Posedovanje oldtajmera je „društvena pasija“ – za vlasnika je presudno da svoju ljubav podeli sa familijom, jer će auto biti njen punopravni član, kao i da nađe široko društvo istovrsnih hobista. Za razliku od sakupljanja markica, novčića ili umetničkih predmeta koji su samotnjačke discipline, članovi udruženja oldtajmera međusobno razmenjuju informacije, vežbaju mehaničarske veštine, a povremeno organizuju i porodična vikend okupljanja u zemlji i inostranstvu. Publika ima prilike da zaviri u njihov svet svakog aprila.
Marko Ilić, potpredsednik udruženja „Buba Beograd“ i sekretar „Oldtajmer kluba Beograd“, u svojoj garaži, svojevrsnom muzeju posvećenom njegovoj velikoj strasti, pokazuje nam sve dosad osvojene automobilističke trofeje. Poseban deo na policama zauzimaju nagrade koje je osvojila njegova supruga. „Kako bi neko postao vlasnik oldtajmera od presudne je važnosti da tu svoju ljubav podeli sa čitavom svojom porodicom, jer auto kojim će se baviti postaće njen punopravni član. To je ubitačna ljubav koja takođe zahteva puno slobodnog vremena, ali i stalno odvajanje novca iz kućnog budžeta“, i upravo iz tog razloga, kaže naš sagovornik, ljubitelji i vlasnici oldtajmera najčešće su finansijski ostvareni stariji pojedinci.
Centralno mesto u Ilićevoj garaži-muzeju zauzima blještavi folksvagen karman, odnosno „sportska buba“, kako kažu poznavaoci, a ispred garaže je najčešće parkirana i jedna podjednako očuvana prava buba. To je u ovom „sportu“ prava sreća jer se delovi za ta dva automobila mogu relativno lako naći na našim prostorima.
Oldtajmeri se retko mogu videti na ulicama – njihovi vlasnici ih najčešće voze prilikom prigodnih okupljanja i parada koju organizuju članovi nekog od dvadesetak udruženja ljubitelja starih automobila u Srbiji. Ipak, neprestano doterivanje i održavanje „u formi“ ovih ljubimaca na četiri točka podrazumeva i pronalaženje najpovoljnijih neophodnih delova i najboljih majstora. U tom smislu, udruživanje u klubove ljubitelja donosi velike pogodnosti. „Bavljenje oldtajmerima je „timski hobi“, za razliku od sakupljanja markica, novčića ili umetničkih predmeta. Članovi udruženja pomažu jedni drugima za sve neophodne informacije, a mnogi među njima su i sami vremenom razvili mehaničarske veštine. Osim toga, članovi se skupljaju i zbog međusobnog druženja, pa se često dogovaraju pravi porodični vikend-skupovi na različitim mestima u zemlji“, naglašava Ilić.
Folksvagen Karman Marka Ilića
Registracija (ni)je bauk
Domaći zakon „istorijskim vozilima“ smatra sve automobile starije od 1. januara 1971. pa ova klasifikacija pomaže jedino kod olakšica prilikom uvoza takvih vozila u zemlju. Starosna granica proglašena je još pre nekoliko godina, ali njena mana je što je fiksna, odnosno nijednom nije revidirana daljim protokom vremena. Država ne pomaže ni tamo gde je najpotrebnije – dažbine za jedan „muzejski automobil“ obračunavaju se kao i za bilo koje drugo drumsko vozilo.
„Ogromnu energiju smo uložili da promenimo način na koji domaći zakonodavci tretiraju oldtajmere, da se ugledamo na evropsko iskustvo i neke zemlje u okruženju, poput Hrvatske ili Slovenije. Nije da mi očekujemo da pitanje oldtajmera bude prioritet u aktuelnom političkom i ekonomskom trenutku u kome se država nalazi, ali bi barem njihov istorijski značaj trebalo da bude prepoznat od strane relevantnih ljudi.
