„Kultura je kao ptica feniks, umire i ponovo se rađa – na neočekivanim mestima, baš kao busen trave iz pukotine na asfaltu“, kaže u razgovoru za B&F Zoran Đukanović, poznati esejista i kulturolog. Dakle, nada u preporod kulture na prostorima Balkana još uvek nije nestala. Kadgod smo narcisoidno uvereni u svoju mitsku vrednost, tada smo najjadniji. Ali, kada se bez milosti i samosažaljenja zagnjurimo u vlastite paradokse, iz nas pokulja plamen autentičnosti.
Zoran Đukanović godinama je bio urednik stripa i kulture u časopisu „Vidici“ a kasnije je postao i glavni urednik „Novih Vidika“. Njegovi eseji i kritike su prevođeni na engleski, francuski, holandski i arapski jezik i bili objavljivani u preko četrdeset dnevnih listova, nedeljnika, strip revija i časopisa za kulturu i književnost. I danas redovno piše kolumne za beogradsko “Vreme”.
Od 1991. živi u Amsterdamu, gde se takođe bavio uredničkim poslom. Bio je jedan od osnivača mirovne organizacije u Holandiji MiZaMir, a gotovo petnaest godina radio je i u Press Now, holandskoj fondaciji za razvoj nezavisnih medija u Evropi, Aziji i Africi, preko koje je razvio stotine medijskih projekata za Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, Hrvatsku, Makedoniju, Jermeniju, Irak, Iran i Ugandu, često boraveći u većini od tih zemalja.
Poznat je kao jedan od najboljih poznavalaca stripske umetnosti na Balkanu, a za sebe u šali kaže da je „čovek koji piše predgovore“ pošto se u poslednje vreme njegovo ime našlo u nekoliko luksuznih izdanja posvećenih stripu u Srbiji i Hrvatskoj.
BIF: Kako danas, posle 23 godine boravka u Holandiji, sagledavate kulturni prostor Balkana?
Zoran Đukanović: Homogeni kulturni prostor Balkana postoji samo ako se posmatra spolja i to „iz aviona“, dakle udaljeno i često površno. Isto tako se pomera i Zapad, kako prodirete u njega geografski, mentalno, i živeći u njemu. Iz Holandije, pravi „Zapad“ je Amerika.
Na Balkanu srećemo paradoks autoritarno-plemenske svesti (preodenute u partijsku) i fascinantne proplamsaje svetski relevantnih glasova i kosmopolitizma kroz koje se pomalja savršena svesnost o vlastitom kontekstu i kontekstu istorijskog trenutka Planete. Taj paradoks čini Balkan izuzetno zanimljivim i povremeno tragičnim. Ne verujem, kao ni sjajna istoričarka Dubravka Stojanović, ni u kakav usud Balkana. Mi stalno biramo ono u čemu jesmo, nismo samo žrtve okolnosti nego proizvodimo te okolnosti. I tu ne pomaže resantiman – okrivljavanje dugih, okolnosti i „sudbine i prokletstva“.
Ključna razlika između prethodnog perioda i poslednje dve decenije je u tome što je u novije vreme većina društvenih resursa i infrastrukture trošena na regresiju i obezvređivanje kvaliteta, pa i bazične vrednosti života. Ovo daleko, daleko prevazilazi nešto što bismo opisali kao rastući provincijalizam. No, kultura je kao ptica feniks, umire i ponovo se rađa, uključujući neočekivana mesta, kao busen trave iz pukotine na asfaltu. Ti ciklusi, njihova iščekivanja i pojavljivanja su bolno, gotovo katarzično interesantni i nama i svetu oko nas. Zanimljivo, kada god smo narcisoidno uvereni u svoju mitsku vrednost, tada smo najjadniji. Ali, kada se bez milosti i samosažaljenja zagnjurimo u vlastite paradokse, iz nas pokulja plamen autentičnosti.
