Nekada je čovek morao da „kaže“ kompjuteru šta da radi, a danas je obratno – što je loše sa gledišta edukacije ali je dobro sa gledišta profita. Jer, tržište korisnika koji ne žele da se mentalno naprežu mnogo je veće od onoga na kojem kompjuter služi za kreativan rad.
„Imajte svoj stil, koristite XXX“… „Neka vaša kreativnost dođe do izražaja, kupujte samo YYY“… Da li iko primećuje koliko su ovakve reklame besmislene?
Potrošačko društvo u kome živimo nudi nam beskrajne mogućnosti za uživanje. Onaj ko ima novca može sebi priuštiti svako zadovoljstvo koje poželi – izuzev, naravno, sreću stvaranja i kreativnosti bilo koje vrste. To je zabranjeno, jer nikome ne donosi profit i ne pretvara čoveka u savršenog potrošača koji ne razmišlja – sve dok ne potroši i poslednju paru.
Nažalost, u vreme krize sve je manje onih koji sebi mogu da priušte taj luksuz da depresiju leče trošenjem novca. Zato su vešti menadžeri smislili način da trošimo novac kojeg nemamo: kupujte na kredit, ili, ako trenutno nemate ideju šta biste kupili, podignite keš kredit. Jer, čovek se bolje oseća kad ima novac u džepu. „Uđeš, izađeš i – gotovo!“ Možda će neko čuti glas razuma koji nam kaže da ipak nije gotovo, jer kredit treba i vratiti, i to s kamatom… ali nećemo valjda sad o detaljima, kad treba krenuti u šoping.
Posebna je priča na koji način se kreiraju ovakve reklame. Agencije obično nemaju pravu predstavu o proizvodu ali to im nije ni potrebno jer ovde ne treba informisati potrošača nego stvoriti kod njega utisak da je baš to ono što mu treba. Ispituje se tržište, procenjuje ciljna grupa i, kao po receptu vrsnog kuvara, u scenario reklame se dozira tačno odmerena količina raskoši, erotike, elegancije i lakoće života. Kompjuterska animacija unela je još jedan važan momenat u televizijske reklame – laž je ne samo dozvoljena već deluje i elegantno, čak i kada je očigledna. Tako nikome od gledalaca ne smeta kad sva virtuelna masnoća nestane i virtuelna sudopera zasija punim sjajem, posle samo jednog lakog prelaza virtuelnom krpom. Iako zna da sve to nije moguće, zadivljeni potrošač čvrsto odlučuje da kupi baš to sredstvo za čišćenje.
Institucija poklona
Možda će se stariji čitaoci setiti vremena kad smo sami prali svoje automobile i vršili manje popravke, kad su se maramice i dečje pelene prale, pantalone šile po meri a džempere i rukavice štrikale naše bake. Sada čak i božićne badnjake i grančice bora za novogodišnju atmosferu kupujemo na pijaci.
U još davnije vreme, o kome znamo samo po pripovedanju, običaj je bio da se pokloni za praznike prave svojim rukama ili uberu u šumi. Umesto toga, danas se poklonom smatra samo industrijski proizvod kupljen u prodavnici (što skuplje – to bolje), a sve češće poklon čini vaučer za kupovinu (što više nula – to bolje), pa i sam novac – „Evo ti, pa ti kupi šta hoćeš“.
Kakvom od nabrojanih poklona biste se najviše obradovali? To zavisi od vaše ličnosti, ali je sigurno da trgovci, proizvođači i država najmanje vole da kao pokloni u narodu cirkulišu oni koji su pravljeni svojim rukama – iako su takvi izrazi naklonosti i ljubavi najiskreniji. Problem je u tome što takvi pokloni zaobilaze tokove novca, u kojima postoji mnogo ruku koje žele da deo tog novca zadrže za sebe.
Na ceremonijama venčanja se već na ulazu skupljaju koverte s novčanicama, sa obaveznom vizitkartom ili papirićem sa imenom. Tako će nestrpljivi mladenci, umesto da pohrle jedno drugome u zagrljaj, požuriti da otvaraju koverte, komentarišu visine suma i prave kalkulaciju „koliko su u plusu“. Zato ima sve manje brakova čiji je motiv čista ljubav, a sve više onih koji će se okončati razvodom istog trenutka kad usahne i interes.
