Šesti je dan od kada je (20. avgusta) Rim video jednu od najspektakularnijih pogrebnih parada, paravi pogrebni šou, priređen blaženopočivšem Vitoriju Kazamoniki – mafijaškom bosu. Ali, strasti i mediji se još ne smiruju. Slike tog pogreba obišle su svet, pa vredi objasniti šta se tu zaista zbilo. Kasnim sa izveštajem, jer takve ispade polusveta uglavnom preskačem, pa bih i ovaj, da mi jedna naša sugrađanka nije rekla kako je italijanska mafija naivna prema našoj, srpskoj. Kad to čujem obično izgubim nerve, pa po ko zna koji put pokušavam argumentima da ukažem kako mi kao zajednica, entitet, nacija, nismo u stanju ni u dobrom ni u lošem da budemo ispred ostalih u svetu. Naš maksimum su pojedinci (kao Đoković) ili onih sedam vaterpolista (plus rezerva) što pobeđuju širom sveta – sve gde nas je više od toga samo je uslov za svađu, podmetanje i češanje na tuđ račun. Kako David Vilson piše: “Život je zasnovan na kompromisima, a kada jedinke poštuju samo svoje interese to se obično kosi sa grupnim intesima. Jedinke zapravo najbolje prolaze kad varaju, to jest izbegavaju svoje grupne obaveze i brinu samo o sebi”. Ne čini li vam se da nas je čovek pročitao?
Da se vratim mafiji i Italiji. Dakle, klan pomenutog bosa Kazamonika (Casamonica) koji je gotovo isključivo sastavljen od Sinta (jedna od frakcija Roma) broji oko 350 članova i preko hiljadu “affiliati” (pridruženih), te vlada podzemljem, ne samo u Rimu, nego i u dobrom delu Italije i Evrope. Vitorija su njegovi sledbenici zvali “Kralj Rima”, pa su rešili i da se oproste od njega na način dostojan kralja. Uz slogan: “Do juče je vladao u Rimu, a od danas će vladati u raju”. Specijalno za njegovu sahranu iz Napulja je dovezena pompezna posmrtna kočija, crna i optočena zlatom i biljurnim staklom, koju je vuklo 6 kao gavrani crnih konja. Istom tom kočijom je 1967. godine na groblje odvezen nenadmašni komičar Toto – inače poreklom plemić sa 11 imena i prezimenom De Kurtis. Vlasnik pogrebne kočije, Ćiro Ćezarano, praveći se naivan da nije znao koga sada sahranjuju, rekao je da bi besplatno upregao još dva vranca da je znao ko mu je klijent. On je, dakako, najmanje važan u svemu što se zbivalo. A zbivalo se baš svašta – povorku rodbine i privrženika činila je kolona od oko 200 automobila, pretežno mercedesa, BMW-a uz jedan crni Rolls-Royce. Ispred njih su na četiri mercedes kamioneta nošeni venci i iz njih bacano cveće u publiku. U trenutku kada je povorka stigla pred crkvu, duvački orkestar je zasvirao kompoziciju Nina Rote koja je lajtmotiv u filmu “Kum”, a na nebu se pojavio helikopter iz kojega se rasuo čitav oblak crvenih latica ruža.
Ovde možete pogledati fotografije sa sahrane.
