Nasuprot kulturnim pretpostavkama da su dečaci jači i žilaviji od devojčica, u mužjaka ljudske vrste ugrađene su neke od osnovnih bioloških slabosti. U slučaju životne opasnosti, ove slabosti čine ga ranjivijim nego što su to devojčice, uključujući tu i zagađivače: olovo, insekticide i plastične materije.
Dečaci, usled svoje biološke osnove, poseduju neke slabosti koji devojčice nemaju.
Srećom, sa ove zabrinjavajuće liste slabosti muškaraca moguće je ukloniti jednu pretnju njihovom budućem opstanku: muški „Y“ hromozom – nakon što se tokom miliona godina smanjio od svoje prvobitne robusne veličine – zaustavio je ovo nestajanje. Ipak, nemojte se prerano radovati. Nasuprot kulturnim pretpostavkama da su dečaci jači i žilaviji od devojčica, u mužjaka ljudske vrste ugrađene su neke od osnovnih bioloških slabosti. U slučaju životne opasnosti, ove slabosti čine ga ranjivijim nego što su to devojčice, uključujući tu i zagađivače životne sredine – olovo, insekticide i hemikalije iz plastičnih materija koje napadaju njihov mozak i hormonalni sistem. Nekoliko studija pokazuje da su dečaci na neki način ranjivi na izloženost ovim hemikalijama dok, za razliku od njih, devojčice to nisu. Eto kako je „gorka muška sudba“.
Pre svega, muškarci nestaju. Majka Priroda je oduvek to potvrđivala, nadoknađujući njihovu krhkost i malobrojnost time što se pobrinula da ih bude – u većem broju: tokom istorije čoveka je na 106 muške dolazilo 100 ženske novorođenčadi (a ni tu mužjaci Homo sapiensa nisu izuzetak: za mušku se prasad, na primer, priroda potrudila u po njih povoljnijoj srazmeri, kako bi brojčano nadoknadila njihov češći gubitak i veću smrtnost pri rođenju). Ali, u poslednjih nekoliko decenija, od Amerike do Japana, od Kanade do severne Evrope, gde god bi istraživači istraživali, stopa muške novorođenčadi je opala. Prema američkim podacima o novorođenima za period 1970-1990, uočeno je da je 1,7 dečaka manje na 1.000 rođene dece nego što je to bio slučaj u prošlim decenijama i stolećima; Japan je, u tom periodu, imao čak 3,7 momka manje.
Takođe, verovatnoća da će se dete roditi pre 37. nedelje trudnoće je za dve trećine veća kod dečaka nego devojčica. Uprkos opštem napretku u zdravstvu, dečaci su tokom 1970-tih imali 30% više šansi da ne dožive svoj prvi rođendan. Kontrasta radi, tokom 1750-tih je po rođenju umiralo 10% više dečaka nego devojčica.
Jednom kada dospeju u period detinjstva, dečaci se suočavaju s ostalim izazovima. Skloniji su oboljevanju od niza neuroloških poremećaja. Autizam je daleko viši među dečacima nego devojčicama: sada je gotovo pet puta češći, po izvodima američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti. Podložniji su od devojaka oštećenjima koja nastaju usled izloženosti malim količinama olova. A tu je još jedan problem: dečaci, takođe, u većem procentu pate od astme. Tu je, takođe, i snažnija povezanost između zagađenja vazduha i autizma kod dečaka.
Šta je posredi? Zašto se baš momci suočavaju s ovakvim teretom fizičkih poteškoća?
Odgovor je: muški problemi počinju još u materici: usled njihovog komplikovanijeg fetalnog razvoja, preko svoje genetske strukture, do načina na koji hormoni „rade“ u njima.
Devetomesečna transformacija, od samo nekoliko ćelija pa do novorođenčeta, jeste period velike ranjivosti. Mnoga hronična oboljenja su „posejana“ u materici. Kad je u pitanju ljudska vrsta, ženski pol je standardan, osnovni, a i jednostavniji model: Jedinke u materici započinju svoj razvitak sa ženskim karakteristikama (otuda i muškarcima bradavice na grudima). Komplikovana transformacija u materici – od ženske do muške jedinke – put je prepun opasnosti kojima su izloženi (budući) muškarci. Kada se u osmoj nedelji razvoja fetusa dogodi prvi nalet testosterona iz Y gena, „uniseks“ mozak mora da se preobrazi u muški mozak, ubijajući pri tom neke ćelije u biološkim centrima za komunikaciju, da bi, nasuprot tome, izraslo više ćelija u centrima za pol i agresivnost. Jednostavniji ženski reproduktivni sistem mora da se pretvori u složeniji muški reproduktivni trakt, razvijajući tkiva poput testisa i prostate. Dalje, potreban je veći broj deoba ćelija kako bi nastao muškarac, a sa svakom narednom deobom dolazi i veći rizik od greške, kao i veća podložnost uticaju zagađivača .
