Usled tranzicione devastacije ekonomije Crna Gora se orijentisala iskorišćavanju prirodnih resursa i luksuznom turizmu kao pokretačkoj grani privrede. Kao osnovni mehanizam privlačenja ulaganja koriste se razne povlastice i ustupci stranim investitorima. No dok se takvo podsticanje investicija sprovodi na štetu državnog budžeta, radnih prava i zaštite životne sredine, profit ostaje rezervisan za privatne ulagače.
Početkom milenijuma Crna Gora se suočila sa izazovima obnavljanja razorene privrede. Dok domaćeg kapitala nije bilo dovoljno za pokretanje proizvodnje, a mnogi industrijski pogoni su bili zastareli i neupotrebljivi, kao potencijal su se jasno nudili ozbiljni turistički resursi, posebno u vidu neizgrađene i mestimično nedirnute obale, napuštenih vojnih objekata i zapuštenih radničkih odmarališta. Podsticanje luksuznog turizma i stranih investicija je delovalo kao spasonosno rešenje.
Strane investicije koje poslednjih desetak godina ulaze u Crnu Goru omogućavaju građevinarski i turistički bum. Crna Gora se intenzivno orijentisala ka razvoju luksuznog turizma i kontinuiranom privlačenju stranih investicija. Zvaničnici ističu da je već 2007. godine zemlja bila evropski lider u iznosu stranih investicija po glavi stanovnika. Iako sama Crna Gora ima neobično veliki procenat ukupnih investicija u razvoj turizma (čak 38%, dok je svetski prosek oko 8-10%, hrvatski udeo, primera radi, oko 15%, a srpski samo 2%), pretpostavka je da će i u nove projekte većinski ulagati strani investitori.
Istovremeno, stručnjaci iz oblasti urbanizma, ekologije i sociologije rada, nevladine organizacije kao i lokalno stanovništvo iskazuju veliku zabrinutost, tvrdeći da se uspeh u privlačenju stranih investicija već gorko plaća donošenjem zakona koji su na štetu lokalnom stanovništvu, narušavanjem arhitektonskih i prirodnih celina sa ireverzibilnim posledicama po morski ekosistem, korupcijom i zaoštravanjem materijalnih nejednakosti.
Po meri investitora
Sa druge strane, u okviru transformacije prema društvu usluga, turizam je promovisan kao delatnost sa stabilnim rastom. Vlada podvlači da turizam čini oko 30% bruto domaćeg proizvoda Crne Gore, legitimišući njegovim značajem sve ustupke kapitalu koji učestvuje u njegovom razvoju. Istovremeno, istraživači upozoravaju na mnogobrojne opasnosti, nejasnoće i prekršaje u sklapanju ugovora i izvođenju projekata.
Mada prizor luksuznih turističkih kompleksa koji niču duž obale državna administracija tumači kao sliku uspeha, meštani se sve češće žale na neusklađenost ugovora koji definišu obaveze i prava investitora sa crnogorskim zakonima, kao i na materijalne posledice kršenja zakona. Kao i drugde u regionu, često se, umesto ugovora, zbog te neusklađenosti menjaju zakoni. Tako je crnogorska Vlada u poslednjih godinu dana donela predloge izmena nekoliko zakona u oblastima koje regulišu izgradnju i imovinsko-pravne odnose u primorju. Bizaran podatak je da je predlog izmena zakona o eksproprijaciji donesen navodno na zahtev katarske kompanije Katar Diar, koja je imala probleme u sprovođenju projekta na Plavim Horizontima zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa.
Da bi se olakšalo izvođenje projekta, novi Zakon o eksproprijaciji, donesen u martu ove godine, definiše svako ulaganje koje doprinosi smanjenju javnog duga kao javni interes, na osnovu čega se omogućava oduzimanje poseda vlasnicima čije nekretnine se nađu na mestu planiranom za urbanu rekonstrukciju. Predlog novog zakona o privatno-javnim partnerstvima briše vremensko ograničenje važenja ugovora, omogućavajući strancima da na neodređeno dug period kontrolišu delove Crne Gore. Nacrt Zakona o morskom dobru, koji, srećom, nije naišao na podršku u Parlamentu, koncesionarima bi dao veća prava nego dosadašnjim vlasnicima, omogućavajući “da se druga lica mogu djelimično ili potpuno isključiti iz upotrebe morskog dobra”.
Rezortizacija zemlje
Na jedno od takvih nepravilnosti upozorila je civilna udruga koja se bavi nadzorom rada javne uprave – Institut Alternativa. Radi se o novom turističkom “gradu”, Luštica Bay, što je projekat koji se gradi kao javno-privatno partnerstvo (JPP) crnogorske vlade i egipatsko-švajcarske firme “Orascom Development“. Ugovorom s ovom firmom prekršen je Zakon o koncesijama jer je zakup zaključen na 99 umesto do tada maksimalno dozvoljenih 60 godina. Takođe, pronađena je neusklađenost sa planskom dokumentacijom, budući da Prostorni plan Morskog dobra ne predviđa postojanje dve marine u zalivu Trašte zamišljene projektom. Većinskom partneru je dato ekskluzivno pravo korišćenja akvatorijuma u sklopu lokacije i izdavanje u zakup delova obale, a zanemaren je štetan uticaj gradilišta na neobnovljivi ekosistem na lokaciji.
