Niko na svetu ne zna tako briljantno da napravi buru u čaši vode, kao Italijani.
Paolo Sorentino, reditelj[ref]dd[/ref]
Prvi maj u Italiji, posebno u Milanu, bio je u znaku one dihotomije kad se susteknu jedna dobra i jedna loša vest. Dobra, čak izuzetno dobra, jeste vest da je tog dana otvorena velelepna Svetska izložba “Nahranimo planetu”. Loša, zaista loša, je što su mirne demonstracije protivnika izložbe preoteli i unakazili black bloc urbani teroristi. Rušili su, razbijali i palili sve pred sobom, da bi u jednom trenutku, očito po komandi, skinuli sa sebe crne dresove, kapuljače i kacige i pomešali se među miroljubive demonstrante. A onda opet sledi dobra vest, jer dobro ne pobeđuje samo u vesternima. Dan kasnije je 20.000 stanovnika Milana izašlo da očisti ulice, opere i sastruže grafite kojima su urbani teroristi unakazili kuće i izloge, dakako, one koji nisu razbijeni, automobile koji nisu zapaljeni, banke koje nisu demolirane… kako ne bi dozvolili huliganima da slave pobedu.[ref]d[/ref]
Samo pet dana pre prvog maja Italija je proslavila sedamdesetogodišnjicu oslobođenja od fašizma na način kakav se ne pamti. Ne samo paradom u Rimu, nego u svim mestima, do onih najmanjih, a kraj spomen ploča partizanima skupljao se narod, najviše mladi koji su, kako je jedna cura rekla, došli da iskažu “divljenje pripadnicima generacije koja je bila spremna da žrtvuje živote za bolju budućnost narednih generacija… onima koji su imali ideale kakve danas više niko nema”. A onda opet samo pet dana posle prvog maja masovne demonstracije, 600.000 gnevnih prema tvrdnji organizatora, što je realno bar upola manje, ali svejedno dovoljno da čak i narcisoidni premijer Renci ustanovi kako zakon o reformi školstva, protiv kojega su ustali i nastavnici i đaci, nije svetinja te da se može menjati, ali se ne sme odustajati od premise “Dobre škole”, kako glasi politička parola. Nadam se da je uočljivo kako u Italiji ima svega i svačega, ali jedino nema dosade, pa makar to bilo plaćeno skokom spreda i kamata na ogromne dugove.
Pomenuti italijanski premijer Renci spada u onu vrstu nadirućih političara koje niko ne može da smisli, ali koji svejedno dobijaju najviši rejting u anketama i na izborima. Preciznije, sem Rencija imam u vidu Putina, Orbana, Vučića… Oni su talentovani manipulatori koji ruše sve pred sobom, nude kule na nebu i gradove na vodi, došli su da bi spasli svoju zemlju i sproveli reforme, vešto izbegavaju da nabroje šta su uradili tokom vladavine, ne trpe medije koji im nisu pokorni, ni javne ličnosti istog tipa, ni manjinske grupe, ni strane finansijske i političke centre koji im ruše ugled i plaćaju izdajnike. Iznad svega smeta im i važeće zakonodavstvo, pa ga menjaju eskalirajući sve do promena ustava koji stoji na putu njihove volje za moć, koju reklamiraju kao reforme. Njihova autokratska popularnost nesumnjivo je posledica paralize demokratskih institucija, ćorsokaka u koji su prethodne vladajuće garniture dovele državu, zasićenja mlohavim političkim partijama i ličnostima. Oni su nada promašenog dela sveta.
