Nijedan umetnik nije bio tako podložan mitu i pogrešno shvaćen kao Bili Holidej, koja je i sama tome doprinela svojom beznadežno nepouzdanom autobiografijom Ledi peva bluz. Ipak, napokon imamo, po opštoj saglasnosti, definitivnu biografiju koju je napisao saosećajan ali i nepristrasan biograf čiji portret obuhvata paletu pevačicinih, često oprečnih, identiteta.
Iznad svega, ona je bila jedna od prvih ikona našeg doba i harizmatična i jedinstvena interpretativna umetnica koju je, kako Klark piše, dotakla milost. Pisac prati Ledi Dej od njenog detinjstva na ulicama, u krčmama i javnim kućama Baltimora, kroz rane dane uspeha u Njujorku i godina slave, sve do njenog tragičnog pada obeleženog disfunkcionalnim brakovima, zavisnošću od heroina i, konačno, preranom smrću.
Osnovna ideja knjige je da se naruši sveprisutni romantični patos o „tragičnoj crnoj ženi” – kao da su usamljenost i bolest tokom njenih poslednjih godina života simbolizovale sve četrdeset i četiri.
…
Bili se pojavila kao statista u filmu Pola Robsona, The Emperor Jones, 1933. i igrala je u nekim manjim delovima radijske sapunske opere koju je producirao Šeldon Bruks (koji je napisao „Some of These Days” za Sofi Taker); u studiju „Paramaunta” u Njujorku snimila je 12. marta 1935. kratak film sa bendom Djuka Elingtona. Ovo je bilo njeno prvo predstavljanje kao pevačice izvan harlemskih klubova (nije baš mnogo ljudi videlo film). U filmu Symphony in Black ljubavnik (igrao ga je plesač Erl „Snejkhips” Taker) obara je na trotoar kada mu priđe a on odlazi u grad sa drugom ženom. Ona peva samo nekoliko taktova Djukove „Saddest Tale”, ali dovoljno da sve ubedi da je za bolnu dramu već potpuno oblikovana. Nije imala ni punih dvadeset godina.
…
Bili je pokušavala, i uglavnom nije uspevala, da kroz seks pronađe ljubav. Nije imala konvencionalne inhibicije, ali takođe nije imala ni detinjstvo o kojem bi pričala; slobodno je davala ljubav, ali nije mogla da je prihvati. Njena ranjivost je bila tu, svi su to znali, ali tako duboko da niko nije mogao da je dosegne, jer se ona plašila da je otkrije. Kako su godine prolazile, počela je da stvara užasne, destruktivne veze u kojima je svaki muškarac očigledno bio gori od prethodnog: Džimi Monro, Džo Gaj, Džon Levi i Luj Makej, tim redom, i očigledno je da je sve njih poznavala duže vreme. Stvorivši krug prijatelja u Harlemu, nije mogla da veruje nikom drugom van tog kruga ili da mimo njega potraži nešto što u njemu nije našla.
Još uvek nisu počeli ni njeni problemi sa vezama ni problem sa drogom. „Veoma je uživala u pevanju”, rekao je Vilson. „Na sešnima za snimanje stalno je pričala. Bila je veoma fina i vesela osoba. Tih dana nije bilo ni tuge ni očaja, ničeg od onoga što je izašlo u onoj knjizi.” Bilin prvi angažman u Monroovom klubu „Aptaun haus” trajao je tri meseca i mogao je da traje duže, ali su se umešali drugi događaji.
…
„Moanin’ Low” je sentimentalna pesma sa muzičke revije iz 1929. na kojoj ju je predstavila Libi Holman i poređenje sa hitom Holmanove iz te godine je interesantno: pevači sentimentalnih pesama pokazivali su svoje izlive osećanja; Bili je bilo koga od njih mogla u tome da nadmaši, ali je pre koristila umešnost nego lukavstvo. Bubnjar Speks Pauel je 1971. ispričao:
Bila je jedna od prvih pevačica koja nije pokazivala emocije, nije se kretala po bini, pevala je veoma tiho, pucketala je prstima desne ruke držeći je blizu tela. Pucketala je prstima i veoma tiho tapkala stopalom, glave blago nagnute na jednu stranu. Suprotno većini džez pevačica koje su izgledale kao da koreografišu. Njen celokupan stav bio je veoma „kul”.
