Prema Indeksu globalne konkurentnosti, koji objavljuje Svetski ekonomski forum, najproblematičniji faktor u poslovanju u Srbiji jeste finansiranje. Top menadžeri koji su anketirani za potrebe kreiranja ovog indeksa smatraju da je ono veći problem i od neefikasnosti državne birokratije i korupcije. Da li je percepcija menadžera tačna, i ako jeste, šta uraditi po tom pitanju? I zašto je ovo uopšte bitno za one koji nemaju posla, ili ne rade u privatnom sektoru?
Privatni sektor u Srbiji jesu preduzetnici, mikro, mala i srednja preduzeća (prema izveštaju Agencije za privredne registre Srbija je u 2014. godini od ukupno oko 120.000 privrednih društava imala svega 336 velikih firmi i oko 217.000 preduzetnika). I dok se većina zemalja EU sve više fokusira na unapređenje njihovog finansiranja, kako bi ih dodatno podstakle da doprinesu privrednom oporavku, u Srbiji su ove firme priseljene da se, usled lošeg pristupa finansiranju, okrenu sopstvenim, unutrašnjim izvorima. Tako one postaju zavisne od privrednog oporavka, umesto da ga iniciraju i nose.
A dok čekaju da se stvari promene, ova preduzeća stagniraju ili smanjuju obim poslovanja. Ona gube konkurentnost jer ne inoviraju, ili ne ulažu u dobre poslovne prilike. Ona ne otvaraju nova radna mesta u privatnom sektoru koja su Srbiji preko potrebna. Ona ne doprinose u dovoljnoj meri privrednom oporavku ili reindustrijalizaciji zemlje. U nekim slučajevima, ona čak u potpunosti napuštaju formalnu ekonomiju tako što zaobilaze propise i plaćanje poreza, čime se podriva konkurentnost preduzeća koja posluju legitimno i potencijalno poništavaju pomaci napravljeni putem vrlo bolnih, ali neophodnih fiskalnih reformi i napora da se smanji siva ekonomija.
Sudeći po Indeksu globalne konkurentnosti, Srbija ima strukturnih problema na ovom polju koji su međusobno usko povezani i ne mogu se rešavati izolovano. Primera radi, ne čudi činjenica da je tržište kapitala zanemareno – po mogućnostima finansiranja preko berze rangirani smo na 126. mestu – imajući u vidu da smo po zaštiti manjinskih akcionara na neslavnom 138. mestu (od Srbije su lošije rangirane samo Bosna i Hercegovina i Mauritanija). A ako nema razvijenog tržišta kapitala, onda nema ni najčešćeg modela izlaska preduzetnog (venture) kapitala iz firme, te smo po mogućnostima da start up inovativne firme pribave potrebna finansijska sredstva, koja nisu pozajmica već deo kapitala, na 130. mestu. Deo uzroka, svakako, leži i u činjenici da su standardi finansijskog izveštavanja i revizije veoma niski (107. mesto), te da postoji visoka informaciona asimetrija između onoga ko sredstva daje i firme koja ih prima, bilo kao kapital ili pozajmicu. Imajući to u vidu, jasno je zašto je po pitanju palete finansijskih proizvoda koje finansijski sektor nudi, Srbija na 97. mestu od 140 zemalja.
Zašto većina firmi ne pozajmljuje
Da li sve firme imaju problem finansiranja, ili je u pitanju samo mali broj visoko zaduženih i onih koje su banke odbile, a čiji se glas daleko i jako čuje? Godišnja anketa koju USAID sprovodi u poslednjih pet godina daje interesantan pogled na ovu dilemu – oko 60 odsto domaćih firmi ne pozajmljuje novac. Ovaj nalaz potvrđuje i CEVES istraživanje, koje koristi bazu podataka APR i kreditnog biroa – većina firmi u Srbiji ne pozajmljuje sredstva, iako se takav utisak ne stiče u javnosti.
Da li to znači da su percepcije anketiranih menadžera pogrešne? Ne nužno – firme dobrim delom ne pozajmljuju baš usled neadekvatne ponude i tražnje za sredstvima. A suprotno javnom mnjenju koje se drži izreke „dug je zao drug“, ne pozajmljivati u biznisu znači sporo ili uopšte ne rasti.
Indeks globalne konkurentnosti ne iscrpljuje listu uzroka problema finansiranja firmi u Srbiji, ali daje dobru polaznu osnovu. Na nju možemo dodati istraživanje USAID Projekta za bolje uslove poslovanje „Finansiranje rasta malih preduzeća –ključna pitanja i preporuke za Srbiju“ koje grupiše uzroke problema u dve velike kategorije: one čije uklanjanje dovodi do bolje ponude finansiranja i one čije uklanjanje dovodi do bolje tražnje za finansiranjem.
