u kojem opisuje težak život siromašnih slojeva, a pre svega rudara, ali i kritikuje britanske socijaliste – šta bi ga u današnjem svetu podsećalo na atmosferu njegovog prvobitnog puta i šta bi bilo drugačije? Da li bi za doručkom ispod astala ležao pun nokšir njegovih siromašnih domaćina? Nadajmo se da ne bi.
Da li bi se pre zaposlio u call-centru nego u rudniku? Da li bi se osećao takvim patriotom kao što je to pisao u nekim svojim esejima? Da li bi čovek rođen kao Erik Artur Bler, što je pravo ime Džordža Orvela, veći deo protekle decenije proveo nasrćući na čoveka koji je rođen kao Entoni Čarls Linton – Toni – Bler? Odgovori na poslednja tri pitanja su, kao što biste se nadali: “da”, “verovatno ne”, i “oh, molim te Bože, da”.
„Skoro je nemoguće zamisliti“, kaže Orvelov biograf, pisac i kritičar DJ Tejlor. „Jedan od njegovih najbližih prijatelja, pisac Entoni Pauel, pretpostavlja da bi Orvelovi politički stavovi danas išli udesno. Bio bi protiv antinuklearnog pokreta, bio bi za Foklandski rat, protivio bi se štrajkovima rudara. Pauel je zagriženi Torijevac i desničar, ali je bio veoma blizak s Orvelom; Samim tim, ni Pauelove zamisli “šta bi to bio Orvel kada bi danas bio živ” ne bi trebalo tako olako odbaciti.
Adam Stok, profesor na Univerzitetu Njukasl koji je doktorirao na aniutopijskoj literaturi i politici s polovine 20. veka, kaže: „Da je danas živ, Orvel bi sigurno pisao o mnogim novim vidovima starih problema koji su nekada bili predmet njegovog interesovanja, iznoseći na videlo nejednakosti, nepravde i zalažući se za ono što je on sam nazivao „demokratskim socijalizmom“. Voleo bih da mislim – mada to može biti samo projekcija s moje strane – kako bi on, u ovom trenutku, konkretno pisao u odbranu države blagostanja.“
Nadajmo se. Ipak, Stok misli da bi 2013. Orvel pisao o politici i ishrani. „Orvelovi romani obiluju detaljima ukusa, dodira i posebno mirisa. Konzervirana i prerađena hrana je slika koja se u njegovom delu ponavlja, često predstavljajući simbol poništavanja ljudskih različitosti i individualnosti – što je proces koji oslikava političke pokušaje da se ljudi pridržavaju određenih ideoloških vizija sveta (kakve su dominirale tokom) 1930-ih i 1940-ih“, kaže Stok.
Zaista, u jeku skandala s konjskim mesom Stoku na pamet pada odlomak iz Orvelove novele koju je napisao 1939. godine, ‘Doći do vazduha’. Jedan od likova, Džordž Bouling žvaće svoju frankfurter kobasicu koju je kupio u Milk Baru, hromiranom i posvud opremljenom ogledalima: „Stvar koju sam gutao kroz usta bila je poput trule kruške. Neka strašno mekana materija koja curi i razliva se posvud oko jezika. Ali zato ukus! Za trenutak nisam mogao da verujem Onda sam jezikom napravio još jedan krug, provaljavši tu stvar u mojim ustima. Bila je to kobasica s ukusom ribe, stvar koju su nazivali ‘Frankfurtskom kobasicom’ – puna ribe! Ustao sam i odmah se uputio ka izlazu, ne dotakavši čak ni šolju kafe. Sam Bog zna šta je bilo to što sam okusio.“
