Meštani sela u okolini Jagodine u početku su gunđali i negodovali što se na njih vrši pritisak da se edukuju u renoviranim seoskim bibliotekama. A onda im se dopalo da se na internetu informišu o državnim subvencijama, da svoju robu „izlažu“ na virtuelnoj pijaci i da razmene iskustva sa stručnjacima. Reč je o projektu mreža poljoprivrednih biblioteka Narodne biblioteke „Radislav Nikčević“ iz Jagodine, koji je dobio niz međunarodnih priznanja i poslužio kao ideja i nekim drugim zemljama da sličan koncept primene u svojim selima.
Priča o bibibliotekama u selima Bagrdanu, Bunaru, Glavincima i Glogovcu u okolini Jagodine, stigla je letos i do Singapura, gde je krajem avgusta više od 3.000 bibliotekara raspravljalo na temu “Biblioteke budućnosti: beskonačne mogućnosti”. Srbiju je predstavljala Narodna biblioteka „Radislav Nikčević“ iz Jagodine sa projektom “Jagodinske poljoprivredne biblioteke – AgroLib”, koji je pokrenula 2010. godine i za čiju realizaciju je dobila više međunarodnih priznanja: američke fondacije Beyond Access za originalnost i inovativnost, maja ove godine u Ženevi im je WSIS (Svetski samit informatičkih društava) dodelio nagradu za dostupnost znanju i informacijama, a mesec dana kasnije u Beču od ERSTE fondacije dobili su počasnu nagradu za društvenu integraciju. To je projekat koji je dokazao da je moguće vratiti u život seoske biblioteke, kojih po statistici iz 2011. ima 326 u Srbiji, ali je većina u veoma lošem stanju, sa zastarelim i neodgovarajućim bibliotečkim fondom i od kojih tek 132 imaju računar, 18 internet, a svega 12 internet za korisnike.
Oživljavanje biblioteka u jagodinskim selima pokrenuto je sa ciljem da se stanovništvu koje pretežno živi od poljoprivrede obezbede informacije koje će doprineti modernizaciji proizvodnje, povećanju prihoda i unapređenju života na selu, objašnjava Vesna Crnković, direktorka Narodne biblioteke u Jagodini. Jer, paradoksalno je da su informacije o državnim subvencijama i dotacijama za poljoprivrednike preko interneta dostupne celom svetu, ali su gotovo nevidljive za većinu potencijalnih korisnika, koji ne znaju da koriste računare i pogodnosti interneta kao izvora informacija i novog načina edukacije.
Nije bilo prepisivanja
Stoga je bilo neophodno da se, pored obnavljanja bibliotečkih fondova različitim publikacijama iz oblasti poljoprivrede, za biblioteke obezbede računari i pristup internetu i da se bibliotekari obuče za korišćenje novih načina komunikacije. Sledeći korak je bio da se pronađu partneri koji će pomoći bibliotekarima u organizaciji stručnih predavanja i tribina sa poljoprivrednim temama, koje su aktuelne i prilagođene ruralnim specifičnostima toga kraja, pomoći im u registrovanju poljoprivrednih gazdinstava i u apliciranju za podsticajna državna sredstva. Finalni deo programa odnosio se na informatičko opismenjavanje korisnika i kako da iskoriste nove mogućnosti koje nude informatičke tehnologije kako bi poboljšali proizvodnju, formirali interesna udruženja, naučili da komuniciraju posredstvom sajtova i društvenih mreža i upotrebe ih za promociju i prodaju svojih proizvoda, nabraja Vesna Crnković.
Projekat je krenuo u realizaciju zahvaljujući podršci međunarodne neprofitne organizacija EIFL (Electronic Information for Libraries ) i njenom PLIP (The Public Library Innovation) programu za inovaciju javnih biblioteka. Među 12 projekata kojima je EIFL odobrio donacije, projekat „AgroLib Ja“ je bio najuspešniji. Donacija u iznosu od 30.000 dolara iskorišćena je za revitalizaciju pomenutih seoskih biblioteka, koje su izabrane jer su dostupne najvećem broju seoskog stanovništva u tom području. Finansijska podrška EIFL-a, a potom i nevladine organizacije Beyond Access sa sedištem u Vašingtonu podstakla je i lokalnu samoupravu da se uključi u dalji razvoj projekta, što je, po rečima naše sagovornice, retkost u Srbiji: lokalne vlasti i dalje doživljavaju biblioteke samo kao budžetske trošadžije koje ne doprinose rešavanju lokalnih problema.
