Oporavak islandske ekonomije nakon sloma izazvanog finansijskom krizom i najnovije mere – od “otpisa” članstva u EU i dugova građanima do zaokreta ka saradnji sa Kinom, mnogi mediji karakterišu kao autentičan model izlaska iz krize. Ali, većina ekonomskih analitičara ocenjuje da je takav model ne samo neprimenjiv u drugim evropskim zemljama već i da je veliko pitanje vodi li dugoročnijem uspehu – ili je, tek, puko preživljavanje do sledeće krize.
Vlada Islanda bi polovinom ove godine trebalo da započne sa realizaciijom otpisa hipotekarnih kredita za oko 100.000 domaćinstava u iznosu od 927 miliona evra, a prema planu koji je predstavila krajem 2013. Pomenuti iznos je značajno manji u odnosu na već otpisanih dve milijarde dolara duga (nakon sunovrata bankarskog sistema 2008. koji je Island, doslovno preko noći doveo do ivice bankrotstva), ali je “veoma težak” sa političkog stanovišta, kao signal da je takva odluka moguća uprkos brojnim upozorenjima međunarodnih finansijskih organizacija.
Islandska vlada očekuje da će, u situaciji kada problematični hipotekarni krediti utiču na rast inflacije i pad vrednosti nacionalne valute, takav plan smanjiti dugove domaćinstava ispod 100% (sa sadašnjih 108%) BDP-a, podstaći štednju i za relativno kraće vreme proizvesti pozitivne efekte na ukupan oporavak i rast ekonomije, čija se vrednost trenutno procenjuje na oko 14 milijardi dolara. Otpis duga će se odnositi na hipoteke sa limitom od 24.400 evra po domaćinstvu u periodu od 2014. do 2017. godine. Vlasnici hipoteka će dobiti dodatne poreske olakšice, kao podsticaj da penzionu štednju iskoriste za otplatu ostatka duga. Delimično brisanje dugova prema bankama i smanjenje poreza biće finansirani uvećanjem poreza finansijskim institucijama, dok će, istovremeno, strani investitori koji su ulagali novac u banke, propale 2008. godine, morati da prihvate gubitak od 4 milijarde dolara.
Premijer Sigmundor Gunlogson okarakterisao je ceo proces kao „početak ekonomske renesanse“, dodavši da neće biti negativnih posledica po državni budžet. Istovremeno, MMF i OECD su upozorili da se ekonomija Islanda još nije oporavila i da su javne finansije suviše slabe da bi bilo prostora za otpis duga. Sa druge strane, bonitetna agencija Fič, uprkos prvobitnim kritikama, saglasila se sa konstatacijom da su preduzete mere “neutralne po budžet”, jer će novac biti samo preusmeren – sa računa banaka i ulagača na račune građana. Analitičari agencije ne spore ni da bi smanjenje duga domaćinstava moglo imati pozitivnih efekata po nacionalnu ekonomiju, ali upozoravaju da bi ovakve mere mogle i da odvrate strane ulagače. Većina ekonomskih analitičara ocenjuje navedene poteze kao puki populizam kojim islandska vlada nastoji da osigura popularnost tokom mandata, dok su bankari, očekivano, najoštriji u svojim reakcijama, ističući kako je to veoma loša poruka: ako se neodgovorno zadužujete, ne samo da nećete snositi posledice već ćete biti i nagrađeni.
Otkaz za EU
Aktuelna islandska vlada desnog centra, koju čine Stranka nezavisnosti i Progresivna partija, pobedila je na izborima u aprilu 2013. upravo zahvaljujući obećanjima da će smanjiti finansijsko opterećenje posle višegodišnje štednje i prekinuti pregovore o ulasku u EU. U situaciji kada je – zahvaljujući kontroli odliva kapitala i devalvaciji nacionalne valute – podstaknut rast ribarstva, turizma i izvoza aluminijuma, ostvaren privredni rast od 1,8% i rast za ovu godinu projektovan na tri odsto, građani su podržali Vladu u odluci da u avgustu prošle godine službeno prekine pregovore sa EU. Međutim, iako Island nije članica EU, treba imati na umu veoma tesne međusobne veze koje su građene godinama. Island je član Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu (EFTA) od 1970. godine, da bi dve godine potom potpisao i Sporazum o slobodnoj trgovini sa članicama tadašnje Evropske zajednice. Tokom 1994. Island se u potpunosti integrisao u jedinstveno evropsko tržište u sklopu Evropskog ekonomskog prostora EEA, a od 2001. Island je i član Šengenskog sporazuma.
