Često se može čuti kako su klimatske promene jedan od najvećih problema današnjice. Neki od najvećih korporativnih autoriteta misle da je veći problem rastuća nestašica vode.
Tako prvi čovek Nestlea Peter Brabeck kaže da je problem vode mnogo ozbiljniji. „Ne želim reći da klimatske promene nisu bitne. Želim reći da smo i bez obzira na klimatske promene na putu „presušivanja“ vode i da to mora postati prvi prioritet“, rekao je Brabeck Financial Times-u. Brabeckova izjava nije slučajna. Kompanije širom sveta suočavaju se s rastućim troškovima vode a rivalitet oko vodnih kapaciteta koji se slabo održavaju sve je veći.
U poslednje tri godine kompanije širom sveta izdvojile su čak 84 milijarde dolara kako bi unapredile modalitete održavanja, upravljanja i zadržavanja vode, pokazuju podaci FT-a dobijeni od istraživačke kompanije Global Water Intelligence.
U poslednje dve godine dva rudarska diva, BHP Billiton i Rio Tinto, pristala su potrošiti 3 milijarde dolara u pogon za desalinizaciju za rudnik u Čileu. Nestle je izdvojio 38 miliona švajcarskih franaka kako bi kupio novu opremu za uštedu vode. I neke druge kompanije, poput Forda i Googlea, su investirale u mere koje će racionalizovati njihovu potrošnju sveže vode. Šef Google-ovog data centra Joe Kava upozorava da je voda „veliki slon u sobi“ za kompanije kjoje se bave skladištenjem podataka jer je njima potrebno na hiljade galona vode za svoja rashladna tela.
Analitičar Andre Metcalf kaže da se problem vode napokon počeo osećati i finansijski. „Problem vode već ima negativne implikacije na kretni rejting rudarskih kompanija“, napisao je prošle godine u izvještaju za Moody’s. Peter Brabeck kaže da je pogrešno kriviti klimatske promene za nestašice vode. „Kriza s vodom događa se zato što smo donosili pogrešne odluke u vezi s upravljanjem vodnim resursima“, poručuje Brabeck. Brabeck čak tvrdi da će do nestašice vode doći pre nego dođe do nestašice nafte.
Vodna politika predmet je i mnogih sporova. Upravo su Brabeck i njegova kompanija Nestle često na meti kritike zelenih aktivista zbog flaširanja vode i zbog nastojanja te kompanije da ovlada vodnim resusima, što vide kao jedno od temeljnih ljudskih prava. Brabeck se slaže da je voda jedno od temeljnih ljudskih prava. No, njegova kompanija je odredila cenu vode koja im omogućava racionalniju proizvodnju. Ta je cena nešto preko jednog dolara za kubni metar na mestima gde ima vode, te oko 5 dolara na sušnijim pozicijama. Takav je potez svakako racionalan za Nestle jer ova je kompanija 49. industrijski potrošač vode na svetu, prema podacima Global Water Intelligence-a.
Coca-Cola taj problem takođe oseća jer ona je još veći potrošač vode, 24. na svetu među industrijskim potrošačima. Nedavno je odlučila zatvoriti pogon za flaširanje vode u Indiji što je podcrtalo problem s kojim se susreću mnogi proizvođači pića. Greg Koch, Coca-Colin direktor globalnog vodnog nadzora kaže da indijski slučaj pokazuje da je kompaniji potrebna i „emocionalna dozvola“ za vodu. „Voda je duhovna, religijska, dnevna činjenica. Svi imamo prvo sećanje na vodu“, poručuje Koch.
Najveći se gubitak ovdje ipak događa u poljoprivredi. Prema podacima UN, 70 posto vode troši se upravo u poljoprivredi, 22 posto u industriji a samo 8 posto za domaćinstva. Globalna tržišta hrane najveći problem vide upravo u dostupnosti vode za poljoprivredu. Podzemne vode čine tek 30 posto ukupnih rezervi vode, a neke od tih rezervi teško je iskoristiti. Pre nekoliko decenija koristilo se relativno malo podzemnih voda, no kako je stanovništvo raslo bile su veće i potrebe za hranom. Korišćenje u nekim zemljama, poput SAD ili Španije naprosto je eksplodiralo. Procenjuje se da je oko dve milijarde ljudi zavisno o podzemnim vodama. Taj model korišćenja izuzetno je neracionalan. Gotovo je nemoguće da kišnica zameni rezerve koje se ispumpavaju na često primitvan način.
Procenjuje se da će globalna populacija do 2030. godine narasti sa sedam na osam milijardi. Srednja klasa će biti povećana s dve milijarde na oko pet milijardi, poglavito zbog azijskog ekonomskog napretka. Ti će ljudi svakako želeti i hamburgere, a ne samo povrće. Prema podacima UN, za proizvodnju jednog hamburgera treba 2.400 litara vode, a za krompir ili paradajz samo 30 litara. Rastuća srednja klasa poželeće i automobile, klima uređaje, televizore, a za sve to treba – sve više energije, što znači i vode.
Gde je u celoj ovoj priči Hrvatska? Prema istraživanjima UNESCO-a iz 2003., Hrvatska je po dostupnosti i bogatstvu vodenih izvora na vrlo visokom 5. mestu u Europi, a na 42. u svetu. Obnovljive zalihe podzemnih voda u Hrvatskoj procenjuju se na oko 9 milijardi m3/godišnje (koristi se oko 4,5 posto zaliha, odnosno oko 400.000.000 m3 godišnje). Još uvek postoji dosta neiskorišćene energije vode, jer je, nažalost, iskorišteno samo 40 do 50 posto.
Siniša Malus/Financial Times, seebiz.eu