/ B&F Plus / Nemačka bira: autoritarizam ili hegemonija?
BiF Analize Čitajte B&F online

Nemačka bira: autoritarizam ili hegemonija?

This post has already been read 1419 times!

Za nas koji smo odrasli u totalitarnim režimima treba napomenuti da su Evropljani pribegavali starovremskoj tradiciji: pričanju viceva kao obliku prkosa. Evo jednog: “Zašto se Evropljani slažu oko stvaranja evra? Zato”, ide ova šala, “što se Francuzi plaše Nemaca, Irci bi da pobegnu od Britanaca, Grci su prestravljeni Turcima, Finci bi da dokažu kako su ‘evropejskiji’ od ostalih Skandinavaca, Španci bi da su poput Francuza, Italijani bi da su kao Nemci, Holanđani i Austrijanci su već postali Nemci, Belgijanci bi da su uz Holanđane i Francuze, i, konačno, zato što Nemci strahuju od… Nemaca!” Ovako započinje novi osvrt na Nemačku jedan od najinteresantnijih političkih ekonomista današnjice, Janis Varufakis.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Baš dobra vest je ta da se Nemci više ne plaše Nemaca. Današnje nemačke elite uverene su u svoju sposobnost da se odupru autoritarnosti svoje nacije. Više ne prezaju da iznesu svoje mišljenje o Evropi, a i šire (npr.nemačko odbijanje da se pridruži Amerikancima u Iraku ili NATO-u u Libiji). Ovom obnovljenom poverenju, na sreću, nije bilo dozvoljeno da se prelije u šovinizam ili podstakne neke ambicije vladanja Evropom. Nemačke elite neguju stav da, kao dobri Evropljani, i ne bi trebalo da imaju ikakvog interesa za izdavanje naredbi ostatku Evropljana.

Tokom protekle četiri godine, od početka krize u Evrozoni, nemačkim je vlastima ušlo u naviku da kažu ‘nein’, opet, i opet iznova, često na užas Pariza, Rima, Madrida, Atine – da ne pominjemo Vašington i Peking. Rekli su “ne” evroobveznicama, “ne” su rekli i jednoj moguće podesnijoj evrobankarskoj uniji. Takođe su svoje “ne” rekli i evropskom “Maršalovom planu”za spašavanje Starog kontinenta, njihovo “ne” zazvečalo je i povodom eventualnog stvaranja “nju dila” za spašavanje Evrope. Čak i kada bi s drugim EU članicama postizali dogovore o intervencija tokom krize, činili su to tako nerado, maksimizirajući u tom procesu svoje zahteve, zarad onoga o čemu bi se, napokon, “dogovorili” (npr. oko ustanovljavanja dugova zemalja, ili oko prestrukturiranja grčkog duga).

Međutim, iz nemačke perspektive, ponavljanje tog “ne” – sa kojim povezuju kancelarku Merkel i ministra finansija gospodina Šojblea – nije bio pokušaj potiskivanja ostalih. Nemački lideri, podržani od strane svojih elita, kao i velika većina javnog mnjenja izgovaraju ‘nein’ jer se ne osećaju “ovlašćenima” da promene implicitni ugovor potpisan sa ostatkom Evrope. Mislili su kako između njih i EU postoji jasan dogovor, “u kamenu uklesan”, a koji se ogleda u svim za EU relevantnim ugovorima, zacrtanim bez ikakvih nedvosmislenosti: da neće biti “plaćanja kaucije” niti izvlačenja prezaduženih vlada, da su nacionalne banke te koje su odgovorne za finansijsko stanje svojih država – a ne EU; da nešto takvo kao “zajednički” dug, jednostavno, ne postoji (u sadašnjim EU ugovorima); da monetarna unija prosto nema mehanizme premeštanja fiskalnih suficita zemalja koje su “u plusu” , niti postoji način kojim bi, tako, pokrivala zemlje koje su “u minusu” i njihove deficite. Sve što su nemački lideri činili, na sastancima ECOFINa i Evrogrupe bilo je da podsete ostale članice EU na ta pravila, i izgovore svoje “nein” svakom predlogu koji ta dogovorena i potpisana pravila krši. Zapravo, i ne sumnjam u to kako su Nemci zaista daleko od želje za uspostavljanjem hegemonije nad kontinentom – Berlin i Frankfurt bi želeli da nas ova kriza nikada i nije udarila, te da je Nemačka mogla nastaviti da radi kao da je mala, otvorena ekonomija koja gleda svoja posla, izrađujući robu za kojom stranci žude.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Problem je, međutim, što su nastojanja Nemaca da sačuvaju pravila – zacrtana još u vreme dok se formirala evrozona – osuđena na neuspeh. Ta su pravila neodrživa u slučaju finansijske krize, a ona su potom mutirala u krizu realne ekonomije, čime je teret prilagođavanja stavljen na teško zadužene i deficitom pogođene države članice. Evropska Centralna Banka je – uz stroge mere štednje, zajedno sa još nekim esencijalnim “bending” savitljivim pravilima – možda i mogla uspeti da zadrži poklopac na uzavrelom kazanu. Ipak, pritisak krize je na kraju dana nadvladao, dok je taj poklopac odleteo nebu pod oblake. Princip najveće i najoštrije štednje nametnut nacijama najteže pogođenim krizom truje dinamiku njihove otplate duga, umanjujući im demokratske potencijale (npr. kroz nerazmrsivi problem masovne nezaposlenosti).