U čemu je danas značaj jednog ovakvog Orvela? „Poenta je, mislim, da spoljni izgled maskira sasvim različita pojavljivanja realnosti – kao moderni milk-bar sa ogledalima, u kojima vaš lik sedi, zarobljen među beskrajnim odrazima,“ kaže Stok. „Orvela je oduvek privlačio život na selu i uzgoj sopstvene hrane. Jedna od kampanja za koju pretpostavljam da bi Orvel promovisao u našem dobu ticala bi se velikih problema vezanih za agrobiznis i poreklo naše hrane, za ‘biološka opšta dobra’, i, posebno, za patentiranje genetski modifikovanog semena, useva i hrane.“
Crtač Ralf Stedman takođe misli da bi Orvel pisao o hrani. „Nedavno sam ponovo čitao ‘Niko i ništa u Parizu i Londonu’, kaže Stedman, koji je odgovoran za divno i raskošno ilustrovano izdanje ‘Životinjske farme’. „Mislim da bi, da je danas ‘niko i ništa’, Orvel uspevao da preživi hraneći se iz kanti na zadnjim vratima supermarketa. Ne bi bio primoran da gladuje jer ima toliko stvari koje bacamo a koje su jestive – savršeno dobra hrana. Da je danas u stanju da piše knjige, verovatno bi u njima bilo izraza zahvalnosti za takvo šta.“
Stedman je e-mailom kasnije poslao jednu od svojih ilustracija Orvelove ‘Životinjske Farme’. Na njoj je stavio pisca u njegovu sobu 101, njegov privatni pakao: kavez pun pacova mu je stavljen na glavu i oko vrata. Možda bi to bio odgovor na sve ove opcije tipa „šta bi Orvel radio da je danas živ“: brojni ujedi divljih zveri, koji i posthumno nagrizaju ugled mrtvog čoveka.
Problem u pogađanju “šta bi Orvel danas pisao” leži i u tome što bi Orvel – kao čovek a ne pisac – bio neprekidno utopljen u ‘novogovor’ 21. veka kojem nedostaje poruka. Nadovežite sada ovaj današnji ‘novogovor’ sa Orvelom koji je imao običaj da naglo menja svoje stavove i mišljenja. „Protivio se ratu sa Nemačkom sve do poslednjeg trenutka, kada je iznenada došao do uvida kako je “dotad bio omamljen kao u nekom snu”, kaže dr Stok. Tejlor takođe tvrdi da je Orvel bio previše nerealističan kada je u pitanju bio rad na praktičnom političkom programu. „Oduvek je bio idealistički sanjar. Godine 1945, kada je izabrana Atlijeva laburistička vlada, njegov trenutni odgovor bio je da “Gornji dom treba ukinuti, baš kao i javne škole”. Čitajući ovo, ne možete a da ne pomislite da, uz najbolju volju, ovi njegovi predlozi nisu bili praktični. Čemu god bi prilazio s političkog aspekta, Orvel bi tu unosio čudne stavove i gledišta… “
Odjeke ovakvog stanovišta imala je i Margaret Atvud u svom ‘herojgramu’ posvećenom Orvelu a napisanom za Gardijan: „Ljudima koji su u suprotnosti sa trenutnom popularnom/ populističkom mudrošću, onima koji (kao Orvel) ukazuju na očigledne neprijatnosti i probleme, verovatno bi bilo naporno blejanje ovog stada ljutitih ovaca.” Da je Orvel sada sa nama, verovatno bio bio “nadblejan”, ali od strane koga – to bi već bilo neizvesno.
