Dobili smo još jedan dokaz da je Kina postala zaista svetska sila: njena centralna banka je umanjila vrednost domaće valute i to je zatreslo čitav svet. Psihotične evropske berze zabeležile su već prvog dana gubitak od 230 milijardi evra, što je čisto matematičko presipanje iz šupljeg u prazno. Agilna ekonomistkinja Danica Popović, znajući dobro lenjost novinarsku, napravila je 2006. godine mikro rečnik značenja ekonomskih termina. Da je ko bacio pogled u njega kineskim povodom bilo bi manje nejasnoća. Name, kod nje lepo piše da je devalvacija “pad vrednosti valute koji nastaje nakon formalne najave monetarnih vlasti”. Depresijacija je kada se to desi na tržištu i bez ikakvih najava. U Kini je, dakle, nedvosmislena devalvacija, uz objašnjenje da bi trebalo da posluži slobodnijem kretanju njihove valute na svetskom tržištu, pa prema tome da naredno smanjenje vrednosti, ako to tržište iznudi, bude depresijacija.
Kineska domaća valuta je renminbi (RMB), a njegova osnovna jedinica je juan. To je kao dinar i para, pa je juan, kao i para postao sinonim za (kineski) novac. Renminbi znači “narodni novac” i kovanica je nastala u komunizmu, pa stranci naročito, radije upotrebljavaju njegovu nižu drevnu jedinicu bukvalnog značenja – “okruglasti”. Uzgred, Juan je i nadimak za muško dete – “Buca”, pa je i sa te strane prijemčiviji. Dakle, PBoC (Peoples Bank of China – Narodna banka Kine) odlučila je 11. avgusta da umanji vrednst RMB za 1,9 odsto, narednog dana je posegla za narednih 1,62 odsto, da bi još dan kasnije smanjenje iznosilo 1,1 odsto, što sve ukupno iznosi 4,62 odsto u odnosu na dolar, sa kojim je renminbi držao paritet. Skup dolar, kao reper, umanjivao je izvoz. Postoji jedan ne naročito vispren vic koji kaže da je lovac Joca toliko voleo svog psa poentera da nije ima srca da mu odseče ceo rep kad je za to došlo vreme, nego mu je svake nedelje odsecao po malo. Objašnjenje za kinesko seckanje u tri rate nije takve kvazi emotivne vrste, nego je formalistički pokušaj da se ne premaši pravilo dnevnog osciliranja vrednosti od ± 2 odsto. Bio je to jasan znak da Kina nema namere da vodi valutni rat, iako su mnogi to stavljali u naslove. Inače, zvaničnici PBoC tvrde da su bili pod velikim pritiskom da devalviraju novac za 10 odsto, kako bi olakšali oporavak ekonomije.
Da je kineska ekonomija izgubila onaj tempo koji je imala pre desetak godina i koji se završio rekordom od 14,2 odsto rasta u 2007. godini uočljivo je i logično, jer se iz godine u godinu smanjuje razvojni jaz sa prošlošću, pa i stope rasta opadaju. Kineska situacija se objašnjava na dva načina. Jedan, tendenciozno negativan, pre svega preko zapadnih medija, o teškoj unutrašnjoj krizi, političkom sistemu koji ne može da traje, o kolapsu komunizma čak i kada se zaogrne kapitalističkim plaštom… Drugi je tendenciozno optimistički, kineski, koji pomalo liči na onog komičnog inspektora Sledža Hamera koji malo-malo pa usklikne: “Trust me, I know what I’m doing” (Verujte mi ja znam šta radim). Tako je Nacionalni kongres KP Kine 2012. godine proklamovao obuzdavanje stope rasta ekonomije i izvoza, kao mere uravnoteženijeg unutrašnjeg rasta i nepregrevanja ekonomije kada je već bilo dovoljno indikatora da tempo rasta opada sam po sebi. No, od tada se stopa rasta BDP ustalila na 7 odsto sa po kojim decimalom više, s tim što je prognozirano da ove godine bude tačno 7 odsto.
Monetarni rez dolazi neposredno posle saznanja da je u julu pad izvoza iznosio 8,3 odsto, a to je veoma loš znak, jer kineski izvoz već petu godinu blago opada i iznosi 22,6 odsto BDP. Poređenja radi, Srbija izvozom stvara 44,3 odsto, a Slovenija čak 76,8 odsto svog BDP. Iako imamo osećanje da smo preplavljeni kineskom robom, što je uglavnom tačno, vrednost te robe je relativno mala. Japan je prošao sličan put kvalitativnog uspona od II svetskog rata i kopiranja tuđih patenata do 1972. godine, kada je iskoristio Zimske olimpijske igre u Saporou da bi lansirao dotada malo poznatu SONY kompaniju.Ta kompanija je nastala 1946. godine kao proizvođač električnih lonaca za kuvanje pirinča. U vreme Olimpijade, kompanija je preplavila svet kolor video rikorderima (VP-1000) i time dokazala da je Japan uhvatio korak sa vrhunskim kvalitetom. Kina je svoju Olimpijadu 2008. iskoristila da propagira zemlju i politički sistem, a ne proizvode, jer ih nema – njeni su kvalitetni i visoko profitabilni proizvodi licencni, dakle deo čistog profita od njih vuku drugi.
