Svoje kratko razmišljanje zasnovaću na ličnom iskustvu poimanja, prevazilaženja i ponovnog poimanja granice, budući da sam sa njom do nedavno svakodnevno živeo, i sebi još kao dete postavljao pitanja na koja nisam umeo odgovoriti.
Rođen sam, naime, u Trstu, na graničnoj liniji hladnog rata, tik uz gvozdenu zavesu, kao član slovenačke jezičke zajednice u Italiji. Za mene je granica bila nešto što odvaja moje najuže jezičko i kulturno okruženje (nekada slovenačko unutar Jugoslavije, sada samo slovenačko) od onog u kom sam stvarno živeo, što je italijanski multikulturalni prostor Trsta, koji je takođe nekako moj, da tako kažem, drag prostor, za koji sam emocionalno vezan.
Većinski italijanski narod, koji su generacije političara veličale kao jedini i više vredan, svakako veliki narod s bogatom kulturom i svim protivrečnostima koje to sa sobom nosi, u Trstu je skoro oduvek „kontaminiran” drugim velikim narodima – slovenačkim, srpskim, hrvatskim, grčkim, nekada i nemačkim, te različitim veroispovestima – srpskom pravoslavnom, grčkom pravoslavnom i, ne najmanje važnom, jevrejskom. Sve to ovom prostoru daje posebnu čar i predstavlja veliko bogatstvo zapadnog ruba nekadašnjeg srednjoevropskog prostora i duha.
Italijanska politika je srednjoevropsku raznolikost dugo zatvarala u fioku zaborava i nezainteresovanosti, dok je danas, nakon pada Berlinskog zida, nakon pada granica, pokušava ponovo oživeti, jer izgleda nije više potrebno toliko potencirati svoje italijanstvo. Danas u Trstu ima Italijana koji bez stida otkrivaju svoje slovenačke, odnosno slovenske korene, uče slovenački, hrvatski ili srpski jezik i šalju svoju decu u tršćanske slovenačke škole.
U Trstu, nekada bogatoj austrougarskoj luci, a gde se za vreme Drugog svetskog rata nalazio jedini koncentracioni logor u Italiji, u kojem je ubijeno i spaljeno više od pet hiljada ljudi; u gradu u kojem su fašisti zapalili slovenački Narodni dom; u kom je Musolini sprovodio rasne zakone i na punih dvadeset godina zabranio slovenački i druge slovenske jezike; gde su, nakon što je Istra priključena Jugoslaviji, došle istarske izbeglice; u gradu u kojem su do pre samo deset godina spletkarili fašisti, koji i danas na fojbama dižu svoje ruke u znak nacističkog pozdrava – u takvom gradu opreznost čak i samih Italijana čini se kao sasvim opravdana, pošto se istorija, kao što vidimo na svakom koraku, nažalost, i unutar naših uklonjenih evropskih granica – lako može ponoviti.
U mojoj svesti pojam granice takođe je povezan s mnogim oblicima nasilja, kako onim koje se dešavalo na njoj, usled bahatosti policajaca na obe strane, tako i uz nju, u samom Trstu, koji je, pored toga što ima bogatu kulturnu i književnu istoriju, kao grad Sabe, Džojsa, Tomice, Magrisa, Rilkea, Pahora, Kosovela i drugih – takođe i grad koji je pretrpeo različite vidove nasilja, budući da je od Prvog svetskog rata, koji je počeo pre tačno sto godina, pa sve do poslednjeg rata u Jugoslaviji – poprište špijuna, uhoda, švercera oružja, kriminalaca, krvnika… Nasilje se ispoljavalo i na planu pojedinca, kog su oblikovale ideologije i demagogije, a svakako i njegova priroda, koja je i bila osnova za razvoj oholosti i primitivnosti i predstavljala potencijalnu opasnost da demagogija i ideologija prerastu u nasilje.
Granice sam kao dete bio svestan i zbog zabrane prelaska na teritoriju koja je bila namenjena izbeglicama iz Istre. Jedna krivina na putu i uz nju drvo igrala je ulogu svojevrsne granice među nama. Nisu nam dozvoljavali da pređemo s one strane drveta, s one strane krivine jer, kako su govorili, tamo su fašisti koji ne žele da žive u Jugoslaviji i zato su došli u Italiju. Ipak, ja sam se svejedno usudio da pređem tu prividnu granicu koja je nas decu, Slovence i Italijane, razdvajala. Možda sam nesvesno još tada negovao kulturu zajedničkog življenja, kojoj ideologije nisu dozvoljavale da se probije na površinu. Da, prešao sam tu granicu koja me je vodila u svet daleko izvan tesnog okvira mog jezika, ujedno u nešto sasvim nepoznato. Slično je bilo i u srednjoj školi. Mi, Slovenci i Italijani, delili smo školsku zgradu i dugačak hodnik, na čijoj su se sredini nalazila zaključana vrata. Mogli smo da čujemo jedni druge, ali ne i da se vidimo ili upoznamo. Kroz staklo na vratima videle su se samo senke…
To su bila ista ona vremena kada su mnogi stanovnici država istočnog bloka Trst smatrali otelotvorenjem raja i slobode. Uprkos svojoj politici zatvorenosti, Trst je za ljude iz istočnih zemalja predstavljao nekakav početak novog i pravednijeg sveta. Kao dete, a možda i kasnije, tu predstavu raja i slobode nisam razumeo, jer su moji roditelji morali da štede da bismo dogurali do kraja meseca, a u tome neke slobode baš i nije bilo.
