„Našim poljoprivrednicima treba omogućiti da budu mali kapitalisti i da rade za sebe, a ne kao najamna snaga velikih kompanija. Mišljenja sam da nam ne trebaju stranci koji će nas učiti kako da obrađujemo zemlju, nego bolji uslovi za razvoj poljoprivrede, kakvi postoje u evropskim zemljama“, kaže Uroš Davidović, nesuđeni veterinar i dojučerašnji autor emisije „Dobra Zemlja“. Sa koleginicom Marijom Ćeklić uspeo je da, od privredne grane kojom se bavi sve manje ljudi u Srbiji, napravi veoma gledanu emisiju, koju su sponzorisale multinacionalne kompanije, a koja je uprkos velikom komercijalnom uspehu pre neki dan ugašena. Uroš je tako, po sopstvenim rečima, platio cenu posedovanja osećaja za moral – ostao je bez emisije zato što je želeo da izveštava o sistematskom uništavanju domaće poljoprivrede, u poslednjem slučaju u vezi sa uvozom 300.000 svinja. Ovaj intervju urađen je dve-tri nedelje pre toga, kada niko nije očekivao ovakav razvoj situacije.
B&F: Kako se student veterine obreo u novinarstvu?
Uroš Davidović: Dok sam studirao pokušavao sam da nadoknadim manjak prakse na fakultetu prateći aktuelna dešavanja u veterini, pa tako i emisiju „Znanje na poklon”, pokojnog Zaharija Trnavčevića. On je tražio saradnike i prijavio sam se na oglas. Nakon tri meseca, dok sam bio na vežbama u klanici, pozvao me je producent emisije da dođem na audiciju. Tada sam bio ubeđen da ću kada završim fakultet biti veterinar, međutim, zaljubio sam se u novinarstvo i ostao u toj profesiji.
B&F: Kako pronalazite nesvakidašnje priče i uspešne preduzetnike koji nisu mnogo poznati javnosti?
U. Davidović: Najčešće sasvim spontano. Ponekad preko preporuka, nekada slučajno naletimo na neke teme, a dešava se da i od sagovornika čujemo zanimljive informacije. Pomaže i to što smo, koliko mi je poznato, jedina redakcija čiji novinari objavljuju brojeve svojih mobilnih telefona tokom odjavne špice. Ljudi nam se često sami javljaju. U ovom poslu je veoma važno da umete da slušate i da razumete da svaki čovek ima nešto da kaže. Loše je oslanjati se na druge medije i tražiti u njima inspiraciju jer onda nemate ekskluzivu.
B&F: U stručnoj javnosti ste postali poznati zbog kvaliteta emisije koju radite, ali široj populaciji ste najpoznatiji zbog vrcavih komentara poput onog o „nežnim guzama iz Sektora za vanredne situacije” koje su kupile skupe limuzine a nisu imale sredstava da obezbede protivgradne rakete. Da li Vam smeta što su takvi šaljivi komentari popularniji u javnosti od važnih tema kojima se bavite?
U. Davidović: Imperativ rada u današnjim medijima je da privučete i zadržite pažnju gledalaca. Tome služe i vrcavi komentari. Nezgodno je što su oni, povremeno, publici zanimljiviji od suštine. Recimo, baš u toj emisiji gde sam pominjao guze, bavili smo se temom o krađi državnog zemljišta, ali to nije izazvalo burnije rekcije. No, svakako ćemo nastaviti da se trudimo da budemo i informativni i zabavni, jer to je – pokazalo se – najbolji recept za uspeh.
B&F: S obzirom na teme koje obrađujete i na način kako to radite, da li ste imali problema zbog takve uređivačke politike?
U. Davidović: Pritisaka je uvek bilo i biće. Svaka vlast je pokušavala da nas spreči u objavljivanju pojedinih podataka. Naravno, bezuspešno – počev od protesta poljoprivrednika pod prethodnom vlašću, pa do priče o prodaji državnog zemljišta Arapima pod ovom vlašću. Na sreću, imamo jake sponzore, multinacionalne kompanije koje se ne bave politikantstvom na Balkanu, i to nam omogućava da svoj posao radimo objektivno. Činjenica je da se, ponekad, ni kolegama ne dopada ono što radim. To je bio slučaj kada sam doveo ovcu u studio, pa sam morao da ubeđujem saradnike da ona ne smrdi već da „ima specifičan šmek”. (smeh)
B&F: Šta vas motiviše u ovom poslu?
U. Davidović: Strast prema poslu i radoznalost. Kada odem kod sagovornika i pitam ga kako je popravio traktor, to nije iz kurtoazije već zato što me stvarno interesuje i mislim da gledaoci to prepoznaju. Kada odem u Čikago i pričam o tamošnjoj berzi i velikim kompanijama koje trguju žitaricama, taj prilog bi bio jako suvoparan da ne razumem šta pitam i da me to ne zanima.
B&F: S obzirom da se u „Dobroj zemlji” bavite gotovo svim oblastima poljoprivrede, koje sektore biste izdvojili kao najperspektivnije?
U. Davidović: Pre svega bih istakao da je naša država u proteklih 15 godina potpisivala izuzetno nepovoljne međunarodne ugovore. Mi smo otvoreni ka svetu, težimo članstvu u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, ali je cena tog otvaranja suviše koštala domaću poljoprivredu koja je, sada, generalno u lošoj situaciji. Ipak, kao najperspektivniju granu istakao bih proizvodnju voća i povrća. Po mom mišljenju, proizvodnja žitarica je niskoakumulativna grana, a stočarstvo je, kao što već svi znaju, u veoma teškoj situaciji.
