Eksploatacija velikih domaćih rudnih potencijala zahteva rešavanje dva glavna izazova – povećanje proizvodnje uglja i bakra, revitalizacijom gotovo svih postojećih i izgradnjom novih kapaciteta u Kolubari, Kostolcu i Boru, ali i stavljanje u funkciju značajnih rezervi retkih metala
Ni većeg potencijala, ni više kontroverzi. Ovako bi se, u najkraćem, moglo opisati aktuelno stanje srpskog rudarstva. Dok se, na jednoj strani, ređaju afere – sporni zahtevi za započinjanjem istraživanja rezervi nikla, (navodno?) netransparentno poslovanje RTB-a Bor, problemi u radu Farmakomovih rudnika, dotle, u tišini, niz multinacionalnih kompanija već godinama istražuje domaće rezerve plemenitih metala. I, prema najnovijim informacijama, prvi rezultati su toliko dobri da možemo da poverujemo u jednu od čuvenih socijalističkih dogmi, da smo zaista zemlja koja raspolaže velikim prirodnim (i rudnim) bogatstvom.
Srpski litijum za svetsko tržište
Dundee Precious Metals, Rio Tinto, Freeport-Mc Moran, Reservoir Capital Corp, Columbus Copper… Ovo su samo neka od imena krupnih međunarodnih igrača u rudarskom sektoru koji su prethodnih godina dobili licencu da vrše istraživanja potencijalnih domaćih rezervi uglja i minerala. Za pet godina – između 2007. kada su započeli prvi značajni projekti ovog tipa, i 2011. u geološka istraživanja – uloženo je, prema zvaničnim podacima resornog Ministarstva, 126 miliona evra od strane dvadesetak kompanija, a samo je pomenuti Dundee (koji sada posluje pod nazivom Avala Resources) investirao preko 100 miliona dolara. Tolike investicije izgleda da daju prve rezultate i to u onim segmentima gde se značajniji mineralni resursi nisu previše očekivali. Avala je, naime, u oktobru prošle godine saopštila da procenjene rezerve zlata na Crnom vrhu kod Bora, na istražnim poljima Korkan-Biger dostižu 72 tona, što daje osnovu za dalja istraživanja ekonomske isplativosti eventualne eksploatacije i otvaranja rudnika.
Druga pozitivna vest tiče se pretpostavljenih rezervi jadarita, retkog minerala koji sadrži bor i litijum, dva metala sa ogromnim sprektrom komercijalne upotrebe u industriji, poljoprivredi i medicini. Ako se ispostavi da su tačne procene američkih i srpskih geologa koji rade na projektu Jadar, na lokalitetu blizu Loznice, onda bi, sa procenjenih 200 miliona tona rezervi jadarita, Srbija mogla da podmiri čak 20% ukupne svetske tražnje i gotovo celokupnu evropsku tražnju za litijumom. Naravno, na buduću eksploataciju moraćemo još da pričekamo; projekat se trenutno nalazi u fazi neke vrste prethodne studije izvodljivosti, što znači da se radi na detaljnijim istraživanjima depozita, pilot testiranjima dosadašnjih nalaza i metoda prerade i obimnim socioekonomskim i ekološkim studijama, ali navodi kompanije kako je „Jadar svrstan među najveća nalazišta litijuma u svetu… kao i da testovi potvrđuju da jadarit predstavlja mineral bezbedan po životnu sredinu“ ukazuju na neočekivano veliku razvojnu šansu ne samo za region nego i za čitavu nacionalnu ekonomiju.
Privatizacija RTB-a nepotrebna?
Pored zlata i jadarita, ispostavlja se da smo bogati i resursima borata, još jednog minerala sa širokom komercijalnom primenom u proizvodnji preko 500 različitih proizvoda. Svetsko tržište borata trenutno ima karakter oligopola, jer svega dva nalazišta, pod kontrolom Rio Tinto-a i Vlade Turske, zadovoljavaju čak 80% globalne tražnje. Međutim, od pre tri meseca, poznato je da je kanadski Erin Ventures Inc. u regionu Piskanja, kod Raške, otkrio indikativne rezerve od 5,6 miliona tona, zajedno sa još 6,2 miliona tona pretpostavljenih rezervi borata. Ako se zna, primera radi, da u svakom iPad-u ima 9 grama borata, nije čudno da svetska tražnja za ovim nemetalom već sada prevazilazi ukupnu ponudu i da se očekuje da njegova cena na međunarodnom tržištu skoči za punih 40-45% tokom 2014-2015. godine.
