Senzacionalističke novinske priče o tome kako se u srpska sela uvoze “mlade iz Albanije” otkrivaju jednu tužnu istinu – sela nam umiru zato što mladi masovno odlaze iz njih. Seosko stanovništvo se ne obnavlja, pa stariji ostaju da obrađuju zemlju dokle mogu, ali šta će sa zemljom i životinjama biti posle njih – izgleda da nikoga ne interesuje, pa ni državu.
Miroslav Jovanović je jedan od retkih mladih ljudi koji je odlučio da svetla prestonice noćnog života na Balkanu zameni mirnim seoskim životom. Ovaj 35-godišnji čovek je rodom iz sremskog sela Jarak, u koje je odlučio da se vrati 2011. godine, posle 14 godina provedenih u Beogradu. “Bavim se IT-jem i odluku da se vratim doneo sam kada sam dobio posao u Sremskoj Mitrovici, koja je veoma blizu Jarka. Ali to nije bio jedini razlog. Dosadio mi je podstanarski život. Dok sam živeo u gradu često sam sa promenom posla menjao i prebivalište. A onda sam dospeo u neke godine kada je trebalo razmišljati o budućnosti i želeo sam određenu stabilnost, barem što se životnog prostora tiče”, kaže Jovanović. Po preseljenju je upoznao životnu saputnicu i zasnovao porodicu, tako da danas može da kaže da mu je ova odluka promenila život nabolje. “Život je drugačiji ovde. U selu imate prostora više nego što vam treba. Kretanje nije ograničeno kao u gradu. Čini mi se da vreme sporije prolazi. Čistiji je vazduh. Nema gužve u saobraćaju, koja me je u Beogradu izluđivala. Imate beskonačno puno mesta za parking. Nema redova u prodavnici, pošti. Svi vas poznaju (što nije uvek dobro). Hrane ima u izobilju. Sa druge strane, nedostaju mi moje društvo i razni vidovi zabave i aktivnosti koje pruža veliki grad. Ovde još ima mladih ali se njihov broj konstantno smanjuje. Većina odlazi na fakultete u velike gradove i tamo ostaje”, kaže sagovornik B&F-a.
Život na selu ne podrazumeva nužno bavljenje poljoprivredom i letargiju. Jovanović je pravi primer za to – on svakodnevno putuje na posao gde radi kao IT menadžer a u slobodno vreme bavi se društveno angažovanim radom. “Kreator sam projekta ‘Očistimo selo Jarak’ i aktivista i organizator ekološkog udruženja Savski Talas iz Jarka. Ovaj projekat se našao među 9 pobedničkih na konkursu ‘Uradi nešto’ koji je organizovao Telekom Srbije. Sa sredstvima koje je osvojio radili smo na unapređenju infrastrukture za nesmetano odlaganje smeća u selu, organizovali smo volonterske akcije košenja trave i sakupljanja smeća sa lokacija predviđenih projektom, ali i radili na informisanju stanovnika Jarka o značaju očuvanja životne sredine”, kaže Jovanović.
