Logičkom greškom se naziva greška u rezonovanju. Kao i matematičke jednačine, logika ima svoju strukturu i ona izgleda otprilike ovako: jedan plus dva jednako je tri. Na jednoj strani jednačine stoji ono što već znamo ili u čemu se slažemo, a na drugoj strani je odgovor koji je istinit sve dok se parametri na prvoj strani ne promene.
U logici se ideja naziva premisa i ona se može uklopiti s drugim premisama tako da nas dovede do validnog zaključka. Uzmimo, primera radi, da jedna premisa glasi: magneti privlače železo, a druga – određeni predmet je napravljen od gvo- žđa. Bez ikakve provere možemo logički ispravno zaključiti da će magnet privući taj predmet.
Ali šta ako zamenimo premise?
Recimo, znamo da magneti privlače gvožđe i vidimo da je magnet privukao neki predmet. Možemo li zaključiti da je taj predmet gvozden? Nažalost, ne možemo.
Takva postavka izgleda logična, ali zaključak više nije validan jer magneti ne privlače samo železo već i druge metale, na primer, nikl.
Izvođenje ovakvog pogrešnog zaključka zove se logička greška.
Formalne i neformalne greške
Postoje dve vrste logičkih grešaka: formalne i neformalne.
Šablon razmišljanja koji nameće formalna greška uvek je pogrešan zato što postoji greška u samoj strukturi argumenta, u njegovoj logičkoj formi. Kod for- malnih grešaka sasvim je moguće da su premise istinite – a možda čak i zaklju- čak bude istinit – ali je sâm argument netačan jer izvedeni zaključak ne sledi iz zadatih premisa.
Naš prethodni primer s magnetom prava je formalna greška. Premise jesu isti- nite, ali zaključak ne sledi iz njih. Predmet može biti gvozden, i u tom slučaju zaključak je istinit, ali isto tako može biti i od nikla. Zaključak da je predmet koji je magnet privukao obavezno napravljen od gvožđa, ne sledi iz zadatih premisa i zato je pogrešan.
Neformalne greške mogu imati validnu logičku formu, ali su ipak greške zbog karakteristika samih premisa. Zaključak se izvodi iz datih premisa i samim tim je logički validan, ali nije istinit zbog toga što jedna premisa ili obe premise nisu istinite.
Ukoliko prva premisa iz našeg primera glasi: magneti privlače papir, naš zaklju- čak da će magnet privući svesku formalno je logički validan. Međutim, nije istinit, jer je premisa na osnovu koje smo došli do tog zaključka neistinita.
Zašto treba da prepoznajemo logičke greške
Vrlo je važno znati strukturu logičkog argumenta. Niko ne bi napravio grešku i rekao da je tri plus pet jednako jedan. Pravila treba da se uvažavaju, a zbog krše- nja pravila logike zaključak može da izgleda kao validan i kada to nije. Posledice mogu biti bezazlene, ali i veoma ozbiljne ukoliko na takvim greškama zasnivamo važne životne odluke.
Ako se ne pazi, vrlo je lako pobrkati logičke greške sa ispravnim zaključcima. Ljudi to stalno rade, slučajno ili namerno – da bi nekoga prevarili.
Logičke greške se najčešće – i to namerno – primenjuju u politici, religiji, mar- ketingu i, uopšte, u svim životnim situacijama kada neko želi da ubedi veliki broj ljudi da ga poslušaju, da mu poveruju i da urade ono što je dobro za tog poje- dinca, a skoro sigurno loše za ostale.
Naučimo li šta su i kakve su logičke greške, lakše ćemo prepoznati tvrdnje koje su izgrađene na logički i strukturno pogrešan način. Tako sprečavamo druge da nas prevare i prodaju nam maglu, pa činili oni to slučajno ili namerno.
Postoji tu još jedna korist. Kad savladamo prirodu logičkih grešaka, sprečićemo sebe da koristimo strukturno i logički pogrešne tvrdnje i argumente. I tada nećemo varati druge a, što je važnije, ni same sebe.
Jedan čovek reče Epiktetu: „Ubedi me da je logika neophodna“. Filozof ga upita:
„Hoćeš li da ti to demonstriram?“
„Hoću“, reče čovek.
„Moram li onda koristiti demonstrativnu formu argumenta?“, postavi Epiktet sledeće pitanje.
„Da“, ponovo će čovek.
Epiktet nastavi da ispituje sagovornika: „A po čemu ćeš prepoznati da li iznosim pogrešan argument?“
Čovek je ćutao.
„Zar ne vidiš“, završi razgovor Epiktet, „da i sam prepoznaješ kako je logika neop- hodna – bez nje ne možeš čak ni znati da li je potrebna ili nije.“
Pozivanje na tradiciju
Tvrdnja da je nešto dobro ili tačno samo zato što je deo tradicije
Latinski naziv: argumentum ad antiquitatem²⁵
Ova greška se još naziva argument iz starosti, argument iz tradicije, pozivanje na starinu i pozivanje na uobičajenu praksu.
