Broj prirodnih katastrofa iz godine u godinu se povećava u proseku za po šest odsto, štete bivaju sve veće i učestalije, ali to građane u ovom regionu previše ne brine: ni posle prošlogodišnjih poplava broj osiguranih domaćinstava nije se bitno povećao, a samoodbrana od straha glasi „neće valjda mene“.
Iako su katastrofalne poplave u maju 2014. godine nanele štete skuplje od milijardu i po evra samo u Srbiji, a zajedno sa BiH i Hrvatskom dvostruko od toga, broj osiguranih domaćinstava nije se bitno povećao, mada je bilo logično očekivati da će uplašeni građani odmah posle poplava požuriti da osiguraju svoju imovinu. Odgovornost se, ipak, ne može prebacivati samo na njih: ostaje pitanje da li su se država i osiguravači dovoljno potrudili da građanima objasne da se opasnosti od elementarnih nepogoda i drugih katastrofa iz godine u godinu povećavaju.
Prema izveštaju Swiss Re objavljenom u specijalizovanoj publikaciji Sigma, u 2014. godini dogodilo se oko 14 odsto prirodnih katastrofa više nego u godini pre – čak 189, i to je rekordan broj za godinu dana. Broj ovakvih događaja u proseku se povećava za po šest odsto svake godine, što je već dovoljan razlog za zabrinutost.
Metodologija koju Sigma koristi obuhvata sve katastrofalne događaje koji se tokom jedne godine dogode u čitavom svetu, i deli ih na one koje su izazvani prirodnim nepogodama i one do kojih je doveo ljudski faktor. Tako je u prošloj godini bilo ukupno 336 katastrofalnih događaja, 11 više nego u 2013, pri čemu je broj onih kojima je uzrok čovek smanjen (147 u odnosu na 159 u godini pre). Ono što se tretira katastrofalnim događajem ustanovljava se na osnovu postavljenih „granica“, odnosno pragova koji se tiču gubitaka – materijalnih ili ljudskih. Katastrofalnom se smatra nesreća koja napravi ekonomske gubitke veće od 96,7 miliona dolara, kad je poginulih ili nestalih osoba više od 20, kad je povređenih više od 50, ili kad bez krova nad glavom ostane više od 2.000 ljudi.
Za razliku od materijalnih gubitaka, stradanja ljudi se ipak smanjuju: u svetu je u 2014. godini poginulo ili nestalo 12.700 osoba, od čega 7.000 ljudi od prirodnih katastrofa, i to uglavnom zemljotresa i poplava. Najugroženija područja bila su Kina, Indija, Pakistan, Nepal, Peru, Šri Lanka, Avganistan. Ukupna brojka upola je manja nego u 2013, a nekoliko puta manja nego u 1990, kad je broj žrtava dostigao rekordnih 66.000.
Ono što zabrinjava ipak je činjenica da se povećava materijalna šteta, a da se visina iznosa koje plaćaju osiguravači – smanjuje, što je dokaz da se broj osiguranih domaćinstava i materijalnih dobara ni u svetu ne povećava. Isplaćene štete od prirodnih katastrofa osiguravače su koštale 28 milijardi dolara, što je najmanje od 2009. godine naovamo – prosek u poslednjih 10 godina bio je 58 milijardi dolara godišnje.
Razlog što je vrednost materijalnih šteta iz godine u godinu sve veća leži u više faktora, među kojima su ekonomski rast, povećanje gustine naseljenosti, rast populacije, klimatske promene. Zato stručnjaci upozoravaju vlade da posvete više pažnje povećanju penetracije osiguranja, koja bi trebalo da prati rast navedenih faktora, jer će u suprotnom sve više ljudi ostajati bez svoje imovine, i bez nadoknade troškova koje su izazvale štete koje ne zavise od njih samih.
„Ivet“ i „Ela“ šokirale Evropu
Ni u Evropi situacija nije mnogo drugačija: katastrofe nastale prirodnim nepogodama i one koje je izazvao čovek uzrokovale su štete od 15,9 milijardi dolara u 2014. godini, a od toga je bila osigurana vrednost od svega 6,6 milijardi dolara.
Prošlu godinu obeležile su dve katastrofe. Jedna od njih su gradonosne oluje „Ela“ koje su u junu zahvatile Francusku, Belgiju i Nemačku, kada je srušeno više od 600.000 kuća i uništeno više od 500.000 automobila, a osiguravače je to koštalo oko 2,2 milijarde dolara. Druga su poplave u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, u stručnim krugovima nazvane „Ivet“, koje se smatraju jednom od najtežih karastrofa ovakve vrste u Evropi u poslednjih 120 godina – ukupne štete bile su oko 3,1 milijardu dolara, a 82 osobe su izgubile život.Obaveze osiguravača bile su oko 100 miliona dolara, ili svega oko četiri odsto ukupnih šteta. U Srbiji je odnos šteta i osiguranih materijalnih dobara još manji, jer je svega oko dva odsto imovine imalo neku polisu osiguranja.