Rimski spektakl koji će se pamtiti, sem privlačenja pažnje malograđana, ima i vrlo ozbiljan društveni značaj. Prvo, klan Kazamonika je u svetu prva poznata grupa Roma koji se bave organizovanim kriminalom. Za Rome je važilo ono što je još Vuk Karadžić zapisao: da se bave sitnim krađama koliko da prežive. “Kralj” Vitorio ih je uveo u moderni svet velikih poslova i velkog kriminala. Bio je i “veseljak” koji je uz karaoke pokušavao da osveži repertoar Frenka Sinatre. Za to vreme njegov sinovac Roko, vodio je poslove i hvalio se svojim koltom od masivnog zlata optočenim dijamantima da samo oroz viri iz njih. A i meci su od zlata, a kuršumi obloženi dijamantima. Imalo je to efekta. Njegovi potčinjeni su dilovali drogu, kontrolisali prostituciju, zelenašili dajući novac pod kamatu od 300 odsto i od ostalih mafija “otkupljivali” nenaplative dugove i naplaćivali ih uvek, sem od onih koji bi preminuli pre nego što su uspeli da plate, a da nemaju potomke koji bi morali da nađu novac kako znaju. Taj lešinarski posao im je omogućio da budu u odličnim odnosima sa najmoćnijom od svih mafija – kalabrijskom ‘ndrangetom, čiji je “ragionere” (blagajnik – druga ličnost u hijerarhiji) sa Vitoriom bio drug od detinjstva.
Drugo, crkveni obred je obavljen uprkos činjnici da je papa Francisko prošle godine ekskomunicirao mafijaše, i pozvao sve parohe da odbiju da mafijašima pružaju verske usluge. Današnji arhiepiskop Mikele Penizi je 2007. godine, kao paroh, prvi odbio mafijašima da od sahrane naprave spektakl. Pozvao je policiju da pred crkvom napravi jak kordon i u zgradu crkve pusti samo kovčeg i članove najuže porodice. Zbog toga i danas živi pod policijskom zaštitom. Paroh crkve Don Bosko u kojoj se odvijala sahrana koju opisujem nije pravio nikakve probleme, šta više obrecnuo se na novinare da nije njegov posao da hapsi, nego da spasava duše. U toj istoj crkvi je 1990. godine održano opelo za jednog još većeg mafijaškog bosa, Renata De Pedrisa, čiji je kovčeg zatim prenesen unutar crkve svetog Apolinera gde i danas počiva, uprkos protestima.
Ni tu nije kraj: 2006. godine ista crkva je odbila da održi opelo izvesnom Pjerđorđu Velbiju, koji je bio potpuno paralisan i jedino je uspevao preko kompjutera pomeranjem očiju da ispisuje poruke. Na taj način je molio sve od lekara do predsednika države da se smiluju i omoguće mu da prekrati muke. Prekratio mu ih je jedan lekar koji je jednostavno isključio mašine što su ga veštački održavale u životu. Velbi se, odlučujući da sebi prekrati život, drznuo da takne u doktrinu crkve, dok su mafijaši zabludele ovčice čije duše treba spasavati. Vatikan je reagovao glasno i neefikasno. Njegovo glasilo “Osservatore Romano” podsetilo je da se Papinih odluka mora pridržavati svaki paroh, ali nije crkva ta koja će da skida glave.
Ipak, valja naglasiti: počelo je kako treba. Mafijaši Kazamonika su se prvo obratili parohu najbliže crkve koji je odbio da održi opelo. Na žalost, ime tog hrabrog sveštenika niko ne pominje. Organizatori su to jedva dočekali i otišli na drugi kraj Rima u mafiji naklonjenu crkvu i time dobili još veći spektakl – 2 i po kilometra dužu rutu preko najprometnijih ulica.
Ovde valja dodati da kroz dva meseca, tačnije 5. novembra, počinje suđenje “Prestoničkoj mafiji”, čijih je 59 pripadnika već iza rešetaka. To suđenje bi trebalo da otkrije veze između mafije i političara, gradskih vlasti, državnih agencija koje raspisuju javne poslove i ko zna koga sve još. Pompezna sahrana nedvosmisleno treba da pokaže da se mafija ne boji ni suda ni političara, pa ni policije, koja je na poziv rodbine regulisala saobraćaj ispred pogrebne povorke. Nije lako ustanoviti da li je to komedija ili tragedija. Istina, kada je 1978. Đuzepe di Kristina, bos iz Kaltanisete na Siciliji sahranjivan, sve radnje u gradu su bila zatvorene, na sve prozore su stavljenje “škure” ili zastori, škola nije radila, a na balkonu demohrišćanske stranke bila je italijanska zastava spuštena na pola koplja. Sada mafija nešto blaže demonstrira da se domogla i Rima i poturila romski klan na kojem ispituje kakva će reakcija države biti.