Sela smo izgubili, borimo se za varošice
Za ovakvim pričama se, nažalost, mora dugo tragati. A dok se za njima traga može se čuti mnoštvo suprotnih – o mladima koji su napustili sela i ne planiraju više nikada da se vrate. Dok se sela prazne, populacija raste samo u Beogradu, Nišu i Novom Sadu. Vladimir Nikitović, saradnik Instituta društvenih nauka, prošle godine je izjavio da “smo bitku za sela odavno izgubili i da moramo da se borimo za varošice, koje nestaju. Prevaga broja umrlih nad rođenima daleko je veći krivac za pusta sela, nego same migracije”. Natalija Bogdanov, koja je predvodila Ekspertsku grupu za izradu Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije do 2024. godine, pak kaže da su razlozi depopulacije sela raznovrsniji i dublji: “Prvi talas migracije ka gradovima desio se 70-ih godina prošlog veka, tokom industrijalizacije, pa se danas oseća posledica narušenog demografskog balansa iz tog perioda. Drugi važan faktor je prirodna održivost naselja, posebno onih u marginalnim, udaljenim, resursno siromašnim područjima, gde je objektivno teško opstati. Onog momenta kada obrada zemljišta lošeg kvaliteta postane neisplativa, kada život u visokim planinskim predelima postane pretežak, logično je da se domaćinstva a potom i naselja gase. Ako društvo nije učinilo ništa ili nije učinilo dovoljno da ovo spreči, proces depopulacije biće intenzivniji a ovi predeli trpeće i ekološke posledice.” Seoska domaćinstva imaju mešovite prihode – većinom žive od penzija, zarada i poljoprivrede. Zarade koje ostvaruju članovi domaćinstva mahom su iz niskoproduktivnog industrijskog sektora (najniže plaćeni poslovi) i javnog sektora, što ukazuje da je nivo preduzetništva izuzetno nizak. Mali posedi i niska ulaganja u poljoprivredu obezbeđuju proizvodnju dovoljnu tek za pokriće sopstvenih potreba u hrani, sa malim i sporadičnim viškovima.
Deo ovog problema svakako je i masovni odlazak mladih žena iz ruralnih područja, smatra sagovornica B&F-a: “Socijalni i ekonomski položaj žena na selu je teži nego u gradu, posebno ako se bave poljoprivredom. Žene su retko vlasnice gazdinstva, a čak i kada to formalno jesu, teško uspevaju da budu i donosioci odluka. One su najčešće neplaćena radna snaga, zavisne u prihodima i sa ograničenim mogućnostima da svoj ekonomski položaj poboljšaju. Programi profesionalne obuke, prekvalifikacija, mogućnosti rada od kuće, rada sa skraćenim radnim vremenom i slično, za žene sa sela gotovo da ne postoje. Osim toga, one su uskraćene i u socijalnim pravima – poražavajući su podaci o broju žena bez redovne zdravstvene zaštite, a o njihovom pristupu socijalnim uslugama kao što su nadoknade za porodiljsko odsustvo ili za bolovanje, nema ni govora. Nažalost, inovativnih rešenja u tom smislu je malo. Lokalne samouprave čine napore da izađu u susret mladim porodicama na selu, ali jednokratni i izolovani vidovi pomoći nisu rešenje problema, već gašenje požara. Depopulacija sela i demografsko pražnjenje čitavih oblasti naše zemlje, traže veću društvenu pažnju, sistemsku akciju i inovativna rešenja. Priče o ’povratku poljoprivredi’ su zabluda, jer se zaboravlja da otvaranje radnog mesta u poljoprivredi puno košta”.
Situaciju bi, misli sagovornica B&F-a, donekle moglo da popravi ekonomsko jačanje sela i uopšte poljoprivrede, ali čini se da do toga neće doći jer, i posle najnovijeg rebalansa budžeta nije obezbeđena podrška za razvoj poljoprivrede. Osim toga, kaže ona, nije realno očekivati da će biti prostora za to da budžetska podrška poljoprivredi u Srbiji znatnije raste pre 2017. godine. Možda će nam se uskoro otvoriti evropski pretpristupni fondovi ali nažalost izgleda da su za konkurisanje kod njih spremni samo veliki poljoprivredni proizvođači. Ostali moraju prvo da se pobrinu za raščišćavanje svojinskih odnosa, udruživanje, podizanje efikasnosti i sl.
Mladić od 55 godina
Sredinom prošle godine u medijima je odjeknula izjava Gorana Peneva iz Centra za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka o neslavnom rekordu koji je postignut 2013. godine. U Srbiji je te godine rođeno 65,6 hiljada beba, što je najmanje u poslednjih 115 godina. Na pitanje kakva je današnja demografska situacija u srpskim selima, Penev za B&F odgovara da je nepovoljna, ali da nije mnogo bolja ni u gradovima. Prirodni priraštaj seoskog stanovništva je negativan, negativan je i migracioni saldo, demografsko starenje je daleko odmaklo, pa ne treba da čudi ni što se stanovništvo sela smanjuje.