Tada, međutim, još nisam uviđao prevaru koju je, po mom mišljenju, zapadni svet tendenciozno sprovodio i danas je još uvek sprovodi, a koja se sastoji u tome da nas prividnim i naizgled preko potrebnim sjajem oblikuje u svoje robove, a da mi toga nismo ni svesni.
Trst je sa svojom okolinom pre pada Berlinskog zida u kolektivnoj svesti predstavljao pravedniji svet i put u slobodni svet, u svet gde vlada demokratija, u čije se ime danas, kako na zapadu, tako i drugde – sa ljudima postupa na najpodlije i najniže načine. Imam utisak da smo ovde na zapadu, ali i drugde, sve manje svesni pravog značenja demokratije, čije ostvarenje ipak predstavlja značajnu tekovinu naše civilizacije, što mnogi na svetu, nažalost, još nikada nisu osetili. Slično je i sa padom granica.
Pad granica, po mom mišljenju, sam je po sebi civilizacijski pomak, ali se ujedno bojim da čovek, nažalost, nije spreman za takav vid slobode i da možda nikada ni neće biti, što je paradoks, i što, nažalost, čoveka čini još ranjivijim.
Kao dete nisam razumeo zašto su ljudi dolazili u Trst u tako velikom broju, stotinama autobusa na dan, naročito subotom i prepunim vozovima, posebno petkom. Dolazili su sa svih strana, naravno, i sa Balkana. Pitao sam se kako ti ljudi koji dolaze autobusima i vozovima mogu sebi da priušte tolike pantalone, grudnjake, kapute i da ih sve obuku kao da svako od njih ima više tela i samo jednu glavu – a ja već nekoliko godina stalno nosim isti kaput, čiji su mi rukavi već prekratki i izlizani.
Tada sam počeo da verujem da mora biti da negde u Trstu postoji nekakav izvor sreće, samo ga ja još nisam pronašao. Kada sam ubrzo odrastao, bar formalno i bar prividno, shvatio sam prevaru – tada su se okoristili samo trgovci, koji su po pravilu mrzeli Slovene, a ovi su sve češće ostajali kod kuće na istoku, u gradovima, ili češće u selima i blatnjavim zaseocima, gde su se šetali u novim farmerkama, koje su „konačno” mogli da kupe u domovini. A primorski grad Trst je, zbog nazadnih ekonomskih i političkih smernica, nastavio da stari i propada.
Danas znam da Trst i njegova okolina pokreću mnoga pitanja koja se odnose na granicu, Evropu, takođe na pojam Srednje Evrope kao na prostor naročitog duha i tradicije, budući da grad i danas predstavlja takav spoj, splet kultura i jezika, kakva je bila Srednja Evropa, koja je na jednom prostoru objedinila kulturu duha i tradiciju u njenoj različitosti, iz čega se izrodila književna snaga ovog prostora, od Džozefa Rota do Milana Kundere.
U vreme hladnog rata, za mnoge od naših sunarodnika ispijanje kafe za stolom u tršćanskom kafiću bilo je, nažalost, jedini trag nekadašnjeg srednjoevropskog duha i doživljaja takozvane slobode i demokratije. Zajedno s mitom italijanske, odnosno tršćanske kafe, razvila se predstava o Trstu kao o prostoru slobode, gde uz kafu možeš osetiti ukus čitavog zapada i gradske tradicije, koju su ti inače kod kuće oduzeli. Razmišljaš i piješ kafu, frustriran što imaš još samo nešto sitniša, možda za lizalicu ili žvake, naravno američke, pošto su one uvek u modi, kao što je nekad bila u modi srednjoevropska kultura, za koju se činilo da smo je ponovo oživeli, a ona je u kolektivnom pamćenju i u pojedincu živela sve vreme, iako ju je nova vlast u Trstu posle Prvog svetrskog rata pokušala ubiti – no, uzalud.