Pozivanje na tradiciju je logička greška koja nastaje kada se zaključak smatra ispravnim zato što se slaže s tradicijom ili ustaljenom praksom. Ova greška ima oblik „ovo je ispravno, jer smo oduvek tako radili“.
Pozivanje na tradiciju bazira se na dve pretpostavke koje nisu nužno tačne:
- Stari način razmišljanja je bio ispravan kada je uveden, odnosno čim je taj način razmišljanja preovladao, znači da je nužno ispravan.
(Ovo je logička greška pozivanje na većinu.)
- Stara opravdanja za određenu tradiciju i dalje važe.
(Ovo ne mora da bude istinito jer se okolnosti s vremenom menjaju.)
Ova greška jedna je od najpopularnijih – najverovatnije zbog znane činjenice da ljudi često ne priznaju da greše niti to prihvataju.
Kad god se ponudi neka promena u praksi, faktički se govori da smo do sada grešili. Mnogi ljudi ili ne vole promene, pa bile one nabolje ili nagore, ili ih se boje. Zato je sasvim normalno da se kao pokušaj odbrane od promena koristi upravo ova greška.
Od logičke greške pozivanje na tradiciju suprotna je logička greška pozivanje na novitet26 kada se tvrdi da je novo uvek superiornije i bolje.
Primeri
Moramo da sačuvamo glagoljicu jer je to naša tradicija.
Da li je ponuđeno alternativno pismo bolje, jednostavnije? Da li ga je lakše kori- stiti? Drugim rečima, postoji li bilo koji validan argument za očuvanje glagoljice?
Mi smo oduvek jahali konje. Bilo bi glupo da vozimo automobile.
Želimo da prelazimo veće razdaljine za kraće vreme i konji više nisu dovoljno brzi ni izdržljivi.
Vaš izum je loša ideja jer nema istorijski presedan.
Činjenica da nešto nije prethodno pokušano nije garancija za neuspeh.
Pozivanje na autoritet
Izjava autoriteta umesto validnog argumenta
Latinski naziv: argumentum ab auctoritate²⁷
Pozivanje na autoritet je logička greška koja nastaje kada se zaključak smatra ispravnim samo zato što ga podržava neki autoritet.
Prvi problem predstavlja pitanje da li je zaista reč o validnom autoritetu. Drugi problem nastaje zbog pitanja postoje li drugi autoriteti iz dotične oblasti koji imaju suprotno mišljenje. Konkretno, sam autoritet neke osobe suštinski nimalo ne utiče na validnost njegovih tvrdnji. Nije dovoljno znati da određeni autoritet zastupa neki stav, bitno je znati i zašto ga zastupa.
Važno je napomenuti još nešto o ovoj logičkoj grešci: autoriteti mogu imati validne argumente. Stoga ne treba apriori odbaciti njihovo iskustvo i stručnost, ali ga isto tako ne treba ni apriori prihvatati.
Logička greška pozivanje na sramotu često se koristi kao sinonim za logičku grešku pozivanje na autoritet. Međutim, iako su ove dve logičke greške pove- zane one ipak nemaju isto značenje.
Latinska imenica verecundia znači skromnost ili sramota. Razlika između gre- šaka pozivanje na sramotu28 i pozivanje na autoritet je u tome što se u prvoj
direktno napada sagovornik zbog toga što, navodno, nije adekvatan autoritet u oblasti o kojoj raspravlja, dok se u drugoj isključivo oslanja na navodni ili stvarni autoritet neke ličnosti koja podržava određeni argument. Sličnost između ovih grešaka je u tome što se prilikom pozivanja na autoritet navođenje određenog autoriteta može koristiti kao razlog da se sagovornik postidi zbog toga što se jed- nom takvom autoritetu uopšte suprotstavlja. Tada se ove dve greške preklapaju i zbog toga ih je ponekad teško razlikovati.
Primeri
Doktor Nenad mi je prepisao ove homeopatske tablete.
Brojna istraživanja dokazuju da je homeopatija samo običan placebo.
Marko je završio Biološki fakultet a smatra da se evolucija nije ni dešavala niti se dešava.
Marko, očigledno, nije pazio na predavanjima: biologija se sasvim zasniva na dokazanoj naučnoj činjenici da evolucija postoji.
Vidovnjak Milan mi je rekao da ću danas dobiti na lotou.
Primer lažnog autoriteta. Istinskih vidovnjaka nema.
Bilo je na televiziji, znači da je istina.
Ovo je danas, srećom, samo šala na račun pozivanja na autoritet.
27 Argumentum ab auctoritate (lat.) – argument iz autoriteta.
28 Argumentum ad verecundiam (lat.) – pozivanje na sramotu.
Složeno pitanje
Pitanje s ugrađenom pretpostavkom koja se mora prihvatiti
Latinski naziv: plurium interrogationum²⁹
Složeno pitanje sadrži lažnu ili nedokazanu pretpostavku, a na njega se traži jednostavan i direktan odgovor koji implicitno podrazumeva i prihvatanje te pretpostavke.