Vavilonska kula kulture
BIF: U jednom skorašnjem intervjuu spomenuli ste „fascinaciju visokim nivoom kulturnih rubrika u (domaćim) nedeljnicima pre devedesetih godina i ratova“? Zašto je taj nivo danas nedostižan?
Z. Đukanović: Dok je u Holandiji mnogo jača kultura dnevnih novina od kulture nedeljnika, kod nas je baš kultura nedeljnika bila snažno razvijena. Deo mog učenja kritičarskog zanata pripada strasnom iščitavanju kritičarskih kolumni. Na NIN-u iz sedamdesetih i osamdesetih sam odrastao i formirao se, da bih u drugoj polovini osamdesetih i sam u njemu imao kritičarsku kolumnu. Ta sinergija kulturnog pejsaža svakako je jedan od preduslova. Razbijeni fragmenti sada se nalaze po Mreži. Sam svoj FB profil tretiram kao blog, kulumnu, i osećam uredničku odgovornost za nju.
Kultura je generalno u svetu morala da gubi svoj pijedestal s neoliberalizmom, projekt-menadžmentom i kulturnim menadžmentom koji je njegova produžena ruka, gde se sve pokušava legitimisati uvođenjem kvantitativnih indikatora. Kvalifikovani sam majstor tog zanata, ali ga nikako ne smatram osnovom legitimizacije, naprotiv – neretko služi kao osnov delegitimizacije kulture kao autentičnosti.
BIF: Da li je svet danas bliži Orvelovoj 1984. ili Hakslijevom Vrlom novom svetu? Da li smo „ugušeni“ informacijama i zabavnim sadržajem i kako u tom mnoštvu možemo da razaberemo pravi kvalitet?
Z. Đukanović: Koliko god da volim ova dva antiutopijska romana, a na antiutopijama sam se učio kritički da mislim, smatram da su oba ipak pojednostavljene slike sadašnjice. Lekcije iz oba ova ključna dela uzidana su u zgradu sadašnjice, što pokazuje da ništa nismo naučili kao građani, ali da su ponešto naučili oni koji se kreću punim jedrima kroz raspon između ideologije i manipulacije, dakle političari i socijalni inženjeri duša. Ipak, verujem da su nam potrebne nešto preciznije metafore današnjice. Jedna od metafora za koju verujem da je adekvatna, koja mi je pala na pamet pre desetak godina – da nam je neko spavaću sobu smestio u centar Biblioteke, Vavilonske biblioteke – tačnije Vavilonske kule kulture.
Da li je to pakao ili raj? I jedno i drugo.
Preobilje menja strukturu naših potreba, pa delimično i kriterijume vrednosti. Možemo biti siromašni i nezaposleni, ali ako imamo pristup internetu, ogromna, ogromna količina informacija, znanja, kulture, zabave, porna i ideoloških gadosti nam je dostupna. Eksplozija ravna onoj prvoj, pokrenutoj u Gutembergovoj štampariji. Kakofonija Biblioteke nije lak zadatak za naša nedovoljno selektivna, eskapistička pleća. No, to pitanje nije novo. Uvek je pitanje selekcije, ili ako hoćete „filtriranja“, bilo pitanje svih pitanja. Dakle, razabiramo autentični kvalitet na isti način kao što smo činili od početka sveta i veka – kritičkim razmišljanjem.
BIF: U mirovnim misijama ste se upoznali sa različitim kulturama i shvatanjima medijskog razvoja. Šta je na Vas posebno ostavilo utisak u toj ulozi?