Ograničenja na strani ponude Ograničenja na strani preduzeća
• Neefikasan izvršni postupak
• Visoki troškovi finansiranja
• Regulatorne smetnje
• Niska prikladnost finansijskih proizvoda
• Malo alternativnih izvora finansiranja
• Slabost službi koje pružaju podršku
• Ograničena efikasnost države i donatorskih fondova • Slabi finansijski kapaciteti
• Stavovi zajmoprimaca i nesklonost ka riziku
• Slabi kapaciteti za predstavljanje preduzeća
• Slaba pregovaračka pozicija
Spisak uzroka problema je dug i na svakom od njih mora se pojedinačno raditi. Na strani ponude, konstantna neefikasnost izvršnog postupka ima krajnje negativan uticaj na dostupnost i cenu finansiranja. Zajmodavci se neprekidno suočavaju sa niskom stopom i visokim troškovima naplate, kao i sa nepredvidljivošću postupka koji bi inače trebalo da bude veoma predvidljiv. Uprkos ograničenoj ponudi finansiranja koju pružaju banke, nisu se pojavili drugi značajni alternativni kanali za pristup finansiranju. Značajno ograničenje predstavlja odsustvo sveobuhvatnih propisa o nebankarskim finansijskim institucijama, slabosti Zakona o lizingu i neefikasno izvršenje komercijalnih ugovora o kreditu.
Sporo napreduje i izgradnja tržišta kapitala koje bi moglo da ponudi isplative mogućnosti za izdavanje obveznica. Zajmodavci se suočavaju sa izazovima u pogledu kvaliteta i dostupnosti usluga procene vrednosti imovine. Same firme, često, neadekvatno ili skoro nikako upravljaju svojim finansijama. Na ovaj problem naslanjaju se siva ekonomija i odabir loših računovođa, što utiče da finansijski izveštaji daju lošiju sliku od realne. Nesklonost preduzetnika ka riziku, pogoršavaju uslovi kreditiranja kojima se zahtevaju lične garancije i izrazito visok stepen kolateralizacije. Previsoka očekivanja od državne podrške, takođe, negativno utiču na ponašanje firmi. Slabosti u pogledu aktivizma, loša komunikacija sa zajmodavcima i nedostatak pouzdanih kanala za dijalog između javnog i privatnog sektora, čine sektor malih i srednjih preduzeća relativno fragmentiranim i lokalizovanim. Ovo su samo neki od uzroka problema.
Dve jednostavne i u praksi retko viđene mere
Da bi se finansiranje firmi u Srbiji olakšalo, potrebne su dve jednostavne i, istovremeno, u praksi retko viđene mere: stavljanje rešavanja uzroka problema na listu prioriteta svih aktera i dobra koordinacija svih aktera. U pitanju nisu radikalni zaokreti, donošenja pojedinačnih zakona koji iz temelja menjaju finansiranje preduzeća, niti reforma jednog državnog sektora – rešenje leži u finom štimanju postojećih elemenata, uz brižljivo uvođenje novih.
Finansiranje preduzeća nije na listi prioriteta mnogih relevantnih institucija, što zbog duge liste drugih prioriteta, što zbog činjenice da same institucije ne prepoznaju svoju važnost u rešavanju ovog problema. Većina zainteresovanih strana, na primer, ne vidi Ministarstvo pravde kao ključnu zainteresovanu stranu u rešavanju problema finansiranja malih i srednjih preduzeća, iako ono to jeste (primera radi, u efikasnoj primeni Zakona o izvršenju i obezbeđenju, reformi propisa koji uređuju oblast založnog prava na pokretnim stvarima i slično). Sporadični slučajevi rada na merama koje omogućavaju poboljšanje finansiranja nisu koordinisani s merama unapređenja drugih oblasti. Tako je Srbija postala školski primer nedostatka koordinacije – istovremeno je donet program podrške kupovine osnovnih sredstava za mala preduzeća i preduzetnike i ukinut poreski kredit za kupovinu osnovnih sredstava.
Na koji način postići saglasnost zainteresovanih strana da je rad na unapređenju finansiranja preduzeća prioritet, te da svako sa svoje strane u koordinaciji sa drugima treba da mu se posveti? Imajući u vidu rezultate koje je postigla radna grupa za Doing Business, možda je vreme da se formira radna grupa za Doing Finance.
Ana Jolović, rukovodilac tima za razvoj finansijskih tržišta, USAID Projekat za bolje uslove poslovanja
Biznis top 2014/15.