Renci je na vlast došao pod parolom “Novo za staro” i mlad, pun energije bez ustezanja počistio sve stare levičarske “aristokrate” od kojih su neki vukli poreklo još iz KPI. Prvo je tako preuzeo vlast u svojoj Demokratskoj partiji, zatim je rešio da ovlada parlamentom tako što je sa Berluskonijem, koji je u to vreme bio još u kućnom zatvoru, skovao plan o nenapadanju i zajedničkom reformisanju Italije. Dakako da se levičarskim puritancima to nimalo nije dopalo, međutim Rencijev izbor da učini bilo šta drugo bio je veoma skučen. Pored Berluskonijeve Forza Italia, partije desnog centra, moćne u parlamentu i nemoćne van njega, preostala mu je još samo komedija od digitalnog političkog pokreta grotesknog naziva “Pokret 5 zvezdica” – kao hotel. Njihov kredo je rušenje svih institucija, pa je razgovor o mogućnosti saradnje Rencija sa njihovim vođom, profesionalnim komičarem Bepe Grilom, eksplodirao kao petarda, sa mnogo buke i bez ikakvog efekta. U nedelju 10. maja, prema tvrdnji Pokreta 5 zvezdica na ulice je izašlo oko 50.000 pristalica njihove ideje da se ustanovi “dohodak građana” – garantovanih 780 evra mesečno svakome ko je nezaposlen, odnosno ima prihode ispod tog nivoa siromaštva u Italiji. Koliko bi to koštalo – ne interesuje ih. Odakle nabaviti novac – od bogatih i utajivača poreza. Kako to uraditi – neka vlada brine o tome. Plemenita namera, ukoliko nije samo marketing, koje se čak ni pravi utopisti nisu setili. Predlog ultra levice da se udruže i pokrenu proces u parlamentu nisu ni uzeli u razmatranje. Oni u institucije ulaze samo da bi ih rušili iznutra i pravili selfije u poslaničkim klupama kada im uspe neki kalambur.
Dakle, politički protivprirodni pakt “levičara” Rencija sa “desničarem” Berluskonijem nije imao alternative. Njihove ideološke odrednice stavio sam pod navodnice, jer nijedan od njih dvojice ne drži do bilo kakve ideologije, nego samo do posedovanja vlasti. Momak se pokazao kao bolji pokeraš od vladanjem iznurenog tajkuna, kome je u tajnom džentlmenskom sporazumu (Patto di Nazareno) obećao svašta, ali mudro ne napisavši i ne potpisavši bilo šta od toga. Uspeo je da ubedi Berluskonija da mu u parlamentu obezbedi podršku za inicijativu promene izbornog zakona. Upecao se na to konfinirani Berluskoni jer mu je to ličilo na omiljeno kršenje zakona i povratak na političku scenu uprkos sudskoj zabrani. Jedan od italijanskih apsurda je da Berluskonijeva poslanička mašinerija ima posle demokrata najbrojniju grupu poslanika i senatora, iako po anketama danas teško da bi dobila više od 10 odsto glasova, dakle bila bi tek četvrta partija po veličini. Njegovi poslušnici glasali su po komisijama i zatim u senatu za novi zakon nazvan “Italicum” (“zbog nacionalnog jedinstva koje je iznad svega”) i čim je procedura dobila nezadrživ tok, Renci je jednostavno, kao i u ranijim prilikama, šutnuo svog partnera i nastavio da vuče jednostrane poteze.
Zabavno je što se Renci, radeći po svome, sve vreme pozivao na džentlmenski sporazum, iako i deca znaju da i pošteniji političari od njih sa džentlmenima nemaju ničeg zajedničkog. Tragično je bilo gledati nekada svemoćnog Berluskonija kako jadikuje da to što Renci radi nema veze sa sporazumom i moralom. Dokazi da je u pravu ne postoje, budući da se sam založio da ne bude pisanih dokumenata. Renci je uspeo, sem da nasamari partnera, i da unese razdor u Berluskonijev politički tabor, kome bi, da nije gazdinih ličnih para, već uveliko bio održan pomen. Ono što niko ne može osporiti Berluskoniju je mađioničarska veština baratanja politikom. Najnovija njegova inicijativa je da po drugi put ukine svoju Forza Italia[ref][/ref] i pretvori je u Republikansku partiju u koju bi ušli još rasističko-secesionistička Lega Nord (Severni savez) i neonacistička Fratelli d’Italia (Italijanska braća). Dočekan je hladnim tušem da nijedna od tih, ma kako nedoličnih partija, nema namere da svoju “slavu, istoriju i ime” žrtvuje ambicijama partnera koji ne uviđa da je njegovo vreme isteklo.
