„Najveći deo sukoba koje je svet video u poslednjih stotinu godina nisu izazvale ambicije vladara niti zavere vlasti nego žestoka agitacija javnog mnjenja koja je preko štampe i parlamenta eliminisala izvršnu vlast“. Tako je govorio Bernhard fon Bilov pred nemačkim parlamentom u martu 1909. Je li bilo istine u Bilovljevoj tvrdnji? Da li je uticaj lobija i političke štampe na oblikovanje spoljne politike uistinu bio veći od moći premijera i ministara?
U jedno nema sumnje: tih poslednjih decenija uoči rata drastično su se proširile javna sfera političkog delovanja i polemika o međunarodnim odnosima. U Nemačkoj se pojavilo više nacionalističkih interesnih grupa koje su se posvetile kanalisanju sentimenta javnosti i lobiranju kod vlade. Posledica je bila promena suštine i stila kritike političkih prilika – ona je postala više demagoška, razuđenija i ekstremnija u svojim ciljevima – pa su vlade često zauzimale defanzivne pozicije, izbegavajući optužbe da nisu dovoljno odlučno ispunjavale nacionalne ciljeve. I u Italiji se može zapaziti odlučnija i zahtevnija politička javnost: pod uticajem ultranacionalističkog Enrika Koradinija i demagoškog Đovanija Papinija, osnovana je 1910. godine prva italijanska nacionalistička stranka, Associazione Nazionalista Italiana. Preko svojih zastupnika u parlamentu i u svom glasilu, L’Idea Nazionale, stranka je tražila momentalnu repatrijaciju teritorija naseljenih Italijanima duž jadranske obale u Austrougarskom carstvu i bila je spremna da podrži rat ukoliko za ostvarenje tog cilja ne bude drugih načina. Već 1911. i novine s umerenim stavovima, kao što su rimska La Tribuna ili La Stampa iz Torina, angažuju nacionalističke novinare. U Italiji, čak izraženije nego u Nemačkoj, postojao je ogroman potencijal za sukobe s vladom koja je imala obavezu da održava ravnotežu između protivrečnih prioriteta. Poslednjih decenija XIX veka i u Rusiji su novine počele da se štampaju u velikim tiražima – do 1913. najprodavaniji moskovski dnevni list bio je Русское слово sa dnevnim tiražom od 800.000 primeraka. Premda je cenzura i dalje bila na snazi, vlasti su dozvoljavale prilično nesputanu polemiku o spoljnoj politici (sve dok se nije svodila na direktne kritike upućene caru ili njegovim ministrima). Mnogi cenjeni dnevni listovi angažovali su penzionisane diplomate da pišu o spoljnoj politici. Štaviše, posle bosanske (aneksione) krize, rusko javno mnjenje je postalo odlučnije – naročito u pogledu političkih pitanja na Balkanu – i više orijentisano protiv vlade. I u Britaniji su sve brojnije publikacije štampane u velikom tiražu štedro hranile svoje čitaoce nacionalizmom, ksenofobijom, strahom za bezbednost i ratnom groznicom. Tokom Burskog rata, list Daily Mail prodavao se u milion pri- meraka dnevno. Godine 1907. i dalje je imao visok tiraž – između 850.000 i 900.000 primeraka.
Zbog toga su monarsi, ministri i visoki zvaničnici s dobrim razlogom ozbiljno shvatali štampu. U parlamentarnim sistemima moglo se očekivati da se pozitivan publicitet pretvori u glasove, dok su negativni napisi obezbeđivali prednost opoziciji. U autoritarnijim sistemima javna podrška je bila nezamenljiv sastojak demokratskog legitimiteta. Pojedini vladari i državnici bili su opsednuti štampom, u pozitivnom smislu, i svakodnevno su satima pretresali novinske isečke. U tome je naročito preterivao Vilhelm II, ali njegova osetljivost na javnu kritiku sama po sebi nije bila neuobičajena. „Ako javnost izgubi poverenje u našu spoljnu politiku, onda je sve izgubljeno“, rekao je car Aleksandar III ministru spoljnih poslova Lamzdorfu. U Evropi s početka XX veka teško je bilo naći ikoga na vlasti ko je osporavao važnost štampe u oblikovanju spoljne politike. Pitanje je da li su se njome rukovodili.
U toj obuzetosti javnim mnjenjem nazirala se izvesna podvojenost. S jedne strane, ministri, visoki činovnici i monarsi verovali su (a ponekad i zazirali od toga) da je štampa ogledalo i kanal osećanja i stavova građana.
Svi ministri spoljnih poslova znali su kako je to biti izložen neprijateljskoj domaćoj kampanji u dnevnim listovima nad kojom nisu imali nikakvu kontrolu – Greja su strahovito napadali u liberalnoj štampi 1911. godine, Kiderlen-Vehtera su na zub uzele nacionalističke novine posle Agadirske krize, kajzera su ismevali iz više razloga, između ostalog i zbog njegovog sramežljivog i često neodlučnog stava o spoljnoj politici. Francuski političari su podozrevali da ih blagost prema Nemačkoj može koštati funkcije, što se i desilo Žozefu Kajou. Januara 1914. Sazonova i njegovo Ministarstvo ruska nacionalistička štampa prozivala je zbog „kukavičluka“.Strah od kritike u štampi i negativnog publiciteta bili su razlog za tajanstveno delovanje mnogih ministara spoljnih poslova. Čarls Harding je dobro primetio u pismu koje je poslao 1908. Nikolsonu, tadašnjem britanskom ambasadoru u Sankt Peterburgu, da je britanska javnost teško podnosila politiku približavanja Rusiji koju je vodio Edvard Grej. „Povremeno smo morali da potisnemo istinu i oslonimo se na izgovore kako bismo izdržali neugodno javno mnjenje…“ U predratnom Sankt Peterburgu još uvek je bilo sveže sećanje na oluju javnog mišljenja koja je srušila Izvoljskog.