Otežavajuća okolnost u ovom slučaju je bio i sam koncept projekta, kakav pre toga nije realizovan, ističe naša sagovornica. „Nismo imali uzore i modele na koje bismo se ugledali u radu, pa smo morali da funkcinišemo kao organizacija koja i sama uči da bi mogla da poduči i korisnike“. To je zahtevalo potpuno drugačiji način rada – da se uči u hodu, brzo reaguje na terenu i da se traže saradnici koji su spremni da sve to isprate.
Međutim, nije samo opština bila skeptična. Nepoverenje je postojalo i kod onih kojima je program bio namenjen. „Aktivnosti su morale da se prilagode lokalnoj kulturi i okolnostima. Na primer, prvobitno je planirano da se predavanja održavaju tokom proleća i jeseni u večernjim satima, kada su takve aktivnosti u gradu najintenzivnije. Ali situacija u selima je potpuno suprotna, jer je to period intenzivnih i napornih poljoprivrednih radova, nakon kojih bi malo ko bio u stanju da se još i edukuje u biblioteci. Zato je plan promenjen i aktivnosti su odložene za zimske mesece, kada poljoprivrednici imaju više slobodnog vremena“.
Pobuna protiv interneta
Ali ubrzo se ispostavilo da termin nije ni jedan a ni najveći problem. Najveći rizik da ova ideja zamre pre nego što je uopšte započela da se realizuje je bila reakcija potencijalnih korisnika – generalna nezainteresovanost za programe koji su im ponuđeni, pri čemu je najveći otpor iskazan prema informatičkom opismenjavanju. „Razlog je bio strah od nepoznatog, ali i nepoverenje da mogu imati bilo kakve konkretne koristi od programa koje nudi država. Ni pojačana medijska kampanja nije mnogo pomagala. U jednom trenutku sam pomislila da projekat neće uspeti. Onda je procenjeno da treba više da se angažuju seoski bibliotekari, koji i žive u tim selima, predsednici mesnih zajednica i svi ljudi koji imaju autoritet u selima. Mada to ne zvuči popularno, u početku smo morali svi zajedno da vršimo pritisak na korisnike, jer je to bio jedini način da uopšte dobijemo priliku da im detaljnije objasnimo šta nudimo i kakvu korist od toga mogu da imaju“.
Prelomni trenutak bio je uspeh u edukaciji pčelara iz Bagrdana, nakon čega je polako počeo da se menja odnos poljoprivrednika prema ovom programu, a zadovoljni korisnici postali su njegovi najbolji promoteri. Mladi poljoprivrednik Dejan Stanković iz sela Staro Lanište kaže da mu internet više ne služi samo za neformalno ćaskanje na Fejsbuku. Sada na internetu oglašava svoje proizvode i napominje da je bio iznenađen prilivom novih kupaca. Internet stranica Narodne biblioteke „Radislav Nikčević“ (www.agrolib.rs/pijaca) postala je „virtuelna pijaca“ za sve poljoprivrednike koji žele da oglase svoje proizvode. Po selima oko Jagodine više „ne teraju“ korisnike u biblioteku – sada predsednici mesnih zajednica dolaze da urgiraju da i njihovo naselje bude uključeno u „AgroLib Ja“ projekat.
Crnković ističe da bez podrške neprofitnih organizacija ne bi imali ovakav uspeh u realizaciji projekta. „To je skrenulo pažnju lokalnim samoupravama i državi na ulogu i značaj biblioteka u savremenom društvu. Budžeti neprofitnih organizacija su velika šansa za razvoj bibliotekarstva u zemljama u razvoju, pa je tako ideja seoskih poljoprivrednih biblioteka iz Srbije bila inspiracija i drugima“. Nakon godinu dana, PLIP (Public library Innovation Programe) je finansijski podržao još tri biblioteke, u Letoniji, Litvaniji i Makedoniji, koje su prilagodile AgroLib koncept potrebama njihove lokalne zajednice.
Petar Ilijin
broj 101, oktobar 2013.