Ili će, dakle, Nemačka na kraju dozvoliti da poklopac bude raznesen – nevoljno stvarajući jednu ‘Neue Deutsch Mark” iz koje će Francuska i zemlje PIIGS biti isključene (i time zadajući smrtni udarac samoj Evropskoj uniji) – ili će morati da prihvati da su Mastrihtska pravila mrtva i da je hitno potrebno drastično ih prepraviti. Međutim, da bi Nemačka koncipirala i primenila ova nova pravila, moraće postati hegemonistička. A da bi postala istinski hegemon – kako su Sjedinjene Države učinile po završetku Drugog svetskog rata – nemačke elite moraju da shvate jednostavnu, dvoslojnu, realnost:

Prvo, biti hegemon je dijametralno suprotno od autoritarizma. Drugo, u vreme kada većina Evropljana pati od depresije (ekonomske i psihološke) zbog insistiranja na starim pravilima koje je realnost prevazišla, nemačka posvećenost starim pravilima je de facto autoritarnost koja ne samo što ovoj zemlji šteti u odnosu na ostatak Evrope, već – što je još gore – podriva održivost evrozone do koje je nemačkim elitama, izgleda, još uvek stalo da je sačuvaju.

Ukratko, evrozona ne može preživeti bez prosvećenog nemačkog vođstva. A atavistička posvećenost loše zamišljenim pravilima može poslati evro na smetlište istorije, vodeći ka drugoj nemačkoj traumi: onoj koja nastaje usled optužbi da je autoritarna. Nemačka može da sačuva evro, tako potvrđujući svoje visoko zasluženo mesto u Evropi – ali jedino ako se bude zalagala za hegemonistički stav.

Merodavna hegemonska Nemačka morala bi iskovati nova pravila koja odražavaju odustajanje od projekta pretvaranja ostatka evrozone u bizmarkovsku tvorevinu, kojom bi se ostale EU članice tretirale kao mreža za izvoz sopstvene robe ostalima. I, shvatajući kako je duboki uzrok njihovog uspeha upravo u tome što ostatak Evrope nije kao Nemačka. I, da je i to u redu; u redu je – dokle god se naše postojeće institucije ne rekonfigurišu na način na koji je nekoliko carstava evropeizovano (npr. stepen zajedničkog duga, odgovarajuća bankarska unija i zajednička agregatna investiciona strategija); bez federalizma; a i bez autoritarnosti, koja periferiju EU gura u košmare poput onog iz 1930-tih.

(* Redovni čitaoci će bez sumnje primetiti periodičnost mojih tema. To je i razumljivo. Ovaj je rad naručen od strane mađarskog onlajn dnevnika vs.hu. Slični argumenti prezentovani su u Handelsblatu – pre nego što su ažurirani za potrebe ovog posta)

Janis Varufakis

(M.L.)

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close