Među svim tim fiziološkim izazovima, na samom je vrhu muškarčeva XY hromozomska kombinacija koja je, naprosto, ranjivija. Za razliku od njega, svaka XX kombinacija u ‘ženskoj verziji naše vrste’ svojim nosiocima pruža nekakvu zaštitu: kod poremećaja gde jedan X hromozom ima genetski defekt, zdrav ženski rezervni hromozom ga – samo kod žena – može preuzeti. Ali, kod jednog njegovog X hromozoma, muškarcu nedostaje zdrava kopija tog gena kojeg žena poseduje, a kako bi njim nadomestio ovu genetsku malformaciju. X hromozom, koji se tokom evolucije čoveka nije nikada smanjivao, jeste takođe i veći hromozom „sa daleko više genetskih informacija od Y hromozoma“, zaključuje Irva Herc – Pićoto sa Univerziteta Kalifornija, koja istražuje tzv. Dejvisov autizam. „Mogli bi, stoga, postojati neki inherentni gubici proteina ključnih za razvoj mozga ili mehanizama za ‘genetsku popravku’ kod dečaka.“ Ovo je ujedno i ključ za razumevanje većih stopa autizma kod dečaka, tvrdi ona.
Žene takođe imaju snažniji imuni sistem jer njihovim organizmom obilno teče estrogen, hormon koji deluje i u sklopu antioksidativnih procesa. „Reči da estrogen štiti mozak – čista je glupost ili zgodna igra reči“, objašnjava Teodor Slotkin, profesor neurobiologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta Djuk. „On je tu da popravlja i zamenjuje, čak i nakon neuralne povrede.“ Čak i najniža stopa estrogena u telu dečaka ga čini osetljivijim na povrede glave. „Muški mozak je, jednostavno, krhkija aparatura, osetljivija na skoro sve povrede mozga“, kaže eminentni toksikolog Herbert Nidlmen.
Prema britanskom psihopatologu Sajmonu Baron-Koenu, radi se o visokom nivou testosterona u materici tokom kritičnog perioda kada žena nosi plod, odgovornom za ono što je nazvao „ekstremnim muškim mozgom“ – ista ona vrsta mozga koja se uočava kod autističnih dečaka: slaba empatija, jaka sistematizacija. Američka istraživanja su proteklih decenija utvrdila neuobičajeno niske stope estrogena i visok nivo testosterona kod dečaka sa autizmom.
A ako je hormonalni balans muškarca sklon poremećajima, šta je razlog tome? Evo na kakve su tragove naišli istraživači.
U njujorškim naseljima koja se nalaze blizu Centra za zaštitu dečje sredine pri Univerzitetu Kolumbija, žive porodice koje su godinama rutinski prskale svoje stanove popularnim insekticidom, hlorpirifosom, koji je 2001. zabranjen za korišćenje u domaćinstvima. Istraživači su otkrili da je prenatalna izloženost hemikaliji prouzrokovala snažnije posledice kod dečaka, jer je ova hemikalija intenzivnije umanjivala njihov nego IQ devojčica. Razlog tome mogao bi se potražiti u poremećaju njihovih, muških hormona. „Jedno od mogućih objašnjenja veće osetljivosti dečaka na hlorpirifos je to što ovaj insekticid deluje kao endokrini disruptor za suzbijanje specifično polnih hormona“, kaže vođa ove studije Mejgan Horton sa kolumbijskog Univerziteta.
Slično tome, izloženost trudnica ftalatima koji se koriste pri pravljenju dečjih igračaka i nekih vinilnih artikala, kao i za neke proizvode za ličnu higijenu – a već povezanih sa značajnijim promenama u ponašanju kao što su agresija i neusredsređenost – više pogađa mušku nego žensku decu. Ftalati takođe, mogu feminizovati muške genitalije.
Takođe, izgleda da su dečaci osetljiviji na ‘Bisfenol A’ (BPA), estrogenu supstancu koja se koristi pri pravljenju polikarbonatne plastike, obloga za konzerve hrane i pića kao i termalnih računa i recepata koji se printuju na savremenim kasama. Momci – ali ne i devojke – izloženi višim nivoima BPA tokom trudnoće u majčinoj materici, ili tokom detinjstva su hiperaktivniji, agresivniji i anksiozniji, pokazuju nalazi Univerziteta u Kaliforniji, Berkli. Pored toga, trudnice izložene višim nivoima hemikalija rađale su dečake sa nižim nivoom tiroidnih hormona. Ovakvi efekti nisu detektovani kod devojčica. Niko ne zna kako bi se ovi niži nivoi mogli odražavati na zdravlje dečaka, jer su hormoni i dalje ostali u normalnim granicama, premda bi mogli imati značajne efekte jer tiroidni hormoni upravljaju razvojem mozga.
Neke od ovih hemikalija ponašaju se kao lažni estrogeni a neke kao lažni testosteron, mada obe ove vrste, izgleda, remete normalan razvoj. Testovi na životinjama pokazuju da samo jedna doza ovih hemikalija najveću štetu nanosi prilikom svog dejstva na fetus. Upravo zbog ovih svojih bioloških ranjivosti, dečaci su ti koji mogu iskusiti najveće posledice.
I dok se muškarci (i dalje) odriču bilo kakvog delovanja u cilju pravde i jednakosti polova, izgleda da bi im bilo mudrije ako bi prihvatili naučno zasnovanu stvarnost – stvarnost sačinjenu od muških slabosti. To verovatno neće značiti kraj muškaraca, iako bi njihova osetljivost na zagađivače životne sredine i bolesti mogla imati ozbiljne posledice po budućnost cele ljudske rase – osim ako u međuvremenu na pronađemo načine da ih zaštitimo od ranjivosti.
(Alice Shabecoff, Philip Shabecoff, „Poisoned for Profit: How Toxins Are Making Our Children Chronically Ill“, Random House 2008, Chelsea Green, 2010)
(M.L.)