Kolekcionari knjiga u Srbiji su „lepo vaspitani i obrazovani ljudi“ koji, naoružani više strpljenjem nego debelim novčanicima, redovno obilaze malobrojne domaće antikvarnice u potrazi za naslovima koji za njih imaju posebnu vrednost. Knjige koje su univerzalno prepoznate kao najvrednije ne moraju nužno biti i najstarije, a kolekcionari su posebno zainteresovani za srpska izdanja štampana u izbeglištvu za vreme Prvog svetskog rata, kao i bibliofilska izdanja.
„Prodajom antikvarnih knjiga čovek može da se bavi samo iz ljubavi, jer finansijske koristi neće ostvariti, osim da eventualno plati mesečne račune i osnovne potrepštine“, započinje razgovor sa nama Draško Minić, suvlasnik beogradske knjižare-antikvarnice „Mala Akademija“, koja je posle nešto više od tri godine od osnivanja postala nezaobilazno mesto za sve ljubitelje kvalitetne, retke i vredne „pisane reči“. Ova knjižara je otvorena zbog velike ljubavi i strasti prema knjigama, onog trenutka kada su privatne biblioteke Minića i njegove poslovne partnerke i vlasnice lokala, Nevene Pajić, prerasle prostore u kojima su se nalazile.
Nije im bilo teško da donesu odluku da se u svojoj knjižari bave prodajom polovnih knjiga, jer oboje poseduju višedecenijsko iskustvo obilaska antikvarnica, sajmova knjiga i buvljih pijaca po raznim zemljama. Nakon toga su, kako kaže naš sagovornik, razvili „filtere“ za prepoznavanje posebnih, starih i retkih izdanja, naročito u oblastima koje ih privatno interesuju – umetnosti, istoriji i filozofiji. Danas su njihovi kupci većinom profesori fakulteta, zaposleni u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i naučnim institutima u neposrednoj blizini knjižare, studenti i kolekcionari.
„Kolekcionara, nažalost, nema mnogo, bar ne onoliko koliko bi se, možda, moglo očekivati u jednom dvomilionskom gradu. Oni se, uglavnom, međusobno poznaju i kada se na tržištu pojavi knjiga koju traže, informacija se za kratko vreme prenese „od usta do usta“. Uvek se trudimo da u svojoj ponudi imamo posebne naslove, koji su interesantni takvim kupcima i koje druge knjižare nemaju. Od njih redovno uzimamo i spiskove želja, pa prilikom nabavki knjiga – preko oglasa, na buvljacima, sajmovima, ili kada nam ljudi sami donose svoje knjige – ne propuštamo priliku da te naslove kupimo i obradujemo naše mušterije“, naglašava Minić.
Nadrealisti na ceni
Odlazak u otkupe preko oglasa za antikvare uvek predstavlja „mačku u džaku“. Na taj način knjige prodaju ljudi kojima one nisu više dovoljno važne, i to ne samo iz ekonomskog razloga, mada je on u vreme krize preovlađujući. Naslednici obično prodaju čitave bibilioteke za relativno malu nadoknadu, zato što im zauzimaju prostor, ili su u procesu selidbe.
„Nabavka retkih i vrednih knjiga pitanje je sreće – nikada ne znate unapred na šta ćete naići. Neretko, u velikim privatnim bibliotekama od čak nekoliko hiljada knjiga bude tek nekoliko vrednih naslova, a dešavalo se da u maloj ponudi od nekoliko desetina knjiga skoro sve budu interesantne.
Ranije je odlazak u otkupe bio potpuno vaninstitucionalan. Sada, međutim, uredno popisujemo otkupljene knjige, koliko ih ima i od koga su nabavljene. Takođe, veoma vodimo računa da su te knjige privatno vlasništvo, kao i da se ljudi od kojih smo ih nabavili ne bave njihovom prodajom profesionalno. Nikada ne otkupljujemo knjige koje imaju pečate biblioteka i uvek se trudimo da proverimo da knjige nisu ukradene – što smo uspeli da prepoznamo u nekoliko navrata. S druge strane, knjige sa ekslibrisima uglavnom prodaju naslednici. One predstavljaju posebnu kategoriju koja najčešće vredi više, jer su njihovi prvobitni vlasnici ili umetnici koji su izradili te ekslibrise bili poznate ličnosti“, objašnjava Minić.
Nisu sve stare knjige vredne i nisu sve vredne knjige nužno stare – jedno je od osnovnih pravila prilikom bavljenja ovim poslom. „Knjige koje su posebno tražene u našem podneblju su izdanja štampana za vreme Prvog svetskog rata u izbeglištvu u Solunu, Bizerti, Krfu, Buenos Ajresu, Ženevi… kao i bibliofilska izdanja, numerisana i u malim tiražima, najčešće sa posebnom grafičkom opremom i vrednim povezom. Međunarodno interesovanje izazivaju izdanja domaćih nadrealista, pisaca, pesnika i umetnika okupljenih oko časopisa „Zenit“, „Nemoguće“, „Nadrealizam danas i ovde“, „Hipnos“ i „Bela revija“. To su knjige koje se jako retko pojavljuju i imaju veoma veliku vrednost na tržištu“, ističe suvlasnik „Male Akademije“.
Prema njegovim rečima, ogromnu većinu posetilaca u knjižari predstavljaju „lepo vaspitani i obrazovani ljudi“, koji su i dragocen izvor informacija o starim i vrednim naslovima. U ponudi knjižare su i knjige na stranim jezicima, ali isključivo u komisionoj prodaji, jer predstavljaju „tešku“ robu, koja se jako sporo prodaje.
Zahtevi kupca mogu da budu i izuzetno specifični. Na primer, ima ljudi koji se interesuju za konjički sport ili stočarstvo u Srbiji između dva svetska rata. „To su teme koje uopšte ne bi privukle moju pažnju kao trgovca, dok ih mušterije ne zatraže. Kad se nađem pred velikom količinom knjiga koje moram da „filtriram“ u otkupu, imam nove teme na koje posebno obratim pažnju, pa često kontaktiram kolekcionare ako naiđem na naslove koje žele“, kaže Minić.
Stara izdanja u modernim vremenima
U vreme kada je „Mala Akademija“ počela sa radom, standard građana je značajno opao, a na poslovanje utiče i sve veća popularnost elektronskih knjiga i trend da su mladi mnogo više orijentisani na internet nego na knjige. Prema uredno vođenoj evidenciji, sada ova knjižara ostvaruje 40 do 45 odsto manje prometa nego pre godinu dana. Opšte stanje ekonomije i kulture u našem društvu, međutim, ne pruža nadu da će se situacija uskoro promeniti.
„Voleo bih kada bi u istoj ulici gde je naša knjižara postojalo još nekoliko antikvarnica, umesto kafića. U inostranstvu su ovakve prodavnice koncentrisane na jednom mestu, baš zato da kupci ne bi tražili stare knjige po celom gradu. Među antikvarima nema negativne konkurencije, naprotiv, uvek upućujemo mušterije kolegama ukoliko nemamo izdanje koje kupac traži. Kada je reč o uticaju novih tehnologija, pojava mnogih sajtova za onlajn prodaju je kolekcionarima, naizgled, olakšala potragu za knjigama koje žele. Međutim, njihovo iskustvo pokazuje da se najređe i najvrednije knjige ne mogu naći ni na jednom od tih sajtova, što samo potvrđuje njihovu vrednost i koliko je teško da se nabave“, zaključuje Draško Minić.
Marko Miladinović
broj 118/119, jul/avgust 2015.