Ako se budućnost našeg rudarstva možda delom i zasniva na otkrićima i eksploataciji retkih metala, dotle nam je sadašnjost ipak vezana za ono čime izvesno raspolažemo – bakar, olovo i cink, pa time i za poslovanje velikih sistema, RTB-a Bor i Farmakoma, sa svojim rudnicima Lece i Zajača. Nakon što je neplanirano, kao posledica tri neuspešne privatizacije ostao u državnom vlasništvu, borski gigant je od 2009. u kontinuitetu beležio rast prihoda, sa nešto manje od 96 miliona evra na preko 290 miliona na kraju 2012, istina uz minimalnu EBITDA (poslovni dobitak pre amortizacije, kamata i poreza) maržu od 0,4 odsto i neto profit na nivou od nešto manje od 2 miliona evra. Na finansijskom planu, međutim, ključni problem ostaje veliki dug; dok prihodi, u velikoj meri, zavise od cene bakra na svetskim berzama, neto dug RTB-a na kraju pretprošle godine premašio je 315 miliona evra, što daje racio od čak 307 x EBITDA.
Neizmirene finansijske obaveze borskog kompleksa, sa rudnicima bakra u Boru i Majdanpeku, topionicom i rafinerijom u svom sastavu, bile su, uz nemogućnost kupaca da obezbede finansiranje privatizacije i nepovoljnu situaciju na svetskom tržištu bakra u periodu propale prodaje, jedan od glavnih razloga za uvođenje kompanije u proces restrukturiranja. Od smanjenja duga u međuvremenu nije bilo ništa, naprotiv, povećan je za 2,6 puta, mada kao rezultat finansiranja niza projekata, od izgradnje nove Topionice i Fabrike sumporne kiseline, preko rekonstrukcije postojećih kapaciteta, do modernizacije rudarske opreme u vrednosti od preko 200 miliona evra. Od te sume, samo je kanadska banka EDC odobrila kredit od 135 miliona evra za novu topionicu i fabriku sumporne kiseline, dok je prošle godine u ceo sistem uloženo oko 37 miliona, što je omogućilo rast proizvodnje kako bakra tako i zlata i srebra, i pozitivnu EBITDA, kako pokazuju nezvanični rezultati.
Iako kasne radovi na dva najskuplja projekta, izgradnji nove Topionice i Fabrike sumporne kiseline, generalno pozitivni rezultati ponovo privlače međunarodne investitore. Nekoliko kompanija je, prema najnovijim vestima, zainteresovano za ulaganja u eksploataciju jalovine, a dva najzvučnija imena koja već rade u borskom basenu svakako su američki Freeport-Mc Moran i čileanski Codelco. Američka kompanija je nedavno u blizini Bora otkrila bogato ležište rude bakra sa oko 200 miliona tona, a čileanski gigant već sarađuje sa RTB-om na iznalaženju optimalne metode za otkopavanje rude iz Borske reke.
Ako uzlazni trend finansijskih peformansi i proizvodnih rezultata bude nastavljen, četvrtog pokušaja privatizacije možda i ne bude. U takvom scenariju, nije isključeno da se država, kao vlasnik RTB-a, opredeli za model sličan onom koji je promovisan u slučaju EPS-a – većinsko državno vlasništvo nad RTB Grupom u kombinaciji sa strateškim partnerstvima ili stoprocentnim privatnim investicijama u otvaranje novih rudnika i podizanje proizvodnih kapaciteta. Elementarna pravila ekonomske racionalnosti sugerišu upravo ovakvo rešenje kao optimalno, jer RTB nije gubitaš kojeg se treba što pre osloboditi, niti je ekonomska „krava muzara“, poput NIS-a ili Telekoma, koja bi mogla budžetu da donese preveliki jednokratni priliv od eventualne privatizacije.
U očekivanju budućih grinfild projekata – po dobijanju nalaza aktuelnih istraživanja i studija izvodljivosti za otvaranje novih rudnika – investicije u srpsko rudarstvo pristižu kroz tranksakcije preuzimanja i privatizacije. Jedan od najinteresantnijih poslova tog tipa prošle godine je zaključio nemački Quarzwerke Gruppe kada je u maju 2013. objavio kupovinu 87% akcija bugarske kompanije Kaolin AD, jednog od vodećih proizvođača industrijskih minerala u Jugoistočnoj Evropi. Ovom akvizicijom, nemačka kompanija preuzela je i 12 fabrika u Bugarskoj, Ukrajini i – Srbiji. Firma Jugo-kaolin, inače, poseduje pet rudnika Kopova Ub, nalazišta kvarcnog peska Belorečki peščar kod Bora i Srbokvarc u blizini Zaječara, kao i četiri fabrike koje se sada nalaze u sastavu jedne od najvećih svetskih kompanija za proizvodnju kvarcnog peska. Ekonomska logika ove poslovne odluke postaje jasna uz podatak da raspoložemo i značajnim rezervama kvarcnog peska koje bi, modernizacijom postojećih i izgradnjom novih proizvodnih kapaciteta, mogle da nam obezbede supstituciju trenutnog uvoza stakla na nivou od približno 100 miliona evra svake godine.
