Home TekstoviB&F Plus Japan protiv humanističkih nauka na fakultetima

Japan protiv humanističkih nauka na fakultetima

by bifadmin

Ovoga leta je svim dekanima nacionalnih univerziteta u Japanu stigla je molba iz ministarstva obrazovanja da ukinu humanističke i društvene nauke, ili da ih nekako preformulišu u “korisnije” nauke. Koliko god nadrealno i orvelovski zvučalo, ovo obaveštenje je deo novog plana japanske vlade da se totalitarno (i totalno) okrene praktičnim naukama. No kao i priroda, čovečanstvo je ekosistem koji može biti narušen minijaturnim ukidanjem elemenata koje prostom oku ništa ne znače.

Jedna od nuspojava ovakvog zaokreta bi moglo biti i poslušnije stanovništvo, koje vrlo verojatno odgovara sadašnjem desničarskom establišmentu. Sada bi vam se mogao okrenuti brojčanik u glavi pa ćete sami sebi kazati kako je to shvatljivo i prihvatljivo jer inženjeri i prirodni naučnici doslovno grade konstrukciju našega sveta, dok se sociolozi, antropolozi, filozofi, jezikoslovci, itd. samo apstraktno izražavaju o svetu ili nas ponekad podsete na svoja beskorisna etička razmišljanja pa kažu nešto tipa “atomska bomba možda i nije tako dobra ideja.”

Cela ova priča meje podsetila na događaj u kojem sam bila protagonistkinja pre nekoliko godina. Prijavila sam se na konkurs za MEXT-ovu (Ministry of Education, Culture, Sports, Science and Technology – Japan) stipendiju koju Japanska Vlada dodeljuje stranim studentima na godišnjem nivou. U Hrvatskoj se ona dodjeljuje jednoj osobi godišnje, prema dosad nerazjašnjenim kriterijumima. Sećam se svog intervjua pred višečlanom komisijom koju je predvodio jedan molekularni biolog (!) i bio zadužen za evaluaciju svih pristiglih prijava pa tako i moje, koja se fokusirala na globalne aspekte japanske popularne kulture (!).

Moj projekat nije bio raketna nauka, ali jednom molekularnom biologu je sigurno izgledao kao skup konceptualnih i sadržajnih hijeroglifa. Za vreme intervjua, ispitivač mi je jasno davao do znanja šta misli o projektu vrlo ekspresivnim neverbalnim gestovia ili, ne-hijeroglifski rečeno: njišući se na stolici sa rukama prekrštenim iza glave. Nakon mog izlaganja, nezainteresovano me je pogledao i, kvaziruskim naglaskom koji ni Rade Šerbedžija ne bi razumeo, izgovorio tu rečenicu na kojoj sam mu zapravo zahvalna, jer me hrani, pokreće i gura napred: “AJ em a sajentist. AJ produs tings in laboratori. End vot vil JU prodjuce?” (JA sam naučnik. JA proizvodim rezultate u laboratoriji. A šta ćeš TI poizvesti?”)

Mislim da rečenica govori sama za sebe i ne treba dalju razradu. Ovdje je “primenjivosti i iskoristivost” naglašena na dva nivoa: da utvrdi opšti pristup japanske vlade humanističkim i društvenim naukama i da potvrdi opšteprihvaćeni stav na globalnim i lokalnim nivoima da je (prirodna) nauka ne samo nadređena svim drugim područjima ljudske aktivnosti, nego i dominantno stvara način na koji vidimo, razumemo i odnosimo se prema svetu. Od naučne revolucije naovamo, prirodne nauke su se etablirale kao korisne i iskoristive, na kraju krajeva i u području medicine, ratovanja, naoružanja, industrijalizacije, informatizacije, itd. I sada nešto zanimljivo: do dvadesetog veka tehnološka nauka nije postojala; drugim rečima, nauka je bila pretežito teoretske naravi i, uprkos uvreženom mišljenju, do pojave primenjene nauke u dvadesetom veku, tehnologija je zavisila od zanatlija koji nisu imali teoretsko obrazovanje. Jamesu Wattu je fizika značila koliko i baki koja izrađuje pašku čipku studije tekstila i dizajna.

Japanska politika prema humanističkim i društvenim naukama nije nikakva novotarija: u Drugom svetskom ratu su bili regrutovani samo studenti humanistike i društvenih nauka, dok su studenti prirodnih nauka i inženjerstva bili izuzeti od ratovanja. Poruka je jasna: u društvu postoje grupe jednakije od drugih i grupe koje su potrošne i bezvredne.

Nadalje, japanska je vlada kroz istoriju bila poznata po tzv. “socijalnom inženjeringu” kojim su industrijalizovali i modernizovali zemlju i naciju 1868. – 1912.; tehno-nacionalizovali 1912. – 1945. i tehnologizovali i amerikanizovali 1945. – 1989. U martu 1960. godine, ministarstvo obrazovanja u vladi premijera Nobusuke Kishija tražila je ukidanje studija humanističkih i društvenih nauka na svim nacionalnim univerzitetima, uz plan da strukturu vlade u budućnosti sačinjavaju inženjeri i prirodni naučnici.

U istorijskoj perspektivi, nacionalistička politika Shinza Abea vodi prema još jednom inženjeringu, ponovo u tehnološko-naučnim okvirima, uz prateću militarizaciju. Ne dovodim u pitanje ponovnu uspostavu vojske, koje se Japan odrekao nakon Drugog svetskog rata niti naglasak na industriji i prirodnim naukama i tehnologiji kao sredstvu za jačanje ekonomije. Danas neću dovesti u pitanje ni etičnost pristupa iskoristivog potencijala prirodnih nauka i tehnologije, jer ni prirodna nauka ni tehnologija nisu izuzeti od ljudskosti i pratećeg hubrisa (objektivnost je mit). Ono što ovim putem dovodim u pitanje, koje je mnogo globalnije naravi nego što to mislimo, jeste neutralizacija onog dela kritičkog mišljenja i rada koje labavo uravnotežuje svet između dve surove paralelne stvarnosti: one u kojoj je bomba detonirana i one u kojoj još nije.

Kao i priroda, čovečanstvo je ekosistem koji može biti narušen minijaturnim ukidanjem elemenata koje prostom oku ništa ne znače. Marginalizacija pojedinih elemenata isto tako dovodi do sistematskih promena koje se ne odražavaju na isključivo vidljivim nivoima, već u načinu na koji razumemo svet u kojem živimo, bez da smo svesni samog procesa razmišljanja. Jedna grupa ljudi ima zadatak da osvešćuje taj proces i da dekodira kulturu, a kultura je sve – bez nje nema ni atomske bombe (i u toj samodestruktivnoj ljudskosti leži njen paradoks).

 

Mateja Kovačić, asistentkinja na istraživanju i vanredna profesorka na Hong Kong Baptist University

Preuzeto sa H-Altera

Pročitajte i ovo...