B&F: Često ističete da poljoprivreda u Srbiji nije samo degradirana, već i da je reč o pravoj hajci medija i političara na naše poljoprivrednike. Možete li takav stav konkretnije da objasnite?
U. Davidović: Najlakše je prikupljati poene govoreći za nekog drugog da ne zna da radi svoj posao. Niko ne pita da li političari ili novinari dobro rade svoj posao. Ali zato oni često govore da su srpski poljoprivrednici lenji, da žele da rade nekoliko dana godišnje i da žive dobro od toga. Ja mislim da su naši poljoprivrednici obrazovani u nekom širem životnom smislu za ono čime se bave, da se dobro razumeju u mehanizaciju i tehnologiju proizvodnje, a da ih, zapravo, koče ogromne barijere koje im je neko drugi postavio – od poteškoća pri uzimanju kredita pa do politike uvoza GMO proizvoda. Mišljenja sam da nam ne trebaju stranci koji će nas učiti kako da obrađujemo zemlju, nego bolji uslovi za razvoj poljoprivrede, kakvi postoje u evropskim zemljama.
B&F: S obzirom na činjenicu da sela ubrzano odumiru, šta bi po Vašem mišljenju moglo privući mlade da žive i rade na selu?
U. Davidović: Poljoprivrednicima treba omogućiti da normalno rade svoj posao, da budu mali kapitalisti i rade za sebe, a ne kao najamna snaga velikih kompanija. Stanovništvo se može zadržati na selu različitim merama, kao što su manji porezi, jeftinija struja, pristupačno gorivo, kreiranje boljih uslova za život – od postojanja vodovoda pa do gradnje vrtića. Upravo sam se vratio sa juga Srbije gde su neka sela nedavno dobila asfaltirane puteve. Sve je to lepo, ali je kasno za to. Zbog loše infrastrukture ljudi se odatle iseljavaju već pola veka, pa sada taj asfalt služi samo starim ljudima da lakše dođu do lekara.
B&F: Pojedini demografi tvrde da iz sela odlaze najviše mlade žene, jer su za njih tamošnji uslovi egzistencije posebno teški. Da li ste saglasni sa takvim ocenama?
U. Davidović: Ne bih se složio. Mnogi verovatno zamišljaju da se u srpskim selima obrađuje zemlja na primitivan način, ali to nije istina. Tamo nema više mnogo teškog fizičkog rada, a i ako ga ima – ne obavljaju ga žene. One uglavnom rade lakše poslove i brinu se o porodici. Meni se čini da su one rasterećenije od žena u urbanim sredinama. Postoji, međutim, nešto u psihologiji novih naraštaja zbog čega devojke ne žele da žive u selima. Možda nakon gledanja serije „Seks i grad” misle da je bolje loviti njujorške bogataše, a ne shvataju da žene na selu mogu biti srećne i ispunjene. Moj stav je da je bolje živeti kao svoj gazda na selu, nego kao urbana sirotinja na periferiji Beograda. Naravno, nije sve idealno – još se radi na tome da žene na selima dobiju naknadu za trudničko i porodiljsko bolovanje – ali ako rezultat ove inicijative bude pozitivan, mislim da će njihov položaj biti bolji od položaja mnogih žena koje u gradovima rade za platu od 200 evra.
B&F: Vi ste se lično angažovali u „provodadžisanju“ samaca koji žive na selima. Koliko je to bilo uspešno?
U. Davidović: Naša sela su prepuna sredovečnih muškaraca i žena koje ne mogu da nađu životne saputnike. Zato ja ponekad oglasim u emisiji ko je „momak ili devojka za ženidbu” i tako smo uspeli da spojimo nekoliko parova. To je lepa strana ovog posla.
B&F: Šta je njegova ružnija strana?
U. Davidović: Retko smo imali ružna iskustva, jer su ljudi u našim selima zaista gostoprimljivi. Ako baš moram da izdvojim neko, pomenuo bih slučaj kada nas je policija legitimisala jer smo snimali luksuzne kuće onih koji su pokrali poljoprivrednike ne plaćajući im obaveze.
B&F: Koliko domaće tržište kapitala može da podrži razvoj poljoprivrede?
U. Davidović: Kompletno berzansko poslovanje u Srbiji je loše organizovano. Nedostaje nam dobar zakon o berzama koji bi se dosledno primenjivao. Primera radi, Produktna berza je veoma značajna institucija koju bi, po mom mišljenju, država trebalo da podstakne da postane velika, regionalna berza. To je strateški važno za Srbiju jer bi se tada regionalna cena žitarica određivala ovde. Takođe, važno je unaprediti i funkcionisanje Beogradske berze, ojačati manjinsko akcionarstvo, ali i korporativizovati kompanije, kako bi se kvalitetno i tržišno poslovalo.
B&F: Da li uočavate naznake za bilo kakav konkretniji pomak u domaćoj poljoprivredi?
U. Davidović: Danas je teško bilo šta prognozirati, pogotovo dugoročnije. Ako se obistine očekivanja da će u narednoj deceniji na naše tržište doći velike strane kompanije iz oblasti agroindustrije, onda bi i otkupne cene poljoprivrednih proizvoda mogle postati realnije.