Osoba kojoj je upućeno pitanje mora da prihvati pretpostavku iz pitanja ako hoće direktno da odgovori, jer svaki direktan odgovor automatski znači da je pretpostavka prihvaćena kao istinita.
Ova logička greška još se naziva napunjeno pitanje jer je pitanje, zaista, ispu- njeno lažnom ili nedokazanom pretpostavkom. Na takvo pitanje ne može se direktno odgovoriti ukoliko se ne prihvati da je pretpostavka istinita.
Složeno pitanje je vrlo provokativno i može uništiti svaku racionalnu raspravu. Onaj kome je takvo pitanje upućeno primoran je da se brani i može izgledati uznemiren ili, takoreći, „oboren na leđa“. Pored toga što je provokativno, ovakvo pitanje je veoma podmuklo i obmanjujuće jer se koristi kao preventivno strašilo.
Složeno pitanje se mora prvo uprostiti, rastaviti na više jednostavnih pitanja, takvih da negativan odgovor blokira dalji niz pitanja.
29 Plurium interrogationum (lat.) – brojna pitanja
Primeri
Znaju li ti roditelji da si razbio prozor?
Ako nisi razbio prozor, onda je ovo složeno pitanje na koje ne možeš direktno da odgovoriš s da ili ne.
Jesi li prestao da biješ ženu?
Ako nisi oženjen ili nikada nisi tukao svoju ženu, onda je ovo složeno pitanje na koje ne možeš direktno da odgovoriš s da ili ne.
Marija i Milena su bile zaljubljene u Marka. Jednog dana, dok je Marko sedeo dovoljno blizu da ih može čuti, Marija je pitala Milenu radoznalim tonom:
„Imaš li i dalje problema s drogom?“.
Ako Milena nikada nije uzimala drogu, onda je ovo složeno pitanje.
Marko, hoćeš li spakovati igračke u kutiju ili na policu?
Najčešće, Marko uopšte nema nameru da spakuje igračke, pa je i ovo primer složenog pitanja.
Da li je zagađenje koje ste proizveli uticalo na vaš profit?
Ako dotična firma nije zagadila okolinu, onda je i ovo složeno pitanje.
Zahteva pitanje
Nedokazana pretpostavka se koristi kao da je dokazana
Latinski naziv: petitio principii³⁰
Zahteva pitanje jedna je od klasičnih neformalnih grešaka navedenih u Aristote- lovom delu „Analitika prva“ (Analytica Priora).
Zahteva pitanje logička je greška koja nastaje kada se nedokazana pretpostavka koristi kao da je dokazana i, samim tim, validna premisa. Varijanta je kada se sam zaključak koji bi trebalo dokazati implicitno uzima zdravo za gotovo ili se koristi kao premisa, pri čemu ova greška postaje varijacija logičke greške kružni argument.
Postavljanje samog zaključka kao jedne premise u praksi je najčešći oblik ove greške. U takvom obliku premise ne funkcionišu ako sam zaključak nije već prihvaćen kao istinit.
Zahteva pitanje je logički nekoherentan argument koji se često javlja kada je određena pretpostavka čvrsto ukorenjena u stavovima određene grupe ljudi. Onda je oni doživljavaju kao dokazanu činjenicu i tako je koriste.
Logička greška zahteva pitanje spada u neformalne greške. Drugim rečima, argu- ment je logički validan, ali nije ubedljiv jer je barem jedna premisa problematična.
30 Petitio principii (lat.) – pod pretpostavkom početne tvrdnje.
Primeri
Paranormalne aktivnosti su stvarne jer se iskustvo koje sam imao može opisati samo kao paranormalno.
Tvrdnja da su paranormalne aktivnosti stvarne podržava se premisom o para- normalnom iskustvu. Sama premisa zavisi od pretpostavke da je tvrdnja koja se dokazuje već istinita. Tačnije, premisa sadrži pretpostavku da paranormalne aktivnosti postoje. Uz to je premisa pogrešna jer je građena na logičkoj grešci argument iz neznanja.
Ubistvo je nezakonito. Zato bi i abortus trebalo da bude nezakonit.
Zaključak da bi abortus trebalo da bude nezakonit bazira se na nedokazanoj pretpostavci da je abortus ravan ubistvu. Bez dodatnih informacija, ta pretpostavka ostaje nedokazana i ne može se koristiti u argumentu.
Uspomene iz prošlog života kod dece dokaz su da postoje prošli životi jer deca nemaju drugi izvor sećanja.
Tvrdnja da postoje prošli životi zasniva se na pretpostavci da su deca imala prošle živote pa im uspomene potiču iz njih.
Iz Heliksove knjige 50 logičkih grešaka za koje treba da znate. Predraga Stojadinovića