Nakon jučerašnjeg sastanka sa grčkim premijerom Aleksisom Ciprasom, predsednik Evropskog saveta Donald Task odaslao je poziv migrantima: “Ne dolazite u Evropu […] To je uzaludno”. Oštra i dramatična poruka ipak je pre usmerena evropskoj javnosti nego izbeglicama, posebno javnosti u srednjeevropskim zemljama, uključujući one koje uopšte nisu na izbegličkoj “trasi”, poput Slovačke i Poljske. Te zemlje su, zajedno sa Austrijom i Mađarskom, poslednjih meseci nositeljke zahteva za “zatvaranjem balkanskog koridora”, odnosno “zaustavljanjem izbeglica”. U tu svrhu je više njih (pre svega Austrija) pokrenulo intenzivnu diplomatsku ofanzivu prema zemljama Balkana. Posledice diplomatskog pritiska već su vidljive, iako nisu dovele do priželjkivanih rezultata.
Naime, unutarpolitički problemi prisilili su mnoge odredišne zemlje da najavljuju “zaoštravanje kriterijuma” radi usporavanja priliva. To zaoštravanje uključuje pre svega sasvim arbitrarnu segregaciju izbeglica na Balkanu i to na temelju nejasnih kriterijuma kojima bi trebalo odvojiti izbeglice iz Avganistana, Sirije i Iraka od ostalih. Kriterijum je upitan jer to nipošto nisu jedine zemlje iz kojih izbeglice beže od ratne pretnje. No od kriterijuma još je spornija metoda kojom se to određuje: naime u više zemalja, uključujući Austriju, Sloveniju i Hrvatsku, poreklo izbeglica se ne određuje na bazi nikakvih čvrstih podataka, već na temelju ad hoc procjene policijskih prevoditelja koji, prema brojnim izveštajima, ta svoja ovlašćenja odlučivanja o životu i smrti uveliko zloupotrebljavaju.
Iz šupljeg u prazno
Prevoditeljska segregacija uspela je da uspori kretanje izbeglica. No cena za to usporavanje već je vidljiva u gomilanju izbeglica u Grčkoj i to u brojevima koji ne samo da se ne mogu kontrolisati, već dovode i do neminovne teške humanitarne katastrofe. Reč je u velikoj meri o reprizi događaja iz prošle godine nakon zatvaranja mađarsko-srpske granice, uz jednu značajnu razliku: oni koji su tada kritikovali Mađarsku sada podstiču Makedoniju da radi upravo isto. Još gore, čini se da ništa nije naučeno iz tadašnjih događaja, pre svega činjenica da zatvaranje jedne rute ne zaustavlja kretanje izbeglica koje, posebno nakon što su krenule na put, ionako nemaju izbora. Tako je svojevremeno zatvaranje mađarske granice izbeglice usmerilo prema Hrvatskoj, no “prevoditeljske” prakse hrvatske policije ponovno su aktivirale i rutu kroz Mađarsku.
Slično tome, zatvaranje granice u Makedoniji moglo bi aktivirati novu rutu kroz Albaniju i onda verovatno preko Jadrana (čime će se stvoriti još jedan opasan prelaz preko mora), ali i obnoviti staru rutu preko Bugarske, koja je takođe (još ranije od Mađarske) nastojala da svoju granicu zatvori žilet žicom. Dugoročno slaba efikasnost metoda “zaustavljanja” nije ni regionalne ni evropske vlade podstakla na dublje promišljanje problema. Čak je stvorila atmosferu svojevrsnog takmičenja u naoružavanju protiv izbeglica, paralelnoj gradnji ograda i uvođenju sve represivnijih nezakonitih metoda, koji su svojevrsnu kulminaciju doživeli raspravama o ponovnom uvođenju vojnog roka i militarizaciji zemlje zbog izbeglica u Hrvatskoj i Bugarskoj.
Nikome pritom nije palo na pamet da podseti kako su sve spomenute zemlje potpisnice međunarodnih ugovora koji ih pravno obavezuju na zaštitu ratnih izbeglica, dakle da pitanje zbrinjavanja nije podložno fluktuacijama rasističkog sentimenta u evropskim državama, već stvar elementarnog poštovanja sopstvenog pravnog poretka. Još manje su se “sigurnosni” histeričari setili da bi upotreba vojske protiv izbeglica, prema istim tim pravnim poredcima, mogla predstavljati ratni zločin.