Većina državnika ispravno je procenjivala štampu. Prozreli su njenu nepostojanost – podložnost kratkoročnim podstrekavanjima i mahnitostima koje bi brzo splasnule. Uviđali su kako se javnost rukovodi oprečnim porivima, kako su zahtevi koje upućuje vlasti mahom nerealni – i pozovimo se na Teodora Ruzvelta, videli su da je javno mnjenje obično udruživalo „neobuzdani jezik s nespremnom rukom“. Javno mnjenje je bilo frenetično i sklono panici, ali isto tako umnogome promenljivo – podsetimo se samo kako se uvrežena anglofobija u francuskoj štampi rastopila kad je Edvard VII došao u Pariz 1903. godine: dok je kralj sa svojom svitom prolazio od železničke stanice Port Dofin niz Jelisejska polja, čuli su se povici: „Vive Fashoda!“, „Vivent les Boers“ i „Vive Jeanne d’Arc“, da ne pominjemo neprijateljske naslove i uvredljive karikature. Ipak, za nekoliko dana kralj je pridobio svoje domaćine blagim govorima i dopadljivim opaskama koje su brzo preneli svi vodeći dnevni listovi. Godine 1906. Srbiju je zahvatio talas nacionalnog gneva jer je Austrija zabranila carinsku uniju s Bugarskom. Ali taj je gnev ubrzo utihnuo kad su srpski građani shvatili da su uslovi trgovinskog sporazuma koji je ponudila Austrougarska zapravo pogodniji od saveza sa Sofijom. Za vreme Agadirske krize 1911. u Nemačkoj je zabeležena izrazita nepostojanost javnog mnjenja. Početkom septembra u mirnim demonstracijama učestvovalo je 100.000 ljudi, ali samo nekoliko sedmica kasnije raspoloženje nije više bilo tako blago. To se videlo i u odluci donetoj na kongresu Socijaldemokratske partije u Jeni da se u slučaju rata odbiju pozivi na generalni štrajk. U proleće i leto 1914. francuski izaslanik u Beogradu još uvek je primećivao oštre promene u načinu na koji je srpska štampa pratila odnose s Austrougarskom: iako je ranije, u martu i aprilu, bilo odlučnih kampanja protiv Beča, u prvoj nedelji juna zabeležena je neobična promena raspoloženja koja se ogledala u popuštanju napetosti i pomirljivim tonovima s obe strane austrijsko-srpske granice.
Što se tiče nametljivih ultranacionalističkih organizacija čiji su se glasovi mogli čuti u svim evropskim glavnim gradovima, većina je predstavljala manji, ekstremistički deo biračkog tela. Mahom svi najratoborniji ultrancionalistički lobiji isticali su se po jednoj stvari: njihovo vođstvo podrivale se neprestane unutrašnje borbe i raskoli. Pangermansku ligu razdiralo je trvenje između frakcija. Čak je i mnogo veća i po stavovima umerenija pomorska liga u periodu od 1905. do 1908. godine patila zbog „građanskog rata“ između provladinih i opozicionih grupa. Savez ruskog naroda, šovinistička, antisemitska, ultranacionalistička organizacija osnovana u avgustu 1906. godine, sa oko 900 odbora u manjim i većim ruskim gradovima, urušio se 1908–1909. godine nakon žestoke unutarstranačke borbe i od njega je nastao niz međusobno neprijateljskih grupica.
Ostalo je nejasno kako se javno mnjenje unutar elite s neposrednim pristupom štampi odnosilo prema stavovima koji su prevladavali u narodnim masama. Opasnost od izbijanja rata i rodoljubive kampanje dobro su prodavali novine, ali koliko su zaista prenosili stavove društva? Nemački gene- ralni konzul u Moskvi upozorio je u decembru 1912. kako je ozbiljna greška pretpostaviti da su ratobornost i germanofobija ruske „ratne strane“ te Slovenima naklonjena štampa karakteristični za raspoloženje u Rusiji, jer su ti krugovi bili „krajnje labavo povezani sa stvarnim životom u Rusiji“. Kon- zul je tvrdio da nemačka štampa ima problem sa izveštavanjem o tome, jer se time bave novinari s malo znanja o Rusiji i lošim kontaktima u visokom društvu.U maju 1913. baron Gijom, belgijski ministar u Parizu, uočio je procvat „izvesnog šovinizma“ u Francuskoj. To se nije opažalo samo u nacionalističkim glasilima nego i u pozorištima, revijama i koncertima po kafe- šantanima, gde se izvodio program šovinističkog sadržaja da bi se „sračunato podiglo raspoloženje“. Ali Gijom je dodao i to da „pravi Francuzi ne odobravaju takve manifestacije…“
Iz knjige Kristofera Klarka Mesečari u izdanju Heliksa