Ti drugi zaplašeni su devalvacijom RMB-a više nego Kinezi. Neće oni napustiti tako fenomenalno tržište kakva je Kina, ali će smanjiti investicije i gledati što više da izvuku iz uloženog. Smanjenje kupovne moći novca odražava se pre svega na smanjenje uvoza i posebno luksuznih proizvoda – tako devalvacija juana pogađa ponajviše tzv “Red chips” (kompanije sa najvećim prisustvom na tržištu Kine) – Peugeot, BMW, Swatch, Kone, Prada… i kinesku srednju klasu koja je bila najmasovniji kupac njihovih proizvoda. Gube i zemlje koje izvoze sirovine u Kinu, među kojima Brazil, Australija, Mongolija, i niz afričkih zemalja. Dobija donekle domaća industrija, jer će njeni proizvodi postati konkurentniji i na domaćem i na svetskom tržištu.
Jedan od zvaničnika PBoC je vedro počeo svoje izlaganje novinarima: “Nemojte se bojati, nećemo vam učiniti ništa loše”. To što čini Kina danas, činile su pre i činiće i dalje mnoge druge zemlje na koje se svet i ne osvrće. Na primer, u vreme dok je direktor FED (američke “centralne banke”) bio Alan Grinspen, radikalno je posegao u obezvređivanje dolara kako bi olakšao teret dugova koje je Americi ostavio Regan. Kasnije je, u doba krize, to baratanje dolarom doguralo do rekordnih dimenzija. Upumpano je 4.400 miljardi dolara. Svako povećanje količine novca u opticaju ruši njegovu vrednost. Povodeći se za Amerikom, Evropska unija je u svoj finansijski sistem, u martu ove godine, takođe upumpala 1.200 milijardi sveže odštampanih evra (quantitative easing) sa neskrivenom željom da izazove inflaciju koja bi joj pomogla u smanjenju tereta dugova i povoljno podržala izvoz. I to niko nije označio nečim poslovno skarednim ili opasnim po druge.
Zapad jeste uznemiren, ali nema nikakve moralne osnove da optužuje Kinu, jer njen je potez samo odgovor na zbivanja na neprikosnovenom tržištu. Kina jednostavno kopira ono što drugi rade. Uticaj kineske odluke biće najteži za EU, koja se radovala sopstvenom (traljavom) oporavku od 0,6 odsto ove godine, što sad dolazi u pitanje zbog smanjenja obima poslova sa Kinom. Amerika je još ponajmanje uspaničena. Njenih 6 godina neprekidnog ekonomskog rasta pokazuju stabilnost koju je teško zaljuljati. Kina je u istom razdoblju zahvaljujući privlačno povoljnom spredu između SHIBOR (Šangajska interbankarska kamata) i LIBOR (Londonska interbankarska kamata) šestostruko uvećala priliv stranog kapitala (od 173 miljarde na 1.100 miljardi dolara). Već od početka ove godine razlozi jenjavanja izvoza i proizvodnje, štrajkova zaposlenih, zahteva za većim platama – dakle zbog povećanja troškova proizvodnje, učinili su mnoge kompanije nervoznim i sklonim da pričekaju te vide kuda vode kineske reforme, uključiv i ovu monterarnu. Postoji izreka da je kapital najveća kukavica. Ali Kina je isuviše velika da bi mogla lako da propadne.
Jedna od najvećih svetskih banaka, Goldman Sachs, smatra da će devalvacija RMB imati uticaja i na robna tržišta pritiskajući cene i usporavajući biznis i stanogradnju. Ozbiljne istitucije i mediji (Forbes na primer), međutim, smatraju da devalvacija RMB i “nije tako loša ideja”. MMF je takođe sklon da poveruje u tvrdnju PBoC da je devalvacija posledica promene obračunavanja (dnevnih referentnih stopa baznih valuta za RMB), sve u nameri da se RMB učini još izloženijim tržištu i uz dolar, evro, funtu i jen, postane jedna od rezervnih valuta za Specijalna prava vučenja (SDR) Monetarnog fonda. Lako bi se moglo desiti da i Amerika povećanje svojih primarnih kamata odloži za dogodine, strepeći od negativnih efekata. Kina ima velike ambicije, ali i velike probleme. Evo nekih: težeći da dostigne nivo srednje razvijenosti, Kina se suočila sa većim socijalnim zahtevima nego što njen rast BDP može da pokrije; kiriza građevinarstva je nesumnjiva, ali protivno logici skopčana sa rastom cena prostora u trideset najvećih gradova; dolazi do povlačenja stranih investitora i bekstva kapitala domaćih bogataša; smanjivanje porudžbina naročito u državnim firmama; problemi lokalnih administracija koje su pokrovitelji “bankarstva u senci” (shadow banking). Ima toga više nego što imamo prostora na raspolaganju.
