/ Posle 5 / Živeti od nakita: Nezvanična revolucija
BiF Analize Čitajte B&F online

Živeti od nakita: Nezvanična revolucija

This post has already been read 9958 times!

Sudeći prema najprometnijim beogradskim ulicama i društvenim mrežama, u Srbiji se odigrala jedna nezvanična revolucija: demokratizacija nakita. Danas je moderno sve: nakit od konopca, žice, beolin gline, drveta, od raznih recikliranih materijala… Istovremeno, proizvodnja nakita je postala jedno od najpopularnijih pribežišta za popunu kućnog budžeta, bez obzira na profesiju, a nekima i jedina zarada.

U Srbiji teško da ćete naći konkurs za uličnog prodavca nakita, ali iskustvo onih koji taj posao već rade potvrđuje da bi uslov „obavezno znanje engleskog jezika“ bio potpuno opravdan. „Ponekad mi se dešava da ceo dan ne progovorim srpski sa mušterijama“, kaže jedan od beogradskih prodavaca uličnog nakita od tonsula, legure cinka i aluminijuma, Jovan K. „U najužem centru grada više od 70 odsto kupaca su stranci. Mojim kolegama i meni omiljene mušterije su Amerikanci jer oni kupuju na veliko, posebno ručni rad. Kod mene na tezgi ponekad potroše i po 40-50 evra, ne postavljajući mnogo pitanja. Rusi i Ukrajinci takođe vole da odreše kesu, ali se zato Japanci neviđeno cenjkaju – jednom kolegi je japanska turistkinja uporno pokušavala da spusti cenu sa 3 na 2,5 evra i jednu bombonu. Ranije smo, u toku manifestacija koje privlače veliki broj stranaca poput Beer festa, ostvarivali promet i do 40.000 dinara dnevno, ali prošle godine smo bili zadovoljni i sa 10.000 do 20.000. Najviše se prodaju najjeftiniji komadi – minđuše za 150 dinara“, žali se naš sagovornik i dodaje da pomenute cifre o prometu gube na impresivnosti kada se od njih oduzmu troškovi za materijal, iznajmljivanje tezgi i zaradu prodavaca. Ono što ostane, teško se može nazvati „plivanjem u novcu“.

Uprkos tome, učestalost tezgi sa nakitom u najprometnijim beogradskim ulicama je vidljiva golim okom, ali deluje kao periferno tržište u poređenju sa rastom ponude na intetrnetu i društvenim mrežama. Na prvi pogled, izgleda kao da se „ženski deo Srbije“ deli samo na one koje žive za nakit, i one druge, koje pokušavaju da od njega žive. Ili kako pišu autori sarkastičnog sajta Njuz net: „Skandalozno: Devojke sve ranije stupaju u prodaju unikatnog nakita preko Fejsbuka!“. Postoji i treća strana kojoj je, izgleda, bavljenje nakitom finansijski najisplativije. To su tzv. modne blogerke, koje zajedno sa velikim igračima diktiraju trendove, a najčitanija u Srbiji, 23-godišnja Zorana Jovanović, od svog sajta zarađuje od 1.000 do 5000 evra mesečno, naplaćujući samo linkove na svojim postovima i do 500 evra. Poznati tekstilni brendovi i proizvođači nakita plaćaju joj da ih samo pomene, ali im nakon toga vrtoglavo skače poseta na njihovim internet stranicama u moru konkurentskih sajtova.

Kreativnost traži vreme

Među onima koji proizvode i nude ručno rađeni nakit na internetu je i veliki broj mladih žena koje su ostale bez posla ili ne mogu da ga nađu. Mada različitih profesija, nije retkost da su se školovale za zanimanja koja zahtevaju osećaj za estetiku i kreativne veštine – od primenjene umetnosti do arhitekture. Jedna od njih je Iva Novičić, koja je uvek uživala u pravljenju nakita ali nije imala dovoljno vremena da mu se posveti sve do gubitka posla nedelju dana pred porođaj. Od tada se aktivno bavi izradom nakita pod svojom markom Iva did it i ne želi da radi nešto drugo. Iako ima brojne mušterije, kaže, zarada joj nije dovoljna za život, „ali u velikoj meri doprinosi kućnom budžetu“. Nakit izrađuje filcanjem vune (tretiranjem sirove vune na specifičan način kako bi se dobili različiti elementi za nakit), heklanjem, tretiranjem kanapa, žice, beolina…

1743178_10152039031033551_28537196_n

Najčešće radi po narudžbini, tako što sluša i čita o osobi za koju pravi nakit. „Važno mi je da znam šta ta osoba voli, kakav joj je stil, kako izgleda. Ukratko: pokušavam da upoznam tu ličnost da bih napravila nakit baš za nju“. Naša sagovornica dodaje da joj je ovakav pristup veoma pomogao da kupci budu zadovoljni i da nastave sa porudžbinama, a sa nekima se posao razvio u poznanstva i ćaskanja preko interneta, pa i prijateljstva.