U jednome se slažu svi: mafija je najjača italijanska multinacionalna kompanija čiji godišnji obrt prema izveštaju organizacije “SOS – Preduzeće” iznosi 138 milijardi evra, uz čisti prihod od 105 milijardi, budući da mafija ne plaća porez i nema nepotrebnu administraciju. To bi bilo čak 8 odsto BDP, dok je u Češkoj, na primer prihod mafije 0,4 a u Danskoj 0,2 odsto BDP. Postoje računice čije su tvrdnje znatno veće ili znatno manje, zavisno od težnje šta se želi dokazati. Primera radi, kardinal Ernesto Rufini iz Palerma je krajem predesetih godina prošlog veka, kada su mladi istražni sudije levičari krenuli u prvi atak na mafiju, tvrdio da “mafija ne postoji, ona je samo izmišljotina crvenih sudija”. U međuvremenu su se mafijaški poslovi prelili sa ulice u bankarske račune i građevinarstvo pa je nastala knjiga i uvrežio se termin “Mafia Pulita” (Čista mafija) kao parafraza “Mani pulite” (Čiste ruke), sudsko-policijske organizacije za borbu protiv mafije i korupcije. U dotičnoj knjizi se tvrdi da klasična mafija zajedno sa tom “čistom” godišnje ima bruto promet iznosi 175 milijardi evra, odnosno 10,9 odsto BDP.
Roberto Savijano, najupućeniji fanatični borac protiv mafije koja mu je ubila oca, pisac kultne knjige “Gomora”, tvrdi da u strukturi mafije postoje “spoljni saradnici” – sitni dileri, doušnci i jataci, kojih je najviše. Od njih se regrutuju članovi početnici sa platom od 2 do 3 hiljade evra mesečno. Oni među njima koji pokažu spsobnost za veći stepen odgovornosti spadaju u kategoiju sa 6 do 12 hiljada evra mesečno. “Desne ruke” bosova zarađuju 30 do 35 hiljada evra, a zamenici bosa čak 100 hiljada evra, dok prihodi bosa ostaju nepoznanica u zavisnosti od efikasnosti poslovanja. Vitorio Kazamonika je imao kuću svu u zlatu, od kvaka i slavina, do fotelja, kič i neukus kakav ni scenografi TV serije “Gomora” nisu bili u stanju da u mašti zamisle i prema kojem je Kačavendin vladičanski dvor kič-estetska i zlatarska sirotinja.
Po definiciji, mafija je udruženje za obavljanje protivpravne delatnosti (u Britaniji nije kažnjivo pripadanje takvoj organizaciji). Postoje brojne teorije o tome kako je nastala i odakle joj to ime. Po jednima, nastala je u 12. veku, međutim, većina istoričara vezuje je za vreme španske surove okupacije Sicilije (1516 -1713), kada se pojavila kao vrsta narodnog otpora. Kad se okupacija završila, iskusni hajduci okrenuli su se ekonomsko-kriminalnim poslovima. No, prvi pisani pomen mafije datira tek iz izveštaja jednog funkcionera Kraljevstva dve Sicilije, iz 1838. godine. Uočljivo je da je od samog nastajanja pa do danas uvek bila obavijena tajnom i tvrdnjom da ne postoji! Italijanska glotologija (nauka o jeziku) prepuna je rasprava o korenima reči mafija. Izgleda da su u pravu oni koji tvrde da je u korenu arapska reč “mahyas” – drzak, bezočan.
