Za malog farmera koji želi da osvoji veće tržište, najkraći put do uspeha je da plasira svoje proizvode nekom trgovinskom lancu. Nedovoljna količina proizvoda i promenljiv kvalitet su, međutim, najveće prepreke za veću saradnju trgovinskih lanaca u Srbiji sa primarnim proizvođačima. Ništa bolja situacija nije ni u Rumuniji ili Bugarskoj, gde su rokovi plaćanja dugi a unapred ugovorena proizvodnja za neki od lanaca incident, a ne pravilo.
Kako da mali proizvođač osvoji što veći deo tržišta? Oko tog pitanja ispletena je čitava mreža programa međunarodnih finansijskih institucija, koji, poput onih koje je sprovodila Svetska banka, imaju za cilj da povežu male proizvođače i trgovinske lance i da u istovreme, obezbede da svačiji interesi budu ispunjeni: farmeri bi imali siguran plasman po fer ceni (što je Svetska banka garantovala u svojim programima u Južnoj Americi) dok bi veliki lanci poput Wal-Marta i Carrefoura sa kojima je saradnja bila uspostavljena, dobijali kvalitetne proizvode odgovarajućeg standarda, čije su osvajanje opet finansijski pomagale Svetska banka, država ili, najčešće, obe u isto vreme.
Pokazalo se, ipak, da dobra volja i finansijska podrša nisu dovoljni-veliki lanci vole velike snabdevače, sa kojima se lakše preciziraju ugovorne obaveze a koji mogu da ponude daleko konkurentnije cene od malih proizvođača. Ovaj primer iz 2008. koji se odnosi na egzotične južnoameričke i karipske zemlje i proizvode poput kafe, kakaa i čaja važi i danas u srpskim uslovima, sa kukuruzom, jabukama ili sirom u ponudi: veliki lanci teško nalaze odgovarajuće male partnere. Kompanija Delhaize Srbija je, recimo, u 2012. sarađivala sa 70 domaćih poljoprivrednih proizvođača ali su kao najveći problem u saradnji sa farmerima i dalje izdvajali, kako je rečeno na konferenciji „ Poljoprivreda i trgovinski lanci u Srbiji“, to da poljoprivrednici ne mogu da proizvedu odgovarajuću količinu robe koja je potrebna trgovinskim lancima. Razlog za to, kako smatraju u Delhaize-u, leži u niskim ulaganjima u agrar ali i sklonosti ka svaštarenju odnosno uzgajanju različitih sorti u malim količinama.
Supermarketizacija
Na to da farmeri moraju da povedu računa o promenama navika potrošača i načina plasmana njihove robe upozorava čak i istraživanje koje se nije direktno bavilo tom tematikom. Goran Živkov i njegov tim su za USAID Agribiznis projekat napravili istraživanje „Efekti liberalizacije carina na poljoprivredu Srbije“ u kome upozoravaju na to da se potrošač današnjice udaljio od proizvođača i da, pošto ga više ne poznaje lično, traži da mu neko-država ili trgovinski lanac- garantuje da je proizvod koji mu se nudi pre svega zdravstveno bezbedan, ali i da dodatno doprinosi njegovom zdravlju, statusu, očuvanju tradicije, okoline i sl.
Udaljenost od primarnog proizvođača u kombinaciji sa željom da roba bude sveža, sigurna i dostupna autori istraživanja nazivaju supermarketizacijom, ali naglašavaju da prisustvo sertifikata ne garantuje da će proizvod na kraju naći i kupca-ako su vrata supermarketa zatvorena.
Brojni su razlozi zbog kojih naši mali proizvođači ostaju bez mesta na policama, a pomenuto istraživanje je pokazalo da, čak i kada jesu cenovno i kvalitativno konkurentni, uglavnom nemaju adekvatne količine, standarde, sertifikate ili odgovarajuće pakovanje. “U Sloveniji” , pišu Živkov i koautori, „ preko 80% proizvoda ima neku od oznaka kvaliteta dok se u Srbiji se taj broj meri promilima.”
Farmeri u Srbiji, sa druge strane, muku muče sa daleko prozaičnijim problemima od standardizacije proizvodnje – prema podacima Privredne komore Srbije, krajem 2012. trgovinski lanci dugovali su poljoprivrednicima 60 milijardi dinara, i oni su na isplatu isporučene robe čekali i do 180 dana, dok se danas nezvanično može čuti da je čekanje na isplatu skraćeno na-Zakonom o ograničenju rokova plaćanja dozvoljenih- 60 dana.