Ceo proces izrade nakita po narudžbini traje u proseku oko dve nedelje. Zanimljivo je da se, uprkos krizi, najviše prodaju najskuplji komadi, poput ogrlica koje koštaju od 15 evra pa naviše. „Najveći deo materijala nije skup ali ja u krajnju cenu uračunavam veliki utrošak vremena. Ponekad mi za izradu samo jedne perle prolaze sati, a za složenije minđuše koje, na primer, zahtevaju i heklanje, dešava se da odvojim i ceo dan“. Iva razmišlja da ove godine svoj posao proširi i van Srbije, pre svega u okruženju, i traži rešenje za problem što se, zbog carinjenja, paketi otvaraju na način koji često oštećuje ovakvu vrstu robe. Ipak, kaže da joj nije cilj da posao razvija suviše brzo, odnosno da se sve pretvori u jurenje za novcem, jer bi to ugušilo ne samo kreativnost koja je za ovaj posao neophodna, već i osećaj ljudskosti bez koje kreativnosti i nema.

Kada si jedinstven, tvoje je celo tržište

Slično iskustvo ima i Bojana Katić, nezaposleni master arhitekture, koja se već dve godine izdržava od proizvodnje unikatnog Winny nakita od satnih mehanizama, a nešto duže izradom nakita od poludragog kamenja. Mada i dalje traži posao u svojoj struci, nije želela da „sedi skrštenih ruku“, a satovi su je zanimali još od detinjstva. „Oduvek sam volela da ih otvaram kako bih videla šta je unutra. Jednog dana sam došla na ideju da od njihovih mehanizama pravim nakit. Moje načelo da uvek treba biti originalan se pokazalo kao dobro u poslu. Čini mi se da mnogi ne razmišljaju o tome da kada jedini prodaješ neku robu, onda ti je na raspolaganju celo tržište. A kada kopiraš – makar samo jednu osobu, u startu ga već deliš. U slučaju masovne proizvodnje jeftinog nakita – taj komad tržišta je veoma mali”.

MKA_0473

Bojana pravi minđuše, broševe, ogrlice, prstenje, narukvice i igle za ešarpe, koristeći mehanizme od najmanjih damskih satova pa sve do budilnika, od kojih neke poručuje i iz inostranstva. Kako će konkretan komad nakita izgledati zavisi od mehanizma časovnika, ali svaki ukrasni predmet koji proizvede je jedinstven po svom izgledu. Ona, naravno, nije jedina koja satove koristi kao repromaterijal za izradu nakita, ali se razlikuje po tehnologiji izrade – samo ona pravi nakit u 3D tehnici pomoću lepljenja cirkona i drugih materijala. Drugi proizvođači koriste tehniku ulivanja, prelivanja svojih crteža ili drugih radova po satovima smolom, kako bi dobili gladak jednodimenzionalni proizvod.

“Najveći deo posla mi je priprema mehanizma sata, prvo njegovo pronalaženje a potom i sređivanje ako je prethodno bio u lošem stanju ili zarđao. Dakle, čišćenje, šmirglanje, i dodatni radovi. Zatim dolazi na red kreiranje koje je najzanimljiviji deo posla. U cenu nakita uračunavam vreme utrošeno za njegovu proizvodnju, ali i cenu sata uz koju ponekad idu i troškovi dopremanja, ako je iz inostranstva”. Primera radi, cene najjeftinijih minđuša kreću se od 600 dinara pa naviše, a najskuplji je nakit najvećih dimenzija, poput medaljona i ogrlica, koje dostižu cenu i od 5.000 dinara.

Bojana kaže da joj se najviše isplati prodaja preko interneta i na pojedinim izložbama, jer je njen nakit „za ulicu preskup“.

Mada proizvođača unikatnog nakita ima mnogo u Srbiji, do sada im nije uspelo da oforme esnafsko udruženje koje bi se borilo za poboljšanje njihovog položaja, pa i za neku stalnu izložbenu prostoriju. Na ruku im, komentariše Bojana, ide bar jedna stvar – što je našim ženama veoma stalo do sopstvenog izgleda, a taj trend je sve izraženiji već u najranijim uzrastima. Druga je stvar, dodaje Bojana, da li su tako izraženi prioriteti poželjni kao društvena vrednost.

broj 104, februar 2014.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close