Predsednik centralne kineske banke (PBoC), Đou Siočuan, garantuje da će RMB ostati stabilan na dugi rok, te da je Banka već pri ovoj devalvaciji morala da reaguje sprečavajući da ne dođe do nekontrolisanog daljeg pada vrednosti RMB kupovanjem RMB za 17 milijardi dolara. Ukupne kineske monetarne rezerve (uključiv i zlato) iznose 3.900 miljardi, po čemu je prva u svetu, Japan je drugi sa 1.260 miljardi, a Amerika tek peta sa 434 miljarde dolara. Može joj se, jer je dolar svetski novac, pa zapravo drug čuvaju njene ekstra rezerve. Kineskom hrpom novca se relativno lako mogu smirivati potresi sa tržišta. Sem toga postoje tvrdnje da je Kina ovih dana znatno uvećala svoje zlatne rezerve. Oni svoj hod ka konvertibilnosti ozbiljno shvataju.
“Prilagođavanje je završeno” – rekao je Siočuan – najavljujući dugo razdoblje stabilnosti. Kina ne obraća preveliku pažnju na kritike koje joj se upućuju i tiho gradi dobre i produktivne odnose sa onim zemljama koje je ne ucenjuju političkim uslovima. Na prvom mestu tu je Nemačka, koja upadljivo manje od drugih politički napada Kinu i njen sistem. Ne pokazuje ni neku naročitu naklonost kineskim disidentima i kako definiše Foreign Affairs, gradi ”Post-Western” spoljnu politiku! Veliki izazov za tu politiku biće stupanje na snagu (u novembu) zakona o kontroli nevladinih organizacija u Kini. Te organizacije Kina smatra da ugrožavaju nacionalnu sigurnost, a Zapad da su one so demokratije. Dakako, diplomatija postoji i zato da se napadnutom skrene pažnja kada je napad “za publiku” i neće prouzrokovati štete na međusobne odnose. I do sada su Kinezi imali prilike da se suoče sa nejedinstvom Zapada kada su materijalni interesi u pitanju. Posle Ukrajine to je više nego ranije.
Berza u Šangaju je 18. avgusta zabeležila pad od 6,16 odsto i izazvala novu paniku. Međutim, i berza u Hongkongu je istog dana zabeležila pad od 6,56 odsto, pa u Bagkoku i u većem delu Azije takođe. Dakle u pitanju je “rednja” u kojoj Kina ima visoko mesto. Pritom, valja imati u vidu da je i pre monetarnih promena dolazilo do pada na kineskim berzama, Šangaj je u julu zabeležio 8,48 odsto pada – pa ništa. Onaj ko bi precizno znao da li će i ovoga puta pad proći bez većih posledica, ili će izazvati pucanje balona, mogao bi da namlati neviđeno bogatstvo. Berza je šusljiva pa prema tome i neuhvatljiva. Recimo, u petak 14. o.m. (dan posle treće devalvacije) u Šangaju je zabeležan pozitivan skok od 5,9 odsto. Neuklopiv sa masovnim tvrdnjama medija u svetu da je končno krah Kine na vidiku.
Od juna, kada je Si Đinping proklamovao nove reforme većeg otvaranja prema tržištu, nastali su veliki potresi unutar Kine koja je, ne zaboravimo, totalitarna država sa jednopartijskim sistemom, pa su izbile na videlo indiskrecije o velikim prikrivanim gubicima u lokalnim administracijama. Otkriveno je takođe da neplaćanje poreza na prihode građana predstavlja neku vrstu nacionalnog folklora. Naime, manje od 5 odsto budžeta se puni iz tog izvora. Mnogo, mnogo toga mora još da se usklađuje i neće ići bez potresa. Kina postaje postepeno normalna zemlja nezadovoljstva i smirenijeg napretka. Koliko će u tome uspeti zavisi i od odnosa sa “ostatkom sveta” u kojem njen napredak mnogima ne ide u račun. Eto, Vašington je poslao upozorenje Kini da vrati agente koji u SAD ulaze u trag pobeglim kineskim korumpiranim političarima i privrednicima, u pitanju su službenici agencije za borbu protiv korupcije, a ne špijuni. Kako Kinezi misle u kapitalizam ako ozbiljno jure kriminal?
Dok sam smišljao završetak za ovaj tekst, otkrio san da je to danas napisao Salvatore Babones u Foreign Affairs-u. Evo kako glasi: “Često se kaže da će Kina pre postati stara nego što će postati bogata; možda je podjednako tačno da će kineska ekonomija pre biti liberalizovana nego što će uspeti naplata poreza u toj zemlji”.