Danas znamo da Zemlja ne počiva na leđima velike kornjače, ali koliko su dokazive naučne pretpostavke da istovremeno živimo različite živote u paralelnim univerzumima, da „naš“ svemir pluta na trodimenzionalnom „ostrvu“ koje se kreće kroz višedimenzionalni prostor, ili da smo svi samo plod kompjuterske fikcije kojom neko upravlja? Bez obzira na matematičke formule u prilog ovakvim teorijama, u potrazi za odgovorom šta je, u stvari, stvarnost, nismo nimalo odmakli od antičkih Grka.
Dok većina svetskog stanovništva verovatno razmišlja samo o tome kakva ih stvarnost očekuje sutra i nazire li se kraj krizi, manjina posvećena nauci i dalje uporno pokušava da nađe odgovor na pitanje: šta je, u stvari, stvarnost, odnosno njena suština?
Ovu, nekada ekskluzivno filozofsku oblast, okupirali su fizičari, kojima je mikrosvet kvantne mehanike sa svojim neobičnim zakonitostima isporučio niz neverovatnih pitanja, od kojih neverovatnije deluju jedino pretpostavke šta bi mogli da budu odgovori. Istovremeno, u novim naučnim teorijama „povampirile“ su se i neke stare teze, koje je pokretala metafizika, a posle popularisala književna dela u žanru fantastike. Zahvaljujući današnjoj fizici i matematici, koncept da je svet oko nas samo deo naše mašte ne može više tako olako da se odbaci, kao ni mogućnost da je ono što verujemo da je stvarnost, uključujući i nas same, deo mašte nekog drugog, ističe Majkl Hanon, jedan od najpoznatijih naučnih publicista u Velikoj Britaniji.
Naša muka sa stvarnošću je u tome što ne znamo još mnoštvo činjenica o prirodi svemira. Za početak, kako je nastao, jer Veliki prasak, u svetlu novih otkrića, po svoj prilici nije bio uzrok nego posledica nekih prethodnih događanja. Ne znamo ni da li su zakoni po kojima funkcioniše svemir arbitrarni, ili su jedini koji mogu da postoje. Dalje, ne znamo ni to da li, osim zakona kakve poznajemo, postoje i neki potpuno drugačiji, za nas još skriveni, a koji bitno dovode u pitanje dosadašnje poimanje o tome kako stvarnost funkcioniše. Da li su svi zakoni utemeljeni na jedinstvenoj logici koja određuje njihovo delovanje, i ako jesu odakle ta logika proističe? A iz ove mozgalice pomalja se nova koja je, ujedno, i najteže pitanje u fizici: da li je moguće da u osnovi svemira nema ničega? I ako bismo, konačno, dokazali da nema ničega, šta sa tim da radimo?
Početak pre početka
Sve je delovalo jednostavnije dok je Veliki prasak važio za početni uzrok. Međutim, iako i dalje objašnjava mnogo toga, poput nedavno uočene činjenice da se svemir širi, otkrića u poslednje dve decenije ukazuju da nije baš sasvim jasno kako se ova kosmička eksplozija odigrala, a ni kako je moguće da za neke udaljene zvezde proračuni govore da su strarije od vremena kada se Veliki prasak dogodio? Spisak novih nedoumica je sve duži, ali u samom vrhu su tamna materija i tamna energija. One, kako je to formulisao britanski kosmolog Bob Nikol, „nisu samo misterija, nego i nevolja“, jer dovode u pitanja mnogo toga što se smatralo dokazanim i sugerišu da nekada pitanje malobrojnih „šta je bilo pre Velikog praska“ danas ne zvuči nimalo besmisleno.
Legitimnosti ovog pitanja najviše su doprinela otkrića istraživačkog tima sa Kembridža na čelu sa Nilom Turokom, koja su potom zakotrljala lavinu. Na osnovu nalaza do kojih je došao sa kolegama, Turok je razvio model cikličnog svemira iz kojeg proizilazi da je Veliki prasak u stvari bio posledica nečega što se odvijalo u nekoj vrsti natprostora, koji poseduje više od tri dimenzije. Drugim rečima, početak svemira koji poznajemo je bio deo nekih procesa na znatno višem nivou. Prema ovoj teoriji, pojednostavljeno rečeno „naš“ svemir pluta na trodimenzionalnom „ostrvu“, koje se kreće kroz višedimenzionalni prostor, a do Velikog praska je došlo kada je naše „ostrvo“, posle perioda skupljanja, udarilo u drugo „ostrvo“ i na taj način oslobodilo najveći deo materije i radijacije.
