Ovogodišnji Darvinov dan je prošao tiho: nismo se oglasili čak ni mi, veliki poštovaoci njegovog dela. Proslave rođendana Čarlsa Darvina 12. februara liče na Leonov ritual čekanja Velike bundeve u stripu o Čarliju Braunu – svake Noći veštica on sa svojim ćebencetom stoji u polju bundeva i uzalud čeka da ona doplovi i obasja ga, pun nade, u mraku i sasvim sam.
Zato smo ove godine dobili neobičnu kontra-proslavu praznika posvećenog velikom naučniku. Guverner Viskonsina i potencijalni republikanski predsednički kandidat Skot Voker, u Londonu je izbegao odgovor na pitanje da li „veruje u evoluciju”. „Preskočiću odgovor”, rekao je. „To je pitanje u koje političari ne treba da se mešaju”.
Zaista jeste pomalo čudno od čoveka koji je u trci za američkog predsednika – ili je u trci za bilo šta, na primer šintera – zahtevati da recituje katehizis moderne nauke. To podseća na strogi klasični katehizis katoličke crkve, kao i na nezaboravno ironično pitanje iz filma „Kum“, gde je Majkl Korleone u crkvi dok njegovi momci ubijaju šefove suparničkih klanova. Sveštenik ga pita „Odričeš li se Sotone i svih njegovih dela?”, a Majkl odgovara: „Odričem se” – iako to nije istina. Onda prosto čujemo glas sa britanskim akcentom kako pita američke političare: „Da li verujete u širenje svemira, sa jakim inflatornim talasima u prvim milisekundama?” „Da, verujem”.
Ali zamerka da pitanje o evoluciji nije fer ili nije bitno, ili je samo test za otkrivanje kom kulturnom klubu pripada neki političar – u stvari ne stoji. Poenta je u tome da evolucija nije Leonova Velika bundeva, nešto u šta se može ali ne mora verovati. Ona prosto jeste sigurna činjenica, najjače i najžilavije objašnjenje razvoja života na Zemlji ikada dato. Pa ipak, kako je primećeno u Tajmsu posle Vokerovog londonskog katehizisa, „nijedan od mogućih republikanskih kandidata za predsednika na američkim izborima 2016. nije izgledao ubeđeno. Bivši guverner Floride Džeb Buš rekao je da evolucija ne bi trebalo da se uči u školama. Bivši guverner Arkanzasa Majk Hakabi je otvoreni skeptik. Senator Ted Kruz iz Teksasa ne želi da govori o tome. Kada su 2001. guvernera Nju Džersija Krisa Kristija pitali šta misli o ovoj teoriji, rekao je ‘to je moja stvar’.“
U stvari je savršeno jasno šta ovo pitanje znači i zbog čega je važno: imate li hrabrosti da priznate neporecivu i očiglednu istinu, iako to može da vas košta? Političar koji padne na ovom testu nije principijelan i neutralan; on ili ona je prosto kukavica i ne treba mu/joj poveravati mesta moći. Svrha ovog pitanja je da se sazna: „Da li ste toliko na strani razuma i dokaza da se nećete pokolebati, iako znate da će to razbesneti vaše saveznike koji to nisu?”
Darvinizam, ili evoluciona biologija, je tačan u smislu složenosti svih naučnih teorija – on nije fiksiran u pojedinostima i nepromenjiv, već bogat i prilagodljiv. (Neki evolutivni biolozi su protiv naziva „darvinizam” i smatraju ga suviše „brendiranim”; ali pokreti obično ne biraju svoje nazive, nego oni njih.) Evolucija je možda teško prihvatljiva, ali je lako shvatljiva. Svi dokazi prikupljeni tokom poslednjih 150 godina bez izuzetka joj idu u prilog, to jest nema nijednog koji bi ukazivao da je ona u bilo kom značajnom smislu pogrešna. Život na Zemlji prolazi kroz postepeni proces varijacija i selekcije i oblikuje se u borbi za preživljavanje. Nijedno od živih bića nije nastalo odjednom, stvoreno rukom nekog božanskog dizajnera; svi smo mi skrpljeni, tokom dugog vremena, malo po malo.
U Darvinovo doba nije bilo dovoljno fosila za nešto više od nagađanja o tome šta bi oni trebalo da pokažu, ali fosili koji su od tada otkriveni dokazuju njegove pretpostavke – naročito onu o evoluciji čoveka od ranih primata, što je potvrđeno dugim i ubedljivim nizom lobanja i skeleta. Kasnija genetička istraživanja su se uklopila u evolucionu šemu i pomogla nam da objasnimo njene mehanizme. DNK dokazni materijal savršeno nadopunjuje fosilni. Darvinizam je prošao sve testove. To je dobra teorija – Velika bundeva je ipak došla; ona lebdi iznad srećnog Leona i obasjava ga svojim širokim osmehom.