Za razliku od ovog dela Evrope, u zapadnim evropskim zemljama osiguranje od grada, oluje i poplave raste iz godine u godinu, jer su stanovnici upoznati sa tendencijom rasta ovih prirodnih opasnosti koje ugrožavaju i stanovništvo i biznis i poljoprivredu. Trenutno je od ovih opasnosti osigurano čak 75 odsto stanovnika, a u nekim zemljama poput Francuske, Švajcarske i Belgije osiguranje od grada i oluje u paketu sa osiguranjem od požara je obavezno.
Stručnjaci u čitavom regionu iznose stav da je za povećanje penetracije osiguranja od elementarnih nepogoda zadužena najpre država, a zatim i osiguravajuća društva: dok oni ne preduzimaju dovoljno da bi zainteresovali i skrenuli pažnju građanima na ove opasnosti i prednosti posedovanja polise osiguranja, dotle građani i privreda ne iskazuju zabrinutost zbog onoga što se već dogodilo, niti se raspituju koliko bi polise koštale, već se lakonski izgovaraju mišljenjem da je „to osiguranje skupo“.
Obaveza ili slobodan izbor?
Na ovogodišnjem Savetovanju osiguravača i reosiguravača SORS u Sarajevu,Zlatan Filipović iz Bosna Reosiguranja jeizdvojio tri segmenta imovinskih osiguranja koja treba uzeti u obzir kod razmatranja pravaca zaštite od katastrofalnih šteta: osiguranje domaćinstava odnosno stambenih jedinica, osiguranje državnih i javnih institucija, i osiguranje pravnih lica u privatnom vlasništvu.Države u regionu pogođene poplavama štete su pokrivale delom iz budžeta, delom iz donacija koje su dobijale iz inostranstva ili od građana, a delom od solidarnih poreza koji su u kriznim situacijama „razrezani“ stanovništvu. To se, smatra Filipović, nikako ne može smatrati rešenjem i za buduće eventualne slične štete. Da bi se od građana očekivalo da sami uplaćuju polise, posebno imajući u vidu da je osiguranje od poplava u gotovo svim osiguravajućim kućama u regionu dodatni rizik uz osiguranje od požara, potrebno je da i prihodi po domaćinstvu budu veći nego što su sada, pa se ni na tu mogućnost ne može računati.
Ono što se predlaže jeste osmišljavanje jedinstvenog – vrlo jednostavnog i jeftinog – proizvoda sa osiguranom sumom koja bi bila dovoljna za pokrivanje prosečne štete nastale poplavom, i njegovo uvođenje kao obaveznog. Ovakav sistem mogao bi se smatrati „pravednijim“ od recimo solidarnog poreza kakav je uveden u BiH, jer bi u kombinaciji sa osiguranjem od još nekih prirodnih opasnosti mogao da pruži zaštitu svima a ne samo onima koji bi bili izloženi poplavama.Nedostatak ovog koncepta je u tome koliko je izvodljivo realizovati ga: primera radi, u Rumuniji i Turskoj je trebalo više od deset godina da bi se došlo do 17,35 odsto (Rumunija) i 39,6 odsto (Turska) zastupljenosti ovog osiguranja među fizičkim licima.
Država bi, prema mišljenju Zlatana Filipovića, trebalo da razmotri mogućnost uvođenja obaveze takvih osiguranja i za javna preduzeća, koja takođe nisu dovoljno osigurana. Kad je reč o pravnim licima u privatnom vlasništvu, tu se, smatra on, malo šta može učiniti a ovaj sektor je dodatno ugrožen i zato što država gotovo nikad ne izdvaja sredstva za saniranje posledica kod tih privrednih subjekata (izuzev u slučaju političke bliskosti vlasnika i stranke na vlasti).
Ako bi se osiguranje od elementarnih nepogoda uvelo kao obavezno, cena bi svakako bila niža i svima dostupna jer bi veći broj objekata bio osiguran. S druge strane, razlog što je osiguranika tako malo jeste i odbrambeni mehanizam ljudi, koji ne žele da razmišljaju o temama koje uznemiravaju, pa i odgovornost „guraju pod tepih“ da se ne bi unapred brinuli. Ili idu jednostavnom „logikom“ – znam da može da se desi, ali valjda neće meni!
Lela Saković
broj 118/119, jul/avgust 2015.