Z. Đukanović: Nisam profesionalni mirovnjak, mada sam jedan od osnivača-volontera mirovnog pokreta Srba, Hrvata i Bosanaca u Holandiji tokom ratova. Bavio sam se, međutim, petnaestak godina razvojnom pomoći nezavisnim medijima po svetu, putujući, radeći identifikacijske misije i zatim izgrađujući medijske institucije kulture, novine, radio, TV, novinarska udruženja, medijske centre za trening i edukaciju… Umesto da Vam pričam kako sam se trovao hranom putujući devet puta po Iraku ili kako sam otkrio očaravajući muzej Sergeja Paradžanova na identifikacijskoj misiji po Jermeniji, ispričaću vam jednu tužnu anegdotu iz rada sa medijima u Srbiji:
Tvrdio sam na konferencijama za strateški razvoj da je B92 posle pada Miloševića trebalo deprivatizovati nakon više od deset godina fascinantnog razvoja podržavanog treninizima, u toj meri da je razvio većinu osobina javne televizije. Dakle, treba ga dalje razvijati kao javni servis. Međutim, organizacije za medijsku finansijsku pomoć su otvorile svoje ideološke rečnike. Evropljani su uzviknuli: „ne, mi ćemo u skladu sa doktrinom javnog servisa da transformišemo RTS“, prethodno profesionalno devastiran tokom Miloševićeve epohe. Amerikanci su rekli: „a ne, privatni medij je svetost. Privatni, dakle komercijalni medij.“ I počeli su i jedni i drugi da poništavaju ono što su ti isti i ostale nevladine organizacije za razvojnu pomoć nezavisnih medija izgradili tokom prethodne decenije. Rezultate znate i vidite i danas.
foto: Iris Piris
Mistika stripa
BIF: Televizija, štampani mediji i film imaju mnogobrojne poklonike. Šta strip čini teže osvojivim?
Z. Đukanović: Opsesivni sam konzument književnosti, filma, stripa, vizuelnih umetnosti uopšte. Pisao sam eseje o politici, književnosti, filmu, ali strip je izronio od samog početka kao ružno pače u kome sam od samih čitalačkih početaka video labuda i sve vreme vidim kako se razvija. Ne pisati o tome šta vidim u stripu veća je grehota nego ako, izabravši strip kao primarnu esejističku i kritičarsku delatnost, zanemarim pisanje o ostalim medijima. O njima ima ko da piše. Tajna je spoj slike i reči na način na koji ih čini integralnom stripskom naracijom. Tajna je u belini koja je mentalno jedan od najintenzivnijih stripskih elemenata u odnosu na ma koji medij koje poznajem. Kroz belinu se iščitava integralna naracija, belina je sredstvo stripske meditacije. Zvuči mistično? E upravo tako jeste. Moja sestra Zorica Bajin – Đukanović, poznati fotograf i pesnikinja, odlično poznaje tajnu reči i tajnu slike. Nikada, međutim, nije mogla da se srodi sa stripskim medijem, njen nagon je da razdvaja, da gleda odvojeno sliku od teksta, za šta ima savršeno razvijena čula. To, međutim, razbija stripsku mutaciju, integralnu naraciju i strip pri čitanju postaje medijsko mrtvorođenče. S Dubravkom Ugrešić prvih deset godina druženja namerno nisam razgovarao o stripu čekajući da u njoj kroz poznanstvo sa mnom polako iščezne vrednosno nepoverenje prema stripu. Stripove koje je nakon toga pročitala strasno je volela. A Vlada Pištalo je stripadžija, ili strip-adžija još od početaka našeg prijateljstva osamdesetih. Da nije tako ne bi ni napisao sjajnu novelu „Korto Malteze“. Sličan slučaj je i s kniževnikom Radoslavom Petkovićem sa kojim sam imao divna druženja i na ovu temu. A Vasu Pavkovića da i ne pominjem, pošto on gotovo podjednako piše književnu i stripsku kritiku.
BIF: Da li tamo gde ima stripa uvek ima i visoke kulture i obrnuto? Zašto neke zemlje tradicionalno nemaju razvijenu kulturu stripa – da li ona predstavljaju simbol slobode, zapadnjačkog kiča i propagande ili je nešto treće u pitanju?
