Duboko ispod morskih talasa, na mračnom dnu okeana i mora leži preko tri milion olupina, davno potonulih brodova, i to je samo gruba procena, kako navode iz UNESCO-a. One su fascinirale i inspirisale generacije umetnika, pisaca, antropologa i naučnika. Mnoge od njih stare su i po više stotina godina i svedoče o nekom drugačijem vremenu, ali postavlja se pitanje kako unaprediti tenologiju i stići do većih dubina? Izgleda da su istraživači pronašli veoma jednostavno rešenje – podmornice od stakla.
Silvija Erl, jedna od istraživača, navodi prednosti ovakvog izuma i kaže da je putovanje u podvodni svet u staklenoj podmornici idealno rešenje za ljude iz njene struke jer je potpun doživljaj svega što se tamo nalazi zapravo i smisao istraživanja i neuporediv doživljaj sa dosadašnjim posmatranjem morskog sveta kroz mali ekran na kontrolnoj tabli.
Iako svi imaju utisak o staklu kao lomljivom i krhkom materijalu, staklo na velikim dubinama podleže molekularnim promenama koje ga čine idealnim materijalom za okeanska istraživanja, boljim čak i od čelika i titanijuma. Ukoliko se ovaj izum pokaže kao uspešan, ona će postati prva osoba koja je na dno okeana stigla u staklenoj „školjci“. Kako ostali istraživači navode, projektovanje takve podmornice biće izazov sam po sebi jer je pravi poduhvat kombinovati staklo i ostale materijela od kojih će biti napravljen ostatak opreme.
Kako se nadaju, ovakva inovacija ubrzaće proces pronalaska starih i izgubljenih predmeta i možda olakšati finansijsku stranu cele priče, jer je finansijski momenat ono što predstavlja prepreku kod ovakvih podvodnih istraživanja. Izuzetno su skupa – jedan dan potrage košta oko 35.000 američkih dolara (28.000 evra) uključujući potrebnu tehnologiju i osoblje, a da bi se obavilo kompletno istraživanje potrebno je šest meseci do godinu dana. Mnogi se finansiraju tako što vredne pronalaske prodaju muzejima, a ovaj vid istraživanja predstavlja najskuplji ogranak arheologije.
Neretko ronioci amateri pa čak i radoznali šetači naiđu na pravo malo izgubljeno bogatstvo. Samo tokom 2013. godine prijavljeno je preko 300 pronalazaka sa preko 36.000 predmeta i većina je bila otkriće ronilaca amatera. Prema britanskom zakonu teret koji svaki pronalazač mora da ponese jeste proces dokazivanja da je pronalazak zaista njegov. Kako navode za BBC iz odseka za podvodna istraživanja, reakcije pronalazača su različite, dok su jedni veoma zainteresovani drugi se ponašaju suprotno i svoj pronalazk doživljavaju kao obavezu. Ono što je zanimljivo jeste da oko 60 % pronalazaka pronađu put do svojih zakonskih vlasnika ali ukoliko se potraga za vlasnikom pokaže kao neuspela, pronalazk postaje vlasništvo britanske krune koja predmete smešta u neki od brojnih muzeja.
„SS Gairsoppa“, parobrod koji je potopila nemačka posada na obali Irske 1941. godine, sa sobom je na dno odneo preko 110 tona srebra. Međutim novac nije jedino što ronioci pronalaze. Brod „Mary Rose“ koji je potonuo davne 1545. godine u bizini engleske obale, sa sobom je odneo 500 pari cipela od kojih su danas mnoge eksponati na izložbama.
Iako je potrebno uložiti velike sume novca i dalje se ulaže u novu tehnologiju i nove izume zbog preciznosti potrage i odlaska na veće dubine. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, 332 metra je najdublje koliko je čovek, bez dodatne tehnologije, uspeo da zaroni.
Izvor: BBC