Mi registrujemo oldtajmere u Srbiji kao da su bilo koja druga kola, i imamo jako velike godišnje izdatke zbog veće kubikaže i starosti vozila, a pogotovo ako se uzme u obzir da većina vlasnika oldtajmera tek jednom ili dvaput godišnje izveze svoje ljubimce iz garaža. U Švajcarskoj je ovaj problem rešen tako što vlasnik ma kojeg broja oldtajmera registruje samo jednu tablicu godišnje, i to u subvencionisanoj kategoriji, pa je stavlja samo na ono vozilo koje izlazi na ulicu“, žali se Ilić. Sa njim se slaže i Nebojša Đorđević, predsednik srpskog UIA (Udruženja istoričara automobilizma): „Visoke dažbine su i jedan od razloga što se na ulicama u Srbiji može videti ukupno tek nekoliko stotina oldtajmera, za razliku od demografski znatno manje Slovenije, u kojoj su zakoni adekvatno prilagođeni pa ima i više hiljada ovih vrednih starih automobila. Oldtajmeri nisu isto što i obični automobili, pa i definicija FIVA (Fédération Internationale des Véhicules Anciens) kaže da taj pojam isključuje ona vozila koja su u svakodnevnoj upotrebi.“
Nacionalna klasa
UIA svake godine u aprilu organizuje najveći skup oldtajmera u Srbiji, kada se parking i plato ispred Saobraćajnog fakulteta u Beogradu u potpunosti ispune automobilima, motorima, pa čak i autobusima i traktorima starim po nekoliko decenija. Taj skup je međunarodnog karaktera pa obuhvata i celodnevni program predavanja o istorijatu motorizacije u Srbiji.
U radu UIA posebni značaj zauzima auto-industrija iz Kragujevca, nekada krunskog dragulja domaće proizvodnje, koja je u najboljim danima prodavala više od 200.000 automobila godišnje. Đorđević je inače i ponosni vlasnik jednog fiće sa kontra-vratima, „prvog automobila koji je podigao domaću auto-industriju na noge, i svojevremeno omogućio celoj naciji da nauči da vozi“. Sledeće godine „nacionalna klasa“, Zastavin model 750, kako mu je zvanično ime, obeležava 60 godine od početka proizvodnje.
„Za fiću je lako pronaći sve delove, osim novih guma. Međutim, interesantno je da su fiće proizvedene pre 1968. veoma tražene u inostranstvu, pogotovo u zemljama zapadne Evrope, gde postižu veće cene nego u Srbiji“, ističe Đorđević. Te „izvozne“ cene dostižu i po nekoliko hiljada evra za fiću u koga tek treba ulagati sredstva za obnovu. Od domaćih automobila posebnu pažnju još izaziva zastava AR-55 campagnola, odnosno džip kampanjola, takođe rađen po licenci FIAT-a od 1953. godine. „Skockana“ kampanjola na našem tržištu postiže cenu veću od deset hiljada evra. Naravno, oldtajmeri strane proizvodnje i veće starosti dostižu daleko veće cene, u zavisnosti od starosti modela, očuvanosti i njegovog broja „na tržištu“.
Blago iz otpada
Oldtajmere strane i domaće, kao i njihove delove, moguće je pronaći na najneobičnijim mestima. Ponekad mali auto-otpadi sakrivaju neke zaboravljene modele, ali se dešava i da prava mala blaga isksrsnu u porodičnim zaostavštinama, ostavljena da rđaju u dvorištima ili garažama i po pola veka. Naravno, tu je i internet, sa odgovarajućom ponudom na sajtovima koji se bave prodajom automobila i auto-opreme. Za kompletno renoviranje jednog oldtajmera obično treba nekoliko godina – od mukotrpne nabavke delova, njihove ugradnje, sređivanje limarije, pa do najfinijih detalja preuređivanja enterijera i presvlačenja sedišta… „Najviđenije“ i najstarije primerke u zemlji – ford A i oldsmobil, prve citroene i fiate, ali i fiće i bube, zainteresovani mogu da vide na godišnjim defileima ulicama Beograda i Novog Sada i drugih gradova u Srbiji.
„Po količini oldtajmera i broju ljudi koji se njima bave mi smo još uvek mala sredina. Međutim, poslednjih desetak godina primetan je veći kvalitet prikazanih vozila i uopšte veće interesovanje za stare automobile. Kada bi standard stanovništva bio veći i odgovarajuća regulativa prilagođena vlasnicima bez sumnje bi se ta slika i dodatno popravila“, zaključuje Nebojša Đorđević.
Tekst objavljen u martovskom broju #105 časopisa „Biznis & Finansije“