Ne bih se kladio na Berluskonijev kraj. Teško da će ikada više uspeti da formira vladu, ali je gotovo sigurno da će učiniti sve da sebi obezbedi mesto u parlamentu, a time i imunitet, jer njegovi bliski susreti sa pravosuđem još nisu okončani. [ref][/ref] No pustimo njega i pogledajmo zašto su Italija i njen aktuelni premijer natprosečno interesantni za druge. Pre svega zato što je italijanski premijer Renci najveći opsenar među autokratskim državnicima. Njegov najveći i jedini ozbiljni neprijatelj je manjina u njegovoj partiji koju je nemilosrdno odgurnuo od vlasti. Među njima su Pjerluiđi Bersani, prethodni sekretar partije; Rozi Bindi, ex predsednica partije; Masimo Dalema, ex sve i svja u partiji i vlasti; pa dvojica protivkandidata za mesto sekretara partije Ćivati i Kuperlo, koje je Renci ubedljivo porazio… i da ne nabrajam dalje. Tek teško je poverovati im da se ne svete iz sujete, nego da od “nasilnika brane unutarpartijsku levičarsku demokratiju”.
Uprkos žestokom otporu frakcije u sopstvenoj partiji, Renci je uspeo da izgura novi izborni zakon (Italicum) koji mu omogućava da na narednim izborima dobije po prvi put u Italiji natpolovičnu većinu u parlamentu, što mu pruža mogućnost da raspiše izbore kad proceni da je njemu najpovoljnije i zatim vlada pune četiri godine. Naime, Rencijeva je već treća vlada u Italiji koja nije došla na vlast na osnovu izbora, nego tako što je predsednik države dao jednima, pa drugima, pa trećima agreman za sastav vlade upravo da bi sprečio izbore po dosadašnjem zakonu, koji je Berluskoni skrojio po svojoj meri i koji je sam predlagač Kardiroli nazvao Porcelum (Svinjski).
Da bi prekinuo italijansku tradiciju učestalog rušenja vlada – njihov prosečan vek je od 1945. do danas samo 13 meseci – smislio je i da se oslobodi senata, bastiona političkih zakulisnih igara i privilegovanih moćnika koji su ucenjivali i rušili sve vlade koje im se nisu dopadale. Po novom zakonu, senat će biti sastavljen od imenovanih predstavnika regija, pri čemu funkcija senatora više ne donosi nikakve materijalne prinadležnosti sem pokrivanja putnih i ostalih troškova. Današnji senatori osim plate doživotno primaju i “vitalizio”, poseban dodatak za vanredne troškove (sopstvenog sekretara, političke kontakte, kancelariju…) koji iznosi 40 do 80 hiljada evra godišnje. U ograničavanju njihove moći i pohlepe jedino što je uspelo je ukidanje tog doživotnog dodatka, ali samo za one senatore i poslanike koji su punovažno osuđeni na više od 2 godine zatvora. Kad napuste zatvor, privilegija se vraća.
Takvih kalambura na italijanskoj političkoj sceni ima sijaset. To dakako privlači pažnju, ali ne objašnjava zašto bi Renci i njegova vlada danas bili posebno interesantni i van Italije. Italija je nominalno zaduženija od Grčke i neprekidno pod nadzorom svetskih finansijskih centara, pa i Evropske unije. Za razliku od Grčke (Ciprasove vlade) koja pokušava da sebi izbori povoljnije uslove, odbijajući spoljne zahteve i modele izlaska iz krize, Italija (Rencijeva vlada) gotovo da sa oduševljenjem prihvata sve što joj se diktira i pokušava da izigrava odlikaša u razredu ponavljača. Renci se redovno služi nama poznatom floskulom – ne stežemo mi kaiš zbog MMF-a, nego zato što je to nama potrebno. Već na prvom susretu sa Ciprasom održao mu je predavanje da se taktikom napadanja svetskih moćnika neće proslaviti. I britanskim laburistima je poručio da su propali jer neće reforme. Povlači poteze koji su potpuno u duhu neoliberalnih diktata, tako da je njegova “levica” poznata pokresanju prava zaposlenih, penzionera, školstva, po distribuciji bogatstva. [ref][/ref] U odnosu prema vlasnicima industrije i kapitala, njegova vlada je kooperativnija nego bilo koja “desna”. Uprkos doslednom poštovanju zahteva poverilaca, ukupan italijanski dug nezadrživo raste i iznosi 2.134 milijarde evra, odnosno 132 odsto BDP-a, odnosno okvirno preračunato, 53 godine celokupne vrednosti onoga što se proizvede i izraste (BDP) u Srbiji!