Srednjoevropski duh simbol je šireg ljudskog duha u malom. Taj duh, koji poštuje različite narode, pamćenje i istoriju, mogla bi da usvoji čitava Evropa u svom odnosu prema ostatku sveta. Nekadašnja Jugoslavija, po meni, bila je slika Evropske unije u malom, iako tada, nažalost, nedovoljno zrela za svoju sopstvenu ideju samoupravnog socijalizma, a velika u svojoj politici nesvrstanosti. Ali, ta nekadašnja država danas je ne samo nevesela slika ujedinjene Evrope, već nam, nažalost, ukazuje na mogući scenario raspada i propasti te Evrope.
Pitam se: ima li uopšte smisla insistirati na oživljavanju srednjoevropskog duha u ovom tako izmenjenom i iz ležišta izmeštenom svetu? Pitam se: neće li možda, usled sve manje brojnosti pravog građanstva i usled sve većeg broja tajkuna, samo porasti broj ekstremnih nostalgičara u kratkim kožnim pantalonama i u znak pozdrava dignutih ruku i ujedno sa drastičnim nepoznavanjem suštine toga duha? Da li bismo se danas pokušajem oživljavanja srednjoevropskog duha mogli stvarno vratiti nečemu plemenitom i značajnom, što je kultura Srednje Evrope predstavljala za naš identitet?
A onda, nakon pada Berlinskog zida, dogodilo se to što se dogodilo. Došlo je novo vreme, novi autonomni nacionalni identiteti, nove države, nova nacionalna buđenja naroda i istovremeno – nove seobe, bežanje, potraga za prostorom gde se može preživeti i sačuvati ljudsko dostojanstvo.
Tada je umro Danilo Kiš. Njegova smrt poklopila se s vremenom kada su me obuzeli nemir i velika kulturna i egzistencijalna dezorijentacija. Nenadano se završilo vreme u kojem sam verovao da u čoveku većinom obitava dobro, da je čovek dostigao taj stadijum civilizacije koji mu ne dozvoljava da se ponovo upušta u krvave konflikte. Postepeno sam shvatio da u čoveku postoji i zlo. Možda prekasno, ali sam ipak shvatio. Pritom, ovde ne mislim samo na zlo koje čovek čini oružjem, već na zlo koje se izražava kroz zanemarivanje, nepoštovanje i nepriznavanje drugih i drugačijih. Mislim na činjenicu da čovek s lakoćom napreduje na planu nauke i tehnologije, a istovremeno, što je verovatno antropološko pitanje, ne uspeva da napreduje na planu humanističkih vrednosti. Zar mu milioni mrtvih u Prvom i Drugom svetskom ratu ništa ne znače? To mi je bilo neshvatljivo i još uvek je.
Nikako to nisam mogao da prihvatim, sve dok se, nekako iznenada, u Evropi nisu pojavili novi lideri, nova vođstva, uglavnom populistički nastrojena, odnosno takva koja su svoju sadašnjost zasnivala na kritici prethodnih sistema, a da nisu ni pogledali pred svoj prag, gde bi se morali suočiti s ostacima fašističkih obrazaca, koji i nisu toliko povezani s političkim pojmom fašizma, već s duševnim stanjem kulturne nepismenosti i opasnog misaonog kiča, zaodenutog u tobožnje hrišćanstvo – nije tu bilo ničeg od onog što hrišćanska vera zaista podrazumeva, ponajmanje poniznosti i milosti, već samo primitivna borba za vlast, odnosno grubo ponižavanje drugog, praćeno zlobnim i pritajenim smehom.
Sve to postoji koliko i čovek. Pitanje je samo dokle ćemo, pod maskom nužnosti, koju namiču moćnije sile, dopuštati da se to nastavlja? Do kada će oni ljudi koji razmišljaju napredno čekati na pobunu, na kulturnu pobunu protiv svega što nas pretvara u savremene robove zapadnih sila i što nas ponižava?
U ovom trenutku, odsustvo otpora posledica je vremena u kojem živimo već nekoliko decenija. Pa zar se nove vođe nisu pobrinule za pad obrazovanja i pismenosti i, povrh svega, za pisanje nove istorije – za sve što bi kapitalu i neoliberalnom konceptu društva omogućilo da nastavi svoj pohod na zemlje, ljude i njihovo pamćenje i da njima lakše manipuliše?