I dok nema spora o darvinističkoj teoriji, unutar nje se vode beskrajne rasprave. One su bučne i opravdane: da li su mutacije u procesu selekcije zaista uvek slučajne, ili su na neki način već prethodno odabrane? Koliko je postepenost razvoja zaista „postepena“? Da li su sve osobine životinja proizvod adaptacije ili do biološke promene delimično dovode i genetska mutacija i slučaj? U tom smislu, uvek postoji neka kontroverza, jer nauka i jeste organizovana kontroverza, samokorigujuća rasprava. Baš ono što je Darvin hteo i uspeo da započne.
Ali evoluciona biologija nije ideologija u koju neko veruje ili ne veruje. Ona ne zahteva veru, već ono što nauka uvek zahteva, a to je sposobnost procene dokaza, pažljivo razmatranje teorija i pokušaje da se u njima pronađu rupe. Za sada tkanje ove teorije ostaje prkosno celovito, bez rupa ili sa onima koje se lako krpe, i to zakrpama koje doprinose elastičnosti celine.
To treba da bude lekcija i uteha republikanskim kandidatima: evoluciona biologija svakako čini neodrživim doslovno čitanje Biblije, ali je kompatibilna sa mnogim drugim njenim čitanjima, kao i sa raznim političkim uverenjima. Postoje marksistički i liberalni darvinisti, evolucioni biolozi katolici i evolucioni biolozi Jevreji, transrodni i gej, konzervativni i radikalni darvinisti – a sigurno negde i par veštica, poklonica vikanske vere, upravo završava važan rad o pljosnatim crvima.
Ali iako je darvinistička biologija otvorena za svaki pogled na svet, obratno nije slučaj. U tom grmu leži zec i zbog toga je ovo pitanje važno. Protivljenje evolucionoj biologiji uvek je neraskidivo povezano sa nekom isključivom anti-racionalnom ideologijom: danas je to fundamentalističko reakcionarno hrišćanstvo; u mračno doba Sovjetskog saveza, to je bio lisenkoizam, čiji je osnivač Lisenko umanjivao značaj gena i prenaglašavao uticaj spoljne sredine. Protivnik darvinističke teorije nije neutralan ili nezainteresovan čovek; on je protivnik naučnih otkrića, ili toliko uplašen od njih da je spreman da laže.
Ali zašto neko ko smatra da je Zemlja ravna ploča ne može da bude dobar šinter? Pa može – sve dok ne prestane da juri psa koji beži od njega zato što se plaši da će se survati preko ruba Zemlje. Evoluciona nauka nije apstraktna – procena izveštaja o „superbakteriji“ u Los Anđelesu, koja je putem prirodne selekcije postala imuna na antibiotike, znači primenu darvinističkih principa dok oni obavljaju svoj često zastrašujući posao. Institucije Velike Nauke imaju svoje interese, kao i sve druge institucije; i naučna birokratija robuje svojoj ortodoksiji. Ali naučno mišljenje je bazičan način sticanja znanja o svetu. Tokom većeg dela istorije, ljudi na pozicijama moći su pokušavali da kontrolišu ili obeshrabre ovu prirodnu radoznalost i njene uvide zamene dogmama. Retke nacije – naša je srećom među njima – pokušavaju da institucionalizuju i ohrabre njene napore.
Pre par dana, guverner Voker je svoj stav pojasnio jednim tvitom, koji je neki bistar klinac verovatno već proglasio tvizelom (tweasel: kombinacija reči tweet i weasel (dvoličan, licemeran)): „I nauka i moja vera mi nalažu da verujem da nas je stvorio Bog. Verujem da su vera & nauka kompatibilne & da idu ruku pod ruku“. Sam Darvin je izbegavao rasprave sa političarima i javnim ličnostima. Jednom je zapisao: „Direktni argumenti protiv hrišćanstva i teizma nemaju veliki uticaj na javnost; sloboda mišljenja se najbolje unapređuje postepenim prosvetljenjem ljudskih umova, koje sledi iz napretka nauke“. Darvin je patio od optimizma viktorijanskog doba. Bezobzirna iracionalnost još uvek je pobednička strategija za sticanje moći širom sveta i mi plaćamo ogromnu cenu njenog uspeha. Ali naspram nje stoji i ne odstupa Darvinova koalicija svetlosti.
Adam Gopnik, The New Yorker, 19.02.2015.
Prevela Ema Mimica
Peščanik.net, 01.03.2015.