Renci svoje problematično levičarstvo ume da brani inteligentnije, nego da samo jadikuje kako mu se “srce kida” što mladi sve više skreću udesno. Odlučnost da uradi ono što je smislio takođe ne demonstrira busanjem da ne da pare za Falkona. Kada su mu zapretili, pre svega iz njegove partije, da masovno neće glasati za novi izborni zakon, on se jednostavno pozvao na “najdemokratskiji princip” i glasanje uslovio poverenjem vladi. Dakle, izvolte rušite, ali ćete i vi sa svim vašim privilegijama otići sa scene. Pritom se on lako može vratiti na nju, dok malo ko od ostalih ima tu izvesnost. Rezultat je bio 334 “za” 61 “protiv” i 4 uzdržana. Samo dan posle glasanja predsednik države je potpisao zakon, što je u Italiji skoro neverovatno.
Renci jednostavno ume. Kad mu je spočitano da njegov zakon vraća Italiju u fašizam, odgovorio je: “Takvo poređenje znači profanisanje sećanja na one koji su pali u borbi protiv fašizma. Sa tim se svarima ne sme izmotavati”. Začepio je usta protivniku i dobio buran aplauz na skupu svoje partije – Demokratske.
***
Gaj Julije Cezar[ref][/ref]je 49. godine pre nove ere, pobedio trostruko nadmoćnije Gale i postao beskrajno slavan. Rešio je da iskoristi tu slavu i vrati se u Rim da “spase” imperiju od truljenja i korupcije. Pre nego što je prešao Rubikon, kad povratka više nema, Marko Antonio je pokušao da ga odgovori od namere koja preti da izazove građanski rat. Odgovorio mu je: “Ja ne želim rat, nego reforme. Ako bude izbio rat onda su za njega krivi oni drugi”. Julije Cezar je uspeo i postao – diktator.
Mateo Renci je 2064 godine kasnije na unutarpartijskim izborima nadmoćno pobedio brojnije i jače kandidate i zahvaljujući toj pobedi postao generalni sekretar partije i predsednik italijanske vlade. Energično je krenuo u reforme, onako kako ih on zamišlja – autokratski i beskompromisno. Čak je omlohaveli Berluskoni ustvrdio (dakako preterujući) da nikada u istoriji Italija nije imala takvu političku diktaturu.
Ako se čini da je ova paralela neumesna, valjalo bi pitati nekog psihijatra šta o tome misli.
Milutin Mitrović
———-
*“Tapis roulant” ili na engleskom “treadmill” je rotirajuća traka za trčanje u mestu. Kod nas uobičajeno: “fitnes traka za trčanje”.
Berluskoni je 1993. godine u svojoj kompaniji sa saradnicima medijskog sektora koncipirao političku partiju na fudbalskoj navijačkoj paroli Forza Italia (Napred Italija). Sve političke funkcije u partiji pripale su zaposlenima u kompaniji Fininvest. Forza Italia se 2007. udružuje sa Aleanza nazionale (neofašisti) i menja ime u Popolo della liberta (Narod slobode); savez je trajao sve do leta 2013. kada Berluskoni obznanjuje povratak na staro ime Forza Italia! Naredna promena imena u Republikanska partija trebalo bi da bude u junu. ↑
Berluskoni je suđen u ravno 30 završenih procesa i samo jednom pravosnažno osuđen na 4 godine zatvora, s tim što mu je kazna automatski, po zakonu koji je on doneo, smanjena za tri godine – zbog prepunih zatvora, a preostala godina zamenjena za socijalno korisni rad. Još 4 procesa su u toku. ↑
Ne dirajući u ukupne neravnopravne principe raspodele, veštinom izuzetnog marketingaša Renci objašnjava javnosti kako je vlada učinila sve da potvrdi svoju socijalnu i levičarsku orijentaciju ka jednakosti time što je dodelila svima sa platama manjim od 26 hijada evra bruto godišnje – bonus od 80 evra mesečno. Ukupno, to je iznos od oko 6 milijardi, dok drastično umanjeni budžet za kupovinu američkih F 35 aviona još uvek iznosi 12 milijardi evra. ↑
Gaj Julije je prvu imperatorsku titulu Cezar pretvorio u deo imena. Postoji tvrdnja da su Bugari tu titulu prepravili, skratili samo na Car za svog imperatora. Kasnije su Rusi i Srbi prihvatili taj termin. ↑