Skloni smo da mislimo da bi Orvel, da je živ, danas ozbiljno kritikovao sve stvari koje danas smatramo ‘orvelovskim’ – CCTV kamere, akt o nadzoru komunikacije i protoka podataka (čitaj: akt o njuškanju i špijuniranju), primoravanje internet provajdera da vode evidenciju o tome ko, šta, kome i kada šalje poruke i od koga ih prima – uz sve druge metode kojima nas osiona država steže oko kolektivnog grla. Ipak, možda ni ne bi bio angažovan oko ovih tema. U stvari, postoji i ta groteksna mogućnost da bi Orvel, da živi i piše danas ne bi osvojio Nobelovu nagradu niti bi njegovo ime krasila nagrada koja se dodeljuje najboljim političkim napisima. „Njegovi poslednji spisi, od 1949. godine, bili su skica za roman pod nazivom ‘Priča iz pušionice’ o liku koji se zove Kerli Džonson koji se, kao i Orvel, vratio iz Burme“, kaže Tejlor. „radnja romana smeštena je u 1920. i čita se kao neko delo Somerseta Moma. Da je duže poživeo, možda njegova dela ne bi više bila antiutopijska, a u političkom kontekstu postoji verovatnoća da bi unekoliko skrenula udesno.“
Možda bi, onda, umesto da zamišljamo šta bi on pisao da je živ, bilo bolje da se vratimo na njegove knjige i vidimo da li nam ono što je već napisao govori nešto o nama. Pročitajmo odlomak iz ‘1984’ u kojoj Orvel piše o 20. veku kao periodu u kome „ljudske jednakosti postaju tehnički moguće“ i, u isto vreme, „praksa koja je odavno napuštena, u nekim slučajevima stotinama godina udaljena (od demokratije) – pritvor bez suđenja, korišćenje ratnih zarobljenika kao robova, javna pogubljenja, mučenje zarad izvlačenja priznanja, korišćenje talaca (u ostvarivanju zahteva) i deportacije čitavih naroda – ne samo da ponovo postaju uobičajeni već su bili tolerisani od strane ljudi koji su sebe smatrali prosvećenim i progresivnim.” U našoj eri, interpretirati ove Orvelove reči kroz Gvantanamo ili nepojamno ogromne troškove za vođenje ratova u dalekim zemljama i ne izgleda tako beznačajno. Neko bi možda uzvratio da (još uvek) nemamo javna pogubljenja. Tako je, ali s obzirom na to koliko smo željni spektakla tuđih patnji, ovo je samo pitanje vremena – javna vešanja koja ćemo daunloudovati na naše nove ‘fanki’ Google naočare.
Ili, razmislite recimo kako Džulija, glavna junakinja ‘1984’ zarađuje za život. Radi za ‘Pornosec’, odeljenje koje su prozvali “Prljava kuća“, i koje jeftinu pornografiju distribuira među proletarijatom“. Da je Džulija danas živa, lako bi mogla biti urednica romana kao što je ’Pedeset nijansi Sive’ ili bi, barem bila angažovana na multi-platformi globalnog brendiranja; kako bi to sve Džulija nazvala? Oh, da, „jezivo đubre, (te knjige su) dosadne. Imaju, zapravo, samo šest zapleta koji se samo malo modifikuju.“
Istina, današnja ‘Prljava kuća’ višestruko je prevazišla Orvelovu maštu. Porno je sveprisutan. Tela žena i devojaka su postala tako uobičajena roba da je zaprepašćujuće koliko sve to prolazi jedva primetno, a TV ili Internet pornografija postali su dostupni na pritisak dugmeta. Još uvek nemamo „feelies“ – Hakslijeve bioskope iz ‘Vrlog novog sveta’ u kojima je gledalac prijatno zagolican prizorima i zvukom iz vibrirajućeg sedišta. Ali, i ovde je ista stvar kao i sa javnim egzekucijama: samo bi budala isključila takvu mogućnost.
Laburistička ministarka zdravlja u senci Dajen Ebot, na primer, zabrinuta je zbog toga što je Britanija „sve više pornifikovana … svedoci smo hiper-seksualizovane britanske kulture u kojoj se žene uzimaju za objekte, jedna drugu uzimaju za objekat, i bivaju podsticane da na sebe tako gledaju – kao na objekte“, rekla je ona. Akademik Ričard Rorti izrekao je da najgnusnija stvar proistekla iz Orvelove vizije ‘1984’ jeste uspostavljanje sveta u kome je ljudska solidarnost onemogućena. Kada nekoga u seksualnom smislu vidimo kao objekat – to jest, kada se ljudi tretiraju kao bića niža od ljudi – onda ljudska solidarnost svakako nije moguća. Možda, bi Orvel, da je danas živ, mogao da piše o tome. Ne bi toliko pisao u stilu “vidite li šta sam vam rekao“, koliko bi to bilo pisanje u stilu: „Ovo je mnogo gore nego što sam i zamišljao“.