Ova prirodna elegancija je nastavljala da se razvija – zapravo, uskoro je prestala da pucketa prstima. Kad su muškarci bili u pitanju, dešavala se ista stvar: „Prevagnuo bi isti ‘kul’ stav, ništa nije moglo da je šokira… Mogla je da proklinje osobu, a da to i dalje zvuči kao muzika. Mogla je da kaže najvulgarniju stvar, a da to nikad ne zvuči vulgarno.” Pauel nastavlja da opisuje scenu govoreći o ranim četrdesetim:
Tada je među džez muzičarima postojao taj hladan, rezervisan stav. Svako ko je zauzimao ovakav stav izgledao je svetski, a to je bilo nešto za osamnaestogodišnjeg mladića – veoma usporen, prozaičan način gledanja na život. Sad znamo da je tu bilo dosta koještarija. Ono što je počelo kao srećan posao ustupilo je mesto ovom hladnom, buntovničkom bio-sam-tu-ranije stavu.
Međutim, na Bili nikad ništa nije uticalo. Bila je autentična.
…
Sada je Ledi bila poznati narkoman i znala je da su neki ljudi koji su tobože dolazili da je čuju kako peva, dolazili samo da bi zurili. Ipak, to je bila uloga koju je ona svojevoljno izabrala. Celog svog života bila je na pogrešnoj strani i to je bilo mesto gde je osećala da pripada, ili gde se najmanje neprijatno osećala.
Heroin je bio bekstvo, kao što su to bili marihuana i alkohol. Kada je sreo kod voza, Bobi Taker je bio razočaran što vidi da je ona već bila stondirana; dodao je da ju je video tri ili četiri puta kada je bila „zatvorena” (misleći na raniji boravak na klinici) i „odlično je izgledala – velika i debela, zdrava i srećna”. Kasnije mu je rekla: „Tamo su ženske (u Aldersonu) zbog krađe čekova socijalne pomoći, ubistva ili nečeg drugog. Neke su na petnaest godina, neke na dvadeset. Znaš kako služe kaznu? Tako što broje godine, mesece i dane dok ne budu mogle da se izdrogiraju.” „To ih je pokretalo, da se izdrogiraju”, dodao je Taker.
A kako je starila, ispravno je pretpostaviti da joj je sve teže i teže bilo da se oslobodi. Muzički posao je bio dovoljno težak za muškarca; za ženu su uvrede bile dublje i ličnije, a za crnkinju sa Ledinim poreklom, koja je postala odlična umetnica, nije bilo bekstva.
…
Ledi nikada nije izgubila ono detinjasto u sebi. Uživala je u tome da umakne sa stvarima; kada je odlazila u prodavnicu ukrala bi nešto sitno i nevažno, kao što su makaze. Drinkard je rekao da je Makej ponekad krišom pratio Ledi i plaćao te stvari, kao da se brinuo zbog neprijatnih problema sa zakonom, ali je pazio da ga ona ne vidi, jer bi to onda njoj pokvarilo čitavu stvar. (Nekoliko godina kasnije, u Parizu, ispričala je Eni Ros, posetili su prvoklasnu juvelirnicu i Ledi je ukrala dva ili tri predmeta veće vrednosti.)
Međutim, kako je starila verovatno joj je bilo teže da se snalazi; ili je možda jednostavno u pitanju to što je skoro stalno bila na turneji, živela u hotelskim sobama i pevala u kafanama. Do sada je već prilično dugo bila na drogi, tako da joj je ona možda dozvoljavala da se ponaša onako kako želi, rugajući joj se u metaforičnom smislu, dok je njena suštinska duhovnost postajala sve više privatna.
…
Njen glavni problem bio je ciroza jetre, ali su njeno srce, bubrezi i drugi organi bili zahvaćeni opštim infekcijama prouzrokovanim cirozom i njenim slabim fizičkim stanjem. Problem droge, što su njeni prijatelji znali, pojavio bi se ako je ne uzme. „Nije bilo simptoma od prestanka uzimanja droge zato što ju je imala kod sebe”, rekao je Dafti. Nije mogla da pati od simptoma odvikavanja u isto vreme kada je lečena zbog svih drugih problema…
prevod s engleskog: Mimica Petrović-Radovanović i Aleksandar Radovanović
iz knjige „Poželeti od Meseca“ u izdanju beogradske Utopije