Pad broja stanovnika, međutim, ne može se objasniti samo migracijama u gradove ili u inostranstvo, već i polnom strukturom migranata. Selo više napuštaju žene nego muškarci, i to uglavnom one u optimalnoj reproduktivnoj starosti. Dodatni problem je što seoske žene, kao i one u gradu, imaju nizak fertilitet koji je nedovoljan za zamenu generacija. Sve to utiče na smanjenje živorođenja, intenziviranje demografskog starenja i konačno – na opadanje broja stanovnika. Otuda, zaključuje Penev, ne treba da čudi što je u poslednjem međupopisnom periodu (2002-2011) seosko stanovništvo Srbije smanjeno za preko 300 hiljada. Istovremeno, stanovništvo gradova je povećano, istina za samo 50-ak hiljada, ali ipak povećano.
Penev objašnjava da je u Srbiji na delu konvergencija i da su neki osnovni demografski trendovi, kao što su povećanje udela lica koja ne stupaju u bračnu ili vanbračnu zajednicu, odlaganje materinstva i manji broj dece, ali i intenzivno iseljavanje, prisutni kako na selu tako i u gradu, i da su međusobno sve sličniji. A kako bi se to moglo odraziti na celu zemlju sagovornik B&F-a objasnio je u studiji „Projekcije stanovništva Srbije u periodu od 2010. do 2060. godine“ koju je uradio za potrebe Fiskalnog saveta. U tom radu su urađene projekcije budućih demografskih trendova i to u 8 varijanti, koje predstavljaju kombinaciju različitih pretpostavki o fertilitetu, mortalitetu i migracijama. Rezultati projekcija ukazuju na veliku izvesnost da će Srbija, i u narednih pola veka ostati područje negativnog prirodnog priraštaja. Prema najrealnijoj, tzv. prognostičkoj varijanti, do 2060. godine Srbija bi bila malobrojnija za 2,4 miliona stanovnika, tako da bi njeno ukupno stanovništvo bilo svedeno na 4,9 miliona. Osim toga, ona bi bila i demografski mnogo starija. Posledice takvih promena još uvek nisu dovoljno dobro sagledane, upozorava Penev.
U nekim delovima Srbije ova prognoza se već ostvarila. “Najmlađi stanovnik sela pored našeg je 1959. godište i nije oženjen. To znači da je mala mogućnost da će se tamo ikada više roditi neka beba”, kaže Bogdan Dosković koji je odlučio da ostane u selu Zvijezdu kod Prijepolja i da tamo osnuje “Farmu koza Dosković”, poznatu po veoma kvalitetnim proizvodima. U njegovom selu situacija je malo drugačija jer su i Bogdanova deca odlučila da ostanu i da se uključe u porodični biznis. On misli da u selu može pristojno da živi onaj ko je vredan i ko se ne oslanja mnogo na državu, koja je loše organizovana. Brdovita regija u kojoj se oni bave kozarstvom pogodna je za gajenje sitne stoke, međutim nema naroda koji bi mogao da je vodi na ispašu i brine o njoj, kaže Dosković. “Ponekad, u sezoni, ako vodite stoku na ispašu možete da zaradite i oko dve prosečne plate u ovom kraju, ali nema ko to da radi. No, nemojte zbog ovoga da pomislite da se stočarstvom dolazi brzo do novca. Mukotrpan je to posao, a ni prihodi nisu sigurni – za to se pobrinuo uvoznički lobi koji u Srbiju uvozi meso iz Argentine”, kaže sagovornik B&F-a. Možda zato sve više ljudi odlazi iz ovih krajeva da bi nadničilo u gradovima u kojima ima posla, mada je i takvih sve manje. A možda razlog leži i, kako misli naš sagovornik, u lošim putevima, povremenim nestancima struje i nezainteresovanosti lokalne samouprave za unapređenje kvaliteta života. Šta god da je razlog, krajnji rezultat je zatvaranje osnovne škole u Zvijezdu jer, kako kaže Bogdan, više nema đaka.
broj 115, mart 2015.