Situacija nije ništa bolja ni u Rumuniji ili Bugarskoj, a istraživači iz regiona razloge za to vide u nespremnosti malih proizvođača da se udruže i zajedno nastupe na tržištu kao i izbegavanju ugovaranja proizvodnje i sklapanja formalnih ugovora o kupoprodaji. Što se organizovanosti rumunskih farmera tiče, Institut za agroekonomiju iz Bukurešta je u 2012. utvrdio da je od celokupne proizvodnje mleka tek 22% ugovoreno za poznatog kupca, kao i da je tek petina svog proizvedenog voća i povrća u Rumuniji prodato na bazi pisanih, formalnih kupoprodajnih ugovora velikim trgovinskim lancima ili prerađivačkoj industriji.
Istraživači rumunskog Centra za Evropsku politiku (CEP) zato primećuju da na takvim poslovima obe strane trpe visoke troškove i rizik poslovanja: mali proizvođači ne uspevaju ni da dođu do pravih kupaca niti da se tokom proizvodnje dovoljno posvete dostizanju i očuvanju standarda kvaliteta dok su trgovinski lanci prinuđeni da potpisuju ugovore sa velikim brojem sitnih dobavljača-farmera i da vode računa o ispunjenju ugovornih obaveza za svakog od njih, što stvara dodatne troškove poslovanja i jednostavno ih „gura“ ka velikim snabdevačima iz zemlje ili-uvoza. Lanci u Rumuniji, prema oceni autora okupljenih oko CEP, zahtevaju i nemilosrdno niske proizvođačke cene, pa su rumunski mediji pisali, recimo, o Topoloveni džemu, čija je tegla u maloprodaji koštala 23 leja dok je proizvođačka cena bila tek 9 leja.
Daleko oštrija bitka za fer cene i fer tretman malih od strane velikih vodila se u Bugarskoj, gde su manji proizvođači okupljeni oko Inicijative za ravnopravnost u trgovini zahtevali skraćenje rokova plaćanja sa 90 na 30 dana kao i smanjenje i ograničenje broja „ulaznih taksi“ koje su lanci naplaćivali za prisustvo robe određenog proizvođača na njihovim policama. Među zahtevima (koji su delimično usvojeni i sprovedeni u delo) našao se i onaj da se utvrdi određeni a obavezan procenat robe bugarskog porekla na rafovima. Takav zahtev proizvođača odbijen je uz objašnjenje da uslovljavanje te vrste nije dozvoljeno trgovinskim pravilima Evropske unije. Bugarska se, inače, u isto vreme kao i Srbija suočila sa oštrim padom kupovne moći na vrhuncu krize, kao i sa tenzijama između lokalnih dobavljača koji su se žalili na tretman kod trgovinskih lanaca sa kojima sarađuju u pogledu usova saradnje i rokova plaćanja.
Liberalizacija
Ono kroz šta su već prošli ili prolaze poljoprivrednici u Rumuniji i Bugarskoj tek čeka domaće seljake, a to je sve slabija carinska zaštita od uvoza jeftinijih proizvoda kako Srbija bude napredovala na putu ka članstvu u Evropskoj uniji. Štaviše, već od prvog dana 2014. carina za skoro 90% poljoprivrednih proizvoda nestaje, dok će strateška roba poput mesa, šećera, ulja, duvana, sokova, mleka i mlečnih proizvoda biti zaštićna višim carinama do ulaska Srbije u EU. Kada se na to doda večito polupun/poluprazan agrarni budžet i nekonzistentna politika subvencija, za brojne analitičare ključno pitanje, umesto onog gde ćemo i kako plasirati robu, postaje-ko će uopšte među poljoprivrednicima preteći posle 1. januara sledeće godine?
Ekonomista Miroljub Labus je još 2011. na primeru mleka pokazao da je proizvodnja zastarela i da dve trećine celokupne proizvodnje potiče od domaćinstava koja imaju od jedne do pet krava. “Posledica toga je niska mlečnost, oko 3.000 litara po kravi, što je blizu 2,5 puta manje nego u EU” upozorio je Labus i izneo podatak da samo 14% otkupljenog mleka zadovoljava standarde EU. To je, dakle, ono isto mleko koje se tako tek kvalifikuje da, prerađeno i upakovano, sačeka kupca na rafovima nekog trgovinskog lanca. Labus kao i Živkov i brojni ekonomisti i agroekonomisti pozivaju na temeljnu reformu poljoprivredne politike uz rast investicija i modernizaciju-jer tamo odakle dolazi izazov, leži i šansa: roba iz Srbije ima slobodan pristup tržištu EU još od 2001.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, Srbija beleži konstantni porast izvoza i smanjivanje trgovinskog deficita u trgovini sa EU. Pre 6-7 godina pokrivenost uvoza izvozom bila je 46,9 odsto dok za period januar-avgust ove godine impresivnih 70,6 odsto.
Milica Rilak
Biznis & finansije 101, oktobar 2013.