Ovakvi primeri su brojni. Da li je dobit od turizma dovoljno dobar razlog za legitimaciju eksproprijacije radi profitnih interesa stranih investitora? Istina je da turizam donosi ogroman profit, ali je pitanje – kome. Internacionalne korporacije koje ulažu ogromna sredstva u rast turističkih objekata sposobne su i da iscede ogromne prihode iz lokacija koje (u bescenje) preuzimaju, na račun državnog budžeta i životnog standarda stanovništva. Počev od projektovanja i gradnje, udeo ulaganja, prihoda i ukupne kontrole investitora je predominantan, stručno osoblje i tehnologija se uvoze dok su lokalna snaga i materijali lako dostupni i pre svega jeftini.
Agencije koje organizuju i reklamiraju putovanja su pretežno strane, transport je organizovan, hrana se dobrim delom (posebno za luksuzne lokacije) uvozi, dok lokalna radna snaga prihvata prekarne poslove neposrednog posluživanja i održavanja. Tzv. vanpansionska potrošnja je upitna kao balans ovakvom zatvaranju u resorte i hotelske gigante. Silaskom objekata unutar granica morskog dobra plaže se fizički zatrpavaju betonom, zatvaraju za eksterne korisnike i čak prekidaju putne pravce i linije prolaza. Privatna turistička ponuda lagano biva ugušena, a neretko i zakonski ograničavana.
Vlada kao opredeljeni medijator
Reformom zakonodavstva, koja je i zvanično namenjena stvaranju povoljnog ambijenta za ulaganja i razvoj turizma, u odlučivanju o dešavanjima na terenu se razvlašćuje lokalno stanovništvo i institucije, a prava moć predaje u ruke kapitala, čiji je jedini interes na terenu profitni. Predlogom novog zakona o JPP, ukida se obaveza parlamentarne rasprave koja se pokazala učinkovitom u slučajevima spornih projekata poput izdavanja u u zakup Kraljičine plaže i izgradnje hidroelektrane na Morači.
Najvažniji, a gotovo i jedini, medijator između kapitala i javnog dobra Crne Gore, njenog primorja, ostaju Vlada i saveti koje ona postavlja i smenjuje, poput Savjeta za privatizaciju i kapitalne projekte. Projektima javno-privatnih partnerstava države se najčešće obavezuju da izgrade skupu infrastrukturu koja se finansira iz budžeta, i da saniraju ekološke i socijalne posledice, dok investitori na sebe preuzimaju “rizik poslovanja”. Za Crnu Goru potonje često nije tačno – u cilju privlačenja investitora, država je sama nastupala kao žirant u nekoliko velikih privatizacija. Stoga ne čudi, mada zabrinjava, vest da je u januaru ove godine Savjet za privatizaciju i kapitalne projekte Vlade CG doneo uredbu kojom 13 privatizacija planiranih za 2015. godinu, uključujući i privatizacije plaža u Ulcinju i Budvi, sve u cilju zaštite javnog interesa, proglasio – tajnim.
U okolnostima kada se privatni interes izjednačava sa javnim, stradaju i druge vrednosti i mehanizmi zaštite njihovih materijalnih pokazatelja. Ugroženo je i istorijsko i arhitektonsko nasleđe kao i prirodna sredina. Uzalud dižu glas Ekološko društvo BOKA i aktivisti zainteresovani za očuvanje tvrđave Mamula kao spomenika stradanja Bokelja u dva Svetska rata. Na Lastavici će kad-tad nići luksuzni kompleks i kazino, spomenici rastrošnosti i raskalašenosti.
Je li otpor uzaludan?
Uzalud se upozorava da je Perast ugrožen volumetrijom i stilom turističkih objekata u njegovom zaleđu. UNESCO može da ukine status svetske baštine, ali nema poluge moći kojim bi nadležne uslovio da Perast i zaštite. Uzalud biolozi i ribari upozoravaju na zagađenost mora u Bokokotorskom zalivu materijalom sa gradilišta i otpadom sa kruzera (koji u Porto Montenegru toče gorivo pod posebnim uslovima). Uzalud i optimizam sa kojim se livade morske trave Posidonia oceanica predstavljaju kao profitabilna alternativa gradilištima – ulaganje u nekretnine je unosnije.
Iako bi se moglo tvrditi da je ovakav turizam dugoročno štetan kako za lokalnu zajednicu i okruženje, tako i globalno, on se uklapa u globalne ekonomske trendove te ga je teško ignorisati kao element privredne strategije. Sa druge strane, postojećoj situaciji itekako pogoduju centralizovano upravljanje i gotovo ozloglašena koruptivnost nadležnih institucija, koje su ipak, barem načelno, iskorenjive.
Ostaje otvoreno pitanje da li je u Crnoj Gori moguće masovnije organizovanje u korist ostvarivanja kontrole nad lokalnim resursima, kao u pozitivnom primeru geografski bliske odbrane Srđa, ili će se zakoni i dalje menjati po receptu već oprobanom u čitavom regionu, branjeni karikaturalnom argumentacijom da treba i moraju da ćute svi koji nemaju novac za ulaganje, kao što smo mogli videti i u beogradskom sličnom primeru: “Tvorci projekta Beograd na vodi očekuju samo pohvale. Na mnoge primedbe raznih vrsta i nesmislene i smislene, odgovor je bio samo jedan – imate li vi 3 milijarde evra?”
Izvor: Bilten