Budite glupi
Zabrinjavajuće je kojim tempom se zatvaraju knjižare i prodavnice tehničkog materijala, da bi se oslobodio prostor za butike, parfimerije i banke, kojih i tako imamo previše u gradu. Možda ekonomska računica pokazuje da će vlasnik prostora ostvariti višu zaradu ako pretvori knjižaru u butik turske robe, ali će posle svake ovakve promene grad vredeti manje, što znači da će svaki njegov stanovnik biti siromašniji. Da ne pominjemo to što su nas, dobrim delom i zbog ovakve promene fizionomije prostora na kome živimo, napustile stotine hiljada mladih, obrazovanih i kreativnih ljudi, potraživši okruženje u kome će se osećati prijatnije.
Samo do pre nekoliko godina je na uglu Knez Mihajlove i Zmaj Jovine ulice u Beogradu postojala dobro opremljena knjižara u kojoj su generacije mladih, kreativnih ljudi kupovale pribor za pisanje i crtanje. Mnogo budućih inženjera, umetnika i zaljubljenika u lep pribor za pisanje tu je nalazilo najkvalitetnije olovke, rapidografe, četkice, blokove i lenjire. Ta prodavnica je bila kultno mesto, imala je svoj duh i činilo se nemogućim da ona nestane, a da Beograd i dalje postoji.
Sada je ta prodavnica, skoro neprimetno, iseljena i na njenom mestu je otvoren još jedan butik, veoma sličan onima koji se nalaze prekoputa ili u blizini. Umesto pribora za crtanje, iz izloga vas gleda hemijski izlizani i veštački pocepani džins. A tu je i poruka koja se nekome možda učinila duhovitom, a zapravo je bolno iskrena: velikim slovima u izlogu je ispisano Be Stupid. To je, valjda, savremeni trend, nećemo više da podstičemo razvoj pameti – ima ko će da bude pametan, od vas se očekuje samo da budete glupi.
Kreativnost i prevara
I u kompjuterskoj tehnologiji je prošlo vreme kreativnosti, a umesto nje smo dobili konfekcijska grafička okruženja sa društvenim mrežama, koje su prilagođene širokoj publici. Ovo znači da ćemo na njima mnogo lakše zadovoljiti svoje niske strasti nego naše kreativno biće. Nekada je čovek morao da „kaže“ kompjuteru šta da radi, a danas je obratno – što je loše sa gledišta edukacije ali je dobro sa gledišta profita. Jer, tržište korisnika koji ne žele da se mentalno naprežu mnogo je veće od onoga na kojem kompjuter služi za kreativan rad.
U Engleskoj je 2009. osnovana The Raspberry Pi Foundation. To je organizacija čiji je zadatak, kako je osnivačkim dokumentom navedeno, „da promoviše izučavanje kompjuterske nauke i srodnih disciplina, naročito na školskom nivou, kao i ponovno uvođenje zabave u nastavu računarstva“. Ova fondacija je stvorila projekat školskog računara koji se sastoji od samo jednog čipa (kasnije je proširen još jednim čipom za mrežnu komunikaciju), a nalazi se na pločici veličine kreditne kartice. Cena proširene varijante je 35 dolara, a do sada je prodato preko dva miliona primeraka.
Osnivač fondacije i koautor ovog računara, Eben Upton, govorio je o problemu naglog razvoja računara i savremenih operativnih sistema: „Nepostojanje programabilnog hardvera za decu (vrste hardvera koji smo imali tokom 80-tih godina) potkopava napore u stvaranju osamnaestogodišnjaka koji umeju da programiraju – ovo stvara problem univerzitetima, a to onda potkopava napore u stvaranju 21-godišnjaka koji umeju da programiraju, što, na kraju, stvara problem industriji“.
Ironično je to što je upravo računar Raspberry Pi, koji je stvoren za reafirmaciju kreativnosti, poslužio kao osnova za poturanje prevare. Jedan proizvođač je na velika zvona pokrenuo akciju „Napravi svoj računar“ i, pod parolom samogradnje, ponudio tržištu Raspberry Pi: tastaturu, ispravljač za napajanje i memorijsku SD kraticu po ceni od 100 dolara – iako se iste komponente normalno mogu kupiti za upola manje novca. Promenio je samo naziv projekta: „njegov“ računar se zove Kano. U reklami se akcija najavljuje kao samogradnja, mada se od kupca očekuje samo da spoji nekoliko kablova, isto kao što bi ih spojio i bilo koji drugi računar. Stručnjaci za marketing su u priču vešto uveli i poznata imena Stiva Vozniaka i Stiva Džobsa, mada oni nemaju nikakve veze sa celim projektom.
Tako će uvek biti. Uz svako istinski kreativno delovanje, pojaviće se niz parazitskih aktivnosti čiji je jedini cilj zgrtanje novca. A pravu istinu će – kao i uvek – vešto sakriti marketing.
Voja Antonić,
broj 104, februar 2014.