Trst, kao najzapadniji deo nekadašnjeg srednjoevropskog sveta i Italija sa svojom renesansom, kojom je podstakla razvoj pojedinih evropskih, i ne samo evropskih kultura, bili su, naime, dvadeset godina, a pritajeno su to verovatno i danas – pod kontrolom neobrazovanog čoveka, koji je dvadeset godina uništavao sve što se još moglo uništiti, kako na polju obrazovanja, tako i na drugim poljima. Tom čoveku, što nam nikako ne služi na čast, nekako je uspelo da izmeni DNK čak nekoliko miliona Italijana, koji slede njegov isprazni duh. U Italiji, a to se događa i drugde, dvadeset godina (jednako dugo trajao je i fašizam) na vlasti smo imali zabavljače, hedoniste, komičare. Takvi ljudi očigladno su još uvek u modi, i to za onaj deo populacije koji misli da se kultura i obrazovanje njih ne tiču, da su nekakva razonoda ili šta već, da se od njih ne živi. Verujem da ti ljudi uopšte ne razmišljaju ni o tome šta će biti s njima samima, a kamoli da su zapitani nad kulturnom i duhovnom dimenzijom svih nas, naroda koji živimo u Evropi. I to me plaši.
Jesam za Evropsku svezu, ali ne podržavam svaki segment njene politike, koja je zavisna od SAD, a naročito je ne podržavam ako bude vodila politiku bilo kakvih granica u mišljenju; politiku zaborava i razlika; ako bude vodila politiku zaštite banaka, a zanemarivanja mladih, koji ostaju na ulici; ako bude vodila politiku usmerenu protiv onih koji su drugačiji, koji se duhovno i ekonomski ne uklapaju u merila Unije. U tu Uniju, u kojoj zbog porasta neobrazovanosti i nepismenosti, iznova nastaju granice u najširem smislu, u kojoj se razvijaju opasni oblici jednoumlja, ako ne i novog fašizma – treba uneti mnogo duha ravnopravnosti i poštovanja prema svima koji žive u toj zemlji različitih kultura, u toj zemlji različitih pamćenja.
Ne želim da budem evropeista ako budu dozvolili politiku negiranja i menjanja istorije, ali ću postati još nadahnutiji član Evropske unije kada i Italija bude imala svog Vilija Branta, koji će kleknuti na slovensko tle i moliti za oproštaj za bol koji je uzrokovao fašizam. Ali, ne verujem da će se to dogoditi. U stvari, zar ne bi jedan zadatak za Evropsku uniju trebalo da bude i to da nekako stvori odgovarajuću atmosferu, da se ovo spontano dogodi? Da ne bude zabune, odnosi između Italije i Slovenije danas su veoma dobri, ali to ne znači da ne bi trebalo još mnogo toga uraditi na planu stalnog posmatranja situacije, pošto na obe strane nastaju različiti oblici ekstremizma.
Obrazovanje je, po mom mišljenju, jedino što može zapravo poništiti granice i ograničenost u glavama, jedino što može podstaći širenje duhovnog vidika pojedinca, jer ćemo samo novim i široko postavljenim humanističkim obrazovanjem i doslednim učenjem istorije, možda uspeti da dosegnemo to, da ćemo umeti da se odupremo dominaciji kapitala, da ćemo se odupreti savremenom eksperimentu porobljavanja.
Obrazovanjem ćemo prevazići neznanje i odagnati strah koji zapadni svet ima pred slovenskim svetom i njegovom kulturom
To je strah koji proizilazi iz nekadašnjeg kompleksa zbog velikih slovenskih kultura, koje sada treba zauzdati, ako ne i onesposobiti svojom nadmoći, ili ih jednostavno pustiti da same sebe unište. Ali, ovde ne smemo zaboraviti druge velesile, npr. Rusiju, koja smatra da se s padom Berlinskog zida i oblikovanjem novih država kao posledice toga – dogodila za Rusiju velika tragedija, koju sada verovatno pokušavaju da poprave. Ne smemo zaboraviti ni druge na zapadu koji neguju sličnu politiku potčinjavanja drugih.
I uprkos svemu, uprkos svim sociološkim i antropološkim objašnjenjima, pitam se, kako je moguće da se još uvek nije dogodila pobuna u ljudima, snažna, sveopšta kulturna pobuna protiv svega što nas ponižava?
Ipak, postoji nešto u šta verujem. Verujem u etiku i njene domete, u etiku koja će morati ponovo da se uspostavi u društvu, u odnosima, u postupcima, kako bismo mogli na njenim osnovama da dosegnemo ne samo tehnološki uspon svoje civilizacije, a koju kapitalom, kao fokusom svega, sve više potiskujemo na dno.
Danas se ponosim time što sam kao dete prekršio zabranu da pređem onu granicu pored drveta i što sam došao do dečaka, svog vršnjaka, koji nije govorio mojim jezikom, što sam prešao granicu, koju još uvek doživljavam na sličan način, čak kao nešto što podstiče dijalog. Bio bih zaista srećan kada, zahvaljujući duhovnom napretku, koji u naznakama prepoznajem i u današnjem Trstu – ne bismo zaboravili da smo ljudi i da je čovek najveće bogatstvo.
Autor je slovenački pozorišni reditelj i pisac iz Trsta