Uvođenjem tržišnog modela na univerzitete u Velikoj Britaniji, 2010. širom su se otvorila vrata privatnom kapitalu. Iako je vlada tvrdila da je cilj reforme da se pruži jednaka prilika privatnim institucijama kao i javnim, prvi rezultati danas ukazuju na to da se univerzitet ne može tretirati kao ustanova kojoj je glavni cilj profit.
U podužem eseju, objavljenom u „London Review of Books“, o pogubnim efektima privatizacije u visokom obrazovanju, autor Stefan Collini osvrće se na dve referentne studije: „Sve na rasprodaji? Prodaja visokog obrazovanja u Ujedinjenom Kraljevstvu“, autora Rogera Browna i Helen Carasso, i na publikaciju „Veliko kockanje sa univerzitetima: Novac, tržište i budućnost visokog obrazovanja“, autora Andrewa McGettigana.
Esej započinje zabrinjavajućim brojkama iz američkog sistema visokog obrazovanja. Odbor američkog Senata u 2012. sastavio je izveštaj o profitnim ustanovama visokog obrazovanja prema kojem se tek 17,4 posto od ukupne godišnje dobiti troši na nastavu, a skoro 20 posto deli se kao profit. Još veći procenat odlazi na marketing. U izveštaju se zaključuje i da upravo oni iz najsiromašnijih slojeva ostaju opterećeni ogromnim dugovima nakon što se ispišu sa predavanja koja im, kako se navodi, najčešće nisu ni odgovarala.
Reforma visokog obrazovanja u Velikoj Britaniji, koja je započeta 2010. godine i prema kojoj se javna sredstva za visoko obrazovanje zamenjuju školarinama koje plaćaju studenti, pokazuje ubrzo slične, ako ne i iste simptome američkog sistema, ističe se u analizi. Cilj reforme je, kako su tvrdili u britanskoj vladi, da se pruži jednaka šansa privatnim, profitnim ustanovama kao i javnima. Ministar zadužen za visoko obrazovanje, David Willets, izjavio da je najveći podsticaj za reformu upravo mogućnost da se u obrazovnom sistemu pojave nove institucije koje će pružati edukativne usluge. Reformu je, uz povećanje troškova studiranja, pratila sve manja vladina podrška za troškove nastave, posebno za predmete iz humanističkih oblasti.
Međutim, kako se ističe u analizi koju objavljuje London Review of Books, dovoljno je svega nekoliko ključnih podataka „da se jasno ukaže na prave ciljeve britanske vlade“. Tako je u školskoj 2007/2008. godini 15 miliona funti studentskih zajmova otišlo na plaćanje školarine u visokom obrazovanju, a prema najnovijim izveštajima trenutno čak oko 100 miliona funti odlazi na školarine. Takođe, broj stranih studenata u Velikoj Britaniji samo u poslednjoj deceniji povećao se sa 175.000 na 300.000. Od toga ih 67.000 dolazi iz Kine, a visoko obrazovanje se pozicioniralo na visoko sedmo mesto na lestvici izvoznih industrija. Šta je tu loše? Činjenica da se na univerzitete uvodi striktno potrošački model, ocenjuje Collini, te da univerzitet postaje sve manje dostupan siromašnijim slojevima društva, i u situacijama kada je reč o vrlo nadarenim mladim ljudima.
Jedna od posledica uvođenja tržišnog modela u visoko obrazovanje je i sve teže razlikovanje privatnih i javnih institucija, budući da javne institucije postaju sve zavisnije od plaćanja školarina. No, taj ekonomski model je neodrživ u domenu obrazovanja, jer ostvarivanje stalnog profita ne može biti glavni kriterijum za procenu rada i kvaliteta jednog univerziteta. Stoga, autor svoju raspravu zaključuje tvrdnjom da će se istoričari nauke jednog dana čuditi kako je britanska vlada uspela da pretvori prvorazredne univerzitete u trećerazredne kompanije.