Novi projekti za snažan rast
Kada se saberu sve ambiciozne projekcije, od lansiranja proizvodnje jadarita i bora, povećanja fizičkog obima proizvodnje bakra, zlata, srebra, olova i cinka, eventualnog aktiviranja rezervi nikla, do daljeg podizanja proizvodnje uglja, visoko postavljeni ciljevi razvoja domaćeg rudarstva dobijaju smisao. Prema idealnom scenariju, udeo sektora u ukupnom bruto domaćem proizvodu trebalo bi da poraste sa sadašnjih manje od 2% (od toga 9/10 otpada na ugalj, naftu, prirodni gas i bakar) na 5,5% do 2020. godine, u kombinaciji sa povećanjem fizičkog obima proizvodnje na 48 miliona tona. Ovako snažne prognoze rasta bazirane su primarno na očekivanim investicijama u brojne projekte ukupne procenjene vrednosti od preko 5 milijardi evra, i to u svim sektorima – od metaličnih, preko energetskih, do nemetaličnih mineralnih sirovina.
Za realizaciju ovih projekcija bilo bi neophodno da bude ispunjen niz uslova. Jedan od osnovnih zahteva porasta proizvodnje uglja, na pomenutih 48 miliona tona, ali i povećanje autputa u proizvodnji bakra (na oko 55 miliona tona), zatim početak proizvodnje litijuma i cinka, uz značajno uvećanje i u segmentu olova i cinka.
Naša negativna iskustva sa bombastičnim najavama megalomanskih projekata naučila su nas, međutim, da ovakve prognoze uvek uzimamo sa velikom rezervom. Isuviše su se često krupni investicioni planovi, od ideje do realizacije, gubili u lavirintima naše inertne administracije, međusobno neusklađenih propisa, nepotpuno zaokruženog zakonskog okvira, nedovoljne pravne sigurnosti investitora pa, konačno, i prevelikih apetita funkcionera na raznim nivoima, bez čijeg procenta je uvek nekako nedostajao neki važan potpis. Zato bi, iz razloga konzervativnosti, u procenama perspektiva razvoja rudarstva kod nas pre bilo preporučljivo operisati znatno umerenijim prognozama, gde bi realan scenario predvideo kontinuirani rast proizvodnje BDP-a i stabilno povećanje učešća u ukupnom bruto domaćem proizvodu za po nekoliko procentnih poena godišnje, upravo u skladu sa trendom u periodu 2008-2012, kada je ovaj procenat porastao sa 1,2 na 1,7 na kraju 2012. godine.
Najmanje u jednom segmentu investicione politike u sektoru rudarstva, pa i energetike, država svakako primenjuje veoma povoljan tretman kompanija koje eksploatišu naše mineralne resurse. Ako se izuzme kontroverzno pitanje naknade od 3 odsto koju plaća NIS (garantovane u ovom iznosu do 2023. godine), situaciju sa rudnom rentom karakteriše raširena praksa tolerisanja neplaćanja ili neurednog plaćanja, do te mere da je kumulativan dug svih obveznika po ovom osnovu, kako se krajem prošle godine požalio (tehnički) ministar, dostigao čak 4,5 milijardi dinara. Među njima podjednake probleme prave i firme u restrukturiranju, pa i RTB Bor, koje do okončanja restrukturiranja nemaju obavezu da izmire dug, kao i neke privatne kompanije, pre svih Farmakom, kao jedan od najvećih poreskih dužnika koji za svoje rudnike Zajača i Lece po raznim osnovama duguje državi skoro 400 miliona dinara.
Statistika proizvodnje uglja
Ukupne rezerve uglja kod nas nalaze se na nivou od oko 4,9 milijardi tona, pri čemu rezerve lignita čine oko 93%, a od velikoj značaja su nedavno otkrivene rezerve mrkog uglja u regionu Štavlja, blizu Sjenice (oko 250 miliona tona). Gotovo celokupna proizvodnja, od oko 41 milion tona godišnje, odnosi se na lignit koji se najvećim delom proizvodi u rudnicima Kolubara, na četiri površinska kopa (učešće od oko 75%) i Kostolac (udeo od 25%, na jednom kopu). Kolubarskim lignitom snabdevaju se termoelektrane Nikola Tesla, Kolubara i Morava, dok se ugalj iz Kostolca isporučuje istoimenoj termoelektrani.
Proizvodnja u Boru i Majdanpeku
Za više od jednog veka, od osnivanja 1903. godine, u Boru i Majdanpeku otkopano je preko 750 miliona tona rude i proizvedeno oko 3,35 miliona tona bakra, uz 155.514 kilograma zlata i 971.030 kilograma srebra. Verifikovane geološke rezerve iznose oko 1,38 milijardi tona bakra, zlata i srebra. Pri projektovanoj godišnjoj eksploataciji od 26 miliona tona rude, sadašnje bilansne rezerve garantuju kontinuitet proizvodnje u narednih 50 godina. Tokom 2013. godine, RTB Bor je iskopao oko 17 miliona tona rude i proizveo 36.000 tona bakra, zajedno sa 5,8 tona srebra i 1,2 tone zlata.
Dragan Pejčić, MBA
Tekst je objavljen u martovskom broju #105 časopisa „Biznis & Finansije“