Do nedavno je i ideja da bi svemir mogao da se sastoji od ogromnog skupa paralelnih realnosti koje je nemoguće spoznati proglašavana za čistu naučnu fantastiku. Danas, mnogi fizičari koji ne slove za avangardne, razmatraju tu mogućnost kao objašnjenje za činjenicu da naš svemir nije „fino podešen“ za život generalno, već samo za naš oblik života, što je po teoriji verovatnoće gotovo nemoguće. Stoga, više nije toliko suludo pretpostviti da je naš svemir samo delić megauniverzuma, u kome bi sve bilo podjedanko moguće.
Kao da ova ideja već sama po sebi nije dovoljno začuđujuća, postoji nekoliko hipoteza o različitim varijantama multiuniverzuma, među njima i dve krajnje suprotne: po jednoj, u ovom trenutku svako od nas živi sve moguće ishode svog života, potpuno drugačije u svakom od univerzuma, a po drugoj, u megauniverzumu živi beskrajan broj kopija svakog pojedinca, i svaka od njih u istom trenutku radi istu stvar. Figuriraju i teorije koje u sebi spajaju različite modele hiperuniverzuma, ali nijedna od njih nema na svojoj strani dokaze koji bi je značajno učinili verovatnijom od ostalih.
Da li smo i mi, samo informacija?
Ako navedene pretpostavke mogu da deluju uznemirujuće, sledeća, sve popularnija teorija izaziva pravu zebnju. Ubrzano ovladavanje digitalnim tehnologijama dovelo je do prognoza da će, možda, već za nekoliko decenija biti moguće da se izgrade mašine čija će procesna moć biti jednaka ljudskom mozgu. To, dalje, vodi u hipotezu da će se takva tehnološka moć koristiti za stvaranje veštačke svesti i veštačkih svetova u kojima će ove svesti moći ne samo da žive, već i da same stvaraju simulirana bića. Prema oksfordskom naučniku Niku Bostromu, ako se sledi samo matematička logika, nije isključena mogućnost da je i naš svemir tek simulacija nekog drugog, što bi, u kranjem, dovelo do vrlo depresivnog zaključka: da je naša realnost, ustvari, obična iluzija, te da smo samo deo neke gigantske kompjuterske igre koju pokreće softver ogromne moći.
Kao i prethodne pretpostavke i ova je matematički moguća u domenu teorije, ali ne i proverljiva. Manje radikalna je tvrdnja čuvenog kvantnog fizičara Džona Arčibalda Vilera da samu suštinu realnosti čine informacije. Viler ističe da u nekoj konačnoj analizi, ono što nazivamo realnošću nastaje iz pitanja na koja odgovor može da bude samo „da“ ili „ne“. Stoga, verovatnije je pretpostaviti da svemir nije tvorevina čije su osnovne čestice kvarkovi ili strune, već ogroman kompjuter u kome je sve informacija i sve što saznajemo je zasnovano na njoj.
Nakon prethodnih naučnih uzleta, koji svakodnevno pitanje „gde mi to živimo“ – najčešće upućeno političarima, katapultiraju do granica pojmljivog, kosmolog Endrju Lajdl deluje, sa svojim hipotezama, krajnje „prizemno“. On je uveren da velika pitanja postanka mogu da se svrstaju u tri kategorije. U prvoj su ona za koja nemamo bilo kakav odgovor, niti znamo način kako da do njega dođemo. U drugoj su pitanja za koje imamo teorijske odgovore koji su matematički mogući, ali ne znamo kako da stvorimo uslove da ih eksperimentalno dokažemo. U trećoj su, pak, ona za koje postoji nada da ćemo eksperimentalnim dokazima moći da pronađemo odgovore u nekoj doglednoj budućnosti.
Pitanje šta je krajnja suština stvarnosti, po Lajdlu je u vrhu prve kategorije, „a sve naše dosadašnje potrage da makar nazremo delić odgovora na njega, nisu nas dovele nimalo bliže cilju nego što su to bili antički Grci“.
Bojana Maričić
broj 118/119, jul/avgust 2015.