Z. Đukanović: Sociologija kulture nije samo zanimljiva i inspirativna kao istraživački pristup nego može da posluži i za stvaranje stereotipa i uprošćenih generalizacija. U zemljama socijalizma, film je u decenijama svog tehnološkog procvata, kao najatraktivniji i najprodorniji medij, bio duboko privilegovana, državno podržana umetnost, odnosno oblik kulture između ostaloga zato što je Lenjin rekao da je to (propagandno) važna umetnost. Da je to rekao ne za film nego za balet, postoji verovatnoća da bi balet u zemljama socijalizma imao još bolju razvojnu putanju od one koju je imao. E, a da Gebels nije rekao „Miki Maus je Jevrejin“ možda bi i strip u Nemačkoj u to vreme imao drugačiji razvoj? No, šalu na stranu, ne vidim nužno čvrstu korelaciju između stripa i visoke kulture. Naprotiv, on je dugo ima status njenog antipoda. Tek je postmoderna fundamentalno narušila dihotomiju između masovne i elitne kulture. Nije reč o uravnjivanju vrednosti, naprotiv reč je o otkrivanju medijskih mesta odakle kreativna vrednost može da pokulja. Strip ne treba ni precenjivati ni potcenjivati. Uvek sam prema njemu, kao i prema umetnosti uopšte, politici, pa i smislu istorije imao stav ni apokaliptičara ni integrisanog, koji sam učio od Umberta Eka i njegove pogrešno zaboravljene knjige „Apokaliptičari i integrisani“ iz šezdesetih godina prošlog veka.
BIF: Sa Vladimirom Pištalom delite i fasciniranost Kortom Maltezeom – u čemu je tajna stripskog jezika Huga Prata koju su kroz avanture ovog mornara prihvatili i ljudi neupućeni u devetu umetnost?
Z. Đukanović: Čar integralnog stripskog pripovedanja. Vlada-Vladek-Volođa-Pistola i ja družimo se skoro tridesetak godina, toliko vreme izlaže rizicima da se prijateljstvo ne samo razvije u punom intenzitetu nego i zamori, naiđe na svoje granice na raskrsnicama puteva. I pored svega i života na različitim kontinetima, prijateljstvo je ostalo. Sretali smo se ne samo u Beogradu, nego i u Amsterdamu, Veneciji… S Vladimirom sam podelio ljubav prema Pratu i Nilu Gejmanu, autoru legendarnog stripa „Sendmen“ i niza sjajnih književnih dela. Jedan drugom Vladimir i ja smo preporučivali knjige, filmove, stripove… Obožavali jedne, podsmevali se i majmunisali se nad drugima, onima koje nismo smatrali dovoljno vrednima. Svađali se decenijama oko Kunđere (Milan Kundera) čiji opus ja volim dubokom ljubavlju, a Vlada baš i ne. Obojica smatramo da je Kopolin film „Drakula“ jedan izuzetno ljubavni film, remek-delo. A Pratov „Korto Malteze“ za nas je jedan od početaka i središta naših zajedničkih ljubavi. Profesor američke istorije Pištalo je napisao novelu „Korto Malteze“ koja je doživela niz izdanja. Jezikom kniževnosti je zaigrao tango s Pratovim stripom. Ja sam, pak, napisao šest ljubavnih eseja o Pratu i Maltezeu. Pre procvata i generalnog uvažavanja vrednosti grafičkih romana u poslednje dve decenije, Prat je pokazao šta strip kreativno i pripovedački može. Pozabavio se istorijom i politikom na izrazito neideološki, na poetički način. Dorekao je grafičku revoluciju chiaroscuro jezika, koju je započeo Milton Kanif, tako što je Prat uneo energiju redukcije i apstrakcije u crtež. Ih, o ovome bih mogao još šest eseja…
Razgovor objavljen u februarskom izdanju časopisa „Biznis i Finansije“