Island se službeno prijavio za ulazak u EU jula 2009, u jeku teških posledica izavanih finansijskom krizom. Zašto je, za samo nekoliko godina, došlo do radikalne promene stava? Pojedini anlitičari to objašnjavaju činjenicom da je, upravo zato što Island u vreme najteže krize nije bio deo evrozone, mogao da spasi vrednost svog izvoza devalvirajući valutu. Pored toga, za domaću ekonomiju izuzetno su važni riba i riblji proizvodi koji čine preko 70% izvoza, a pravo na ribolov je posebno delikatno pitanje u pregovorima sa EU. Mnogi stanovnici Islanda strahuju kako bi ulaskom u EU, zbog zahteva Brisela za nametanje kvota, izgubili postojeći monopol na ribolovne vode, što bi značajno oslabilo jednu od glavnih industrijskih grana.
Neposredno pre odluke o “otpisu” članstava u EU, islandska vlada je, nakon šestogodišnjih pregovora sa zvaničnim Pekingom, potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini i privredoj saradnji. Time je Island – koji, inače, ima Sporazum o slobodnoj trgovini sa 27 zemalja članica EU na čija tržišta otpada 83% islandskog izvoza – postao prva evropska zemlja koja je sa Kinom sklopila takav ugovor. Njime je, između ostalog, predviđena saradnja u eksploataciji Arktika, korišćenju pomorskih koridora i u projektima upotrebe geotermalne energije, kao i ukidanje carina na većinu roba. Ugovor obuhvata i 14,4 milijardi dolara kineskih ulaganja, koja uključuju i formiranje zajedničkih kompanija za eksploataciju nafte u morskom području severozapadno od Islanda. Interes Kineza fokusiran je i na nove plovne koridore preko Arktika, koji se otvaraju usled ubrzanog topljenja leda, a što bi rutu od Šangaja do Hamburga skratilo za oko 6.400 kilometara. Zvanični Peking je ozbiljnost svojih namera potvrdio i gradnjom ambasade u Rejkaviku za 500 diplomata i drugog osoblja (poređenja radi, celokupno srpsko ministarstvo spoljnih poslova ima manje od 1.000 zaposlenih), a na Univerzitetu Rejkavik već je diplomiralo 80 kineskih studenata, što Kineze čini najbrojnijom stranom populacijom u kampusu.
Velika pretnja male populacije
Može li Island biti primer ostatku Evrope? Za razliku od preovlađujuće medijske slike, kako je „Island pronašao novi model izlaska iz krize koji u potpunosti odstupa od preporuka MMF-a, Svetske banke i Evropske komisije“, ekonomski analitičari uglavnom ocenjuju da je odgovor na prethodno pitanje mnogo složeniji. Island ne samo da nije članica evrozone već je reč o ekonomiji i državi koja broji tek nešto više od 320.000 stanovnika. Tako mala populacija, međutim, ima daleko veću moć vršenja pritiska na aktuelnu vlast i mnogo direktnije učestvuje u ključnim odlukama o budućnosti zemlje. Masovni izlazak islandskih građana na ulice, kada je zbog izbijanja finansijske krize za samo nekoliko meseci više od 10% njih ostalo bez posla a nacionalna valuta izgubila gotovo 90% svoje vrednosti, predstavlja daleko veću pretnju vlasti nego kada, na primer, u Španiji protestuje milion ljudi, koji čine svega dva odsto ukupne populacije. Osim toga, upitni su i ekonomski rezultati koje je Island postigao primenom svog modela.
Naime, mada se često ističe da je islandska ekonomija doživela oporavak zahvaljujući značajnom obezvređivanju nacionalne valute, upućeniji analitičari tvrde da anliza BDP-a ukazuje na još jedan ključan faktor – izvoz aluminijuma, čija je cena početkom krize značajno porasla na globalnom tržištu. Osim toga, povećane su kvote za ribolov, što pozitivno deluje na proizvodnju i izvoz tog sektora, ali se zbog ugroženosti ribljeg fonda ne može očekivati njihova održivost na duži rok. Budući da je jedna od poluga privrednog rasta, bankarsko-finansijski sistem, značajno redukovan, kao i da je poverenje stranih investitora poljuljano, postavlja se pitanje: kakav model rasta će Island pronaći u narednom periodu? Prema analitičarima, tek za pet ili deset godina biće jasno da li je Island zaista uspeo i pronašao značajno drugačiji ekonomski model, ili je ta alternativa bila tek poštapalica za preživljavanje do naredne krize.
Vladimir Adonov
broj 104, februar 2012.