Po svemu sudeći, Orvelovi spisi nisu laki za navođenje kada su u pitanju borci protiv seksističke eksploatacije žena i devojaka. Stok tvrdi: “Na Orvelove stavove o ženama, koji jedva da su bili napredni čak i u njegovoj epohi, danas bismo gledali kao na potpuno nazadne.“ On navodi retke u kojima glavni muški junak iz ‘1984’ Vinston Smit fantazira o silovanju i ubistvu Džulije. Potom, u sceni kada njih dvoje prvi put vode ljubav, ona postaje „potpuno pasivna, mogao je s njom da uradi ono što je želeo“, a njeno telo postaje „pasivno, poprimajući svaki oblik, poput vode“. Tretman Doroti u ‘Duhovnikovoj kćeri’ je, dodaje Stok, „nalik seksističkom, i na granici je mizoginije“.
Iako bi se Orvel teško mogao svrstati u preteče zagovornika feminizma, njegova vizija kapitalističkog otuđenja ljudskog iskustva sigurno zahvata nešto i od naših tmurnih vremena. „Postojao je čitav lanac odvojenih odeljenja koja se bave proleterskom književnošću, muzikom, dramom i zabavom uopšte,“ pisao je u ‘1984’. „Ovde se proizvodi smeće od novina, koje ne sadrže gotovo ništa osim sporta, kriminala i astrologije, senzacionalnistički romančići od pet centi, filmovi koji obiluju seksom, i sentimentalnih pesama u potpunosti sastavljenih mehaničkim sredstvima.“ Ako Orvelova ‘1984’ može da kazuje nešto o našoj 2013. godini, onda se to nalazi u ovakvim pasusima. Kao što je potom Orvelov biograf Bernard Krik rekao: „Zaista je verovao kako je kapitalizam taj koji kontroliše ‘prole’ (proletere), obične ljude, a ne fizičko ugnjetavanje. Davati narodu ‘hleba i igara’, shodno kulturi ponižavanja – jeste zapravo smišljeno zaglupljivanje masa, kako mi to kažemo.“
Ili, ako porazmislimo o još jednom pasažu iz ‘1984’, u kome Orvel opisuje funkciju života na Pisti Jedan (Airstrip One). „Lutrija, sa svojim nedeljnim nagradama u ogromnim iznosima, jeste jedan od javnih događaja na koji su proleteri ozbiljno polagali pažnju.“ Orvel bi u našem svetu prepoznao mnoge stvari iz svog antiutopijskog romana – ne samo u vezi “životne sreće” koja se dobija lutrijom već su tu i gubitak privatnosti kroz tehnologiju, degradacija jezika, ratovi koje podstiču (ali direktno ne vode) supersile, konfiskacija imovine, nestanak političkih disidenata.
U ovom poigravanju Orvelom postoji li, zaista, bolja igra nego što je „Šta bi Orvel pisao da je danas živ?“. Ili, “u čemu je bio u pravu?“ Da bismo bili sigurni, Orvel je rekao da je ono o čemu je napisao u svojim romanima jesu antiutopijska upozorenja a ne predviđanja, ali hajde da to na trenutak zaboravimo. Tejlor kaže: „Bio je u pravu oko toliko toga: krčenja šuma, nacionalne lutrije, gubitka privatnosti od strane nametnute tehnologije, potkupljivanja proletarijata pornografijom.“
Ali, sigurno najvažnija stvar u vezi koje je bio u pravu tiče se jaza koji zjapi između činjenice da „ljudska jednakost postaje tehnički moguća“, i sve dublje nejednakosti među ljudima, koja je naša realnost. Stok kaže da se raduje novoj adaptaciji romana ‘1984’, najavljenoj 2012, pogotovo što će se tematski baviti „jazom između bogatih i siromašnih kao i društvenom nejednakošću između života koje vode siromašni ‘prolovi’ – koji čine veliku većinu stanovništva Okeanije – i tajanstvene elite privilegovanih – članova unutrašnjeg kruga Partije, sa svojim slugama, luksuznim apartmanima i uživanjima u delikatesima sa crne berze.“
Sigurno je da nisam samo ja taj koji, čitajući Orvela i razmišljajući o svemu onome što nam vlada poručuje – dok nam servira drske neistine nalik onima u koje je O’Brajan pokušavao da primora Vinstona Smita, ubeđujući ga da su 2+2=5 – razmišljajući o tome u kakvu smo situaciju svi mi stavljeni. Možda se 2013. ipak i ne razlikuje toliko od ‘1984’.
Stjuart Džefriz, Gardijan
(priredio: Milan Lukić)