Inače reč mafija je krovni termin koji uključuje mnogobrojne kriminalne organizacije od kojih su daleko najvažnije Cosa Nostra (Naša stvar – Sicilija), ‘Ndrangheta (od ‘ndrangari – zli ljudi, Kalabrija), Camorra (od gamurra, naziv za ratnike plaćenike u 13. veku, po drugima od biblijske Gomore, Napulj/Kampanija), Sacra Corona Unita (ujedinjene kriminalne grupe pod nazivom “Sveta ujedinjena kruna” sa sedištem u Bariju) i konačno Banda della Magliana, nastala sedamdesetih godina 20. veka od najgoreg rimskog ološa. Uglavnom su neuspeli bili pokušaji mafijaša sa juga da među ove rimske unesu organizaciju i disciplinu. U najtešnjim odnosima su sa političarima. U okviru te grupe je delovao povremeno i klan Kazamonika.
Ovaj prvi čas, na temu mafije, završiću konstatacijom da sa mafijom ništa nije sasvim jasno, sve je podložno sumnji. Uostalom na Amazonu se može nači 75.600 naslova o mafiji širom sveta – da je išta jasno bilo bi upola manje knjiga.
Predsednik italijanskog Senata, Pietro Graso, u svojstvu doskorašnjeg nacionalnog prokuratora antimafije izjavio je: “Mafija je sa jedne strane protivnik države, a sa druge je unutar države kroz veze sa predstavnicima društva i institucija”. Svojevremeno je Berluskonijev ministar industrije, Lunardi, ladno rekao da mafija pravi poslove sa državom i da se na to jednostavno treba navići. Samo oni malo lupnuti što redovno počinju sa: “Da sam ja…” i imaju rešenje za sve, veruju da je moguće lako rešiti problem mafije. Valja imati u vidu da italijanska mafija broji oko 65.000 članova, uz to ide još tri puta toliko “affiliati” – onih koji sarađuju “po komadu”, što znači da oko 260 hiljada osoba preko nje zarađuje egzistenciju. Zamislite kako bi izgledala zemlja kad bi oni ostali bez prihoda, a u pitanju su najljući kriminalci koji ne biraju sredstva. Zatim, ako u Parlamentu italijanski izvoznici sira imaju svoj lobi, a njihov posao vredi 2,54 milijarde, možete zamisliti šta ima mafija koja inkasira između 130 i 170 milijardi godišnje. U prošlom sazivu bilo je 116 poslanika pod sudskom istragom, teško da ih je danas manje, samo se manje priča. Dalje, 378 lokalnih uprava, prema službenom listu, raspušteno je zbog saradnje sa mafijom. Malo ko može da pretpostavi koliki je broj lokalnih političara, koji najviše utiču na poslove u državnoj režiji, aktivno ali tajno članova neke od mafija.
Što se mafije tiče mi smo srećom još uvek na početku, mada takve stvari vrlo brzo učimo. Ovo bi bio u neku ruku odgovor mojoj prijateljici, koja nije neka “kuvarica” nego poseduje najviše akademsko zvanje, a ipak veruje da smo u kriminalu prvaci sveta. Nismo. Srećom, nemamo mi takvih ni organizatora ni bogatstava da bismo bili konkurentni. Naši kriminalci u svetu su uglavnom pilićari, neki put ipak vispreni kao Pink Panthers (lopovska banda bivših ratnika), koji put umešani u velike poslove (prevoz droge jahtama), ali kao onaj (mislim da su ga nazvali) Pfund, kod Iljfa i Petrova, što fingira direktora preduzeća u kojem svi kradu, a kad se otkrije, onda on ide u zatvor uz, po dogovoru, platu i izdržavanje porodice dok je u zatvoru koje plaćaju poslodavci – lopovi. I za kriminal su potrebni uslovi, bogatstvo koje se može čerupati. Naše je stino, pa su i kriminalci sitni. Nismo čak ni “dovoljno liberalni” pa da primamo u naručje mafijaše kad iz svoje zemlje beže od suda.