Pokušavali su mnogi da zapodenu neku novu revoluciju, pa im nije pošlo za rukom. Nađe se čak i kritična masa kao u severnoj Africi, kritično ekonomsko stanje kao u Španiji, ali nema kritičke ideologije u koju bi se moglo poverovati do te mere da vredi „dati glavu za bolju budućnost“. Za koju budućnost? Priča o budućnosti je najkompromitovaniji politički mamac. Danas je budućnost video igra. Stručnjaci su definisali i kako se ona gradi preko video igara. Tu ima 16 pravila, od kojih je prvo da roditelje treba učiniti promoterima igre, a poslednje da virtualna i uveličana (augmented) stvarnost postaje komercijalna stvarnost.
Sve što je komercijalno danas ima šansu za uspeh globalnih razmera. „Virtualna stvarnost je masovni potrošački fenomen… HTC Vive, Oculus, Morpheus su već tu, Majkrosoft u julu treba da izbaci na tržište HoloLens“. Čudo neviđeno. Slogan je: Seeing is Beliving (Videti je verovati). Obama i Merkel su 24. aprila na sajmu elektronike u Hanoveru već videli tu budućnost, stavili su tzv. headset, pokušali su da je opipaju i izgledali smešno onima koji su ih posmatrali i slikali. Riskantni (venture) kapital i anđeoski investitori (oni koji ulažu novac u inovativne projekte u zamenu za deo vlasništva) „uleću bezglavo u sektor“. Budućnost je nađena i ona je – virtualna.
Očito je vreme krvavih političkih revolucija za nama. Nema ih više ni u uvek usplahirenoj Latinskoj Americi. To što ja, Stefan Aleksić, Ken Louč, Radnička fronta i još po neko patimo od setnih sećanja na revolucije naših mladosti – nema nikakvog opšteg značaja. Valja se okrenuti metodama građanskog otpora, ali ne u režiji ex otporaša Srđe Popovića i njegovog zaleđa. Barem dok ne sazru uslovi za nešto sasvim novo. Iako takav otpor nije ništa prelomno, on ponekad daje opipljive rezultate. Njegov istorijat počinje od Aristofanove Lizistrate (411. godine pre nove ere) koja je pozvala Atinjanke da svojim muževima i ljubavnicima uskrate seks dok ne počnu pregovore o miru sa Spartancima. I uspelo je, ali je dakako podložno sumnji, jer do nas dopire preko literature. Rimejk je nastao krajem 2002, dakle 2.413 godina kasnije, kada se profesorka Samira Ahmed u jeku građanskog rata u Sudanu prisetila Lizistrate i pozvala svoje sugrađanke da odbiju seksualne veze sa svojim muževima sve dok ne prestanu da ratuju. Rat je okončan, a u kojoj su meri za to zaslužne Sudanke nije lako ustanoviti. Lepo je verovati da su bile presudne.
Među vidove otpora spadaju građanska neposlušnost i bojkot. Ovaj drugi nosi ime po kapetanu Čarlsu Bojkotu (Charles Boycott), zadrtom upravniku imanja lorda Ernea u Irskoj, koji se negde oko 1880. pročuo po neljudskom odnosu prema radnicima na imanju. Radnici su mu odbili poslušnost, lokalni poslovni ljudi su iz solidarnosti prekinuli svaku saradnju sa njim, čak ni poštar više nije hteo da mu donosi poštu. Na njegovu tužbu sud je doneo odluku da otpor nije protivzakonit. U britanskom precedentnom pravu to je presuda koja važi kao zakon i danas.
Ponekad izbije na površinu gest građanske kolektivne svesti koji ostaje uzor za sva vremena. U doba okupacije Norveške 1942. njeni građani kupovali su knjige nobelovca Knuta Hamsuna i slali mu ih poštom neotpakovane, jer je podržavao fašiste. Činili su to toliko masovno da je akcija ostala zapamćena kao „Reka knjiga“. Bio je veliki pisac, ali i preveliki profašista. Nešto slično pokušala je jedna naša istaknuta sugrađanka apelujući da građani vraćaju knjige Dobrici Ćosiću, u vreme kada je bio u vlasti i zataškavao zločin u Štrpcima. Nikada nije saznala da li je knjige vratio autoru još neko sem nje. Nismo mi tada bili skloni otporu vladarima.
Po Hamsunovom romanu „Glad“ predviđeno je da se snimi film kojim bi trebalo da bude otvoren centralni norveški festival u Bergenu 2017. Glavna uloga ponuđena je Al Paćinu. Odbio je, sluteći da je u pitanju pokušaj okolišne rehabilitacije kvislinga, koji je entuzijastično veličao Hitlera. Al Paćino nije na svojoj koži osetio fašizam, ali oseća solidarnost sa onima koji su patili i odbojnost prema zločincima.
Osamdesetih godina proteklog veka u Americi su se vlasti i kompanije više bojali Dolores Huerta, aktivistkinje za ljudska prava, nego svemoćnog Vrhovnog suda. Koga bi ona od latifundista/kapitalista uzela na nišan zbog kršenja prava radnika na imanjima, mogao je jedino da inscenira bankrot. Njeni pozivi na bojkot proizvoda nekorektnih kompanija imali su 60 do 85 odsto uspeha. Udariti pohlepnog po džepu najveća je kazna. Pratio sam neposredno 1986. kako je uspela da urniše jednog grosistu proizvođača salate koji je držao radnike na crno. Njoj su verovali i zato je sledili. Slična je uloga pokreta Not One Dime koji poziva na bojkote protiv bilo koje forme rasizma. Snaga tog pokreta je u jedinstvu crnog stanovništva Amerike koje broji 43 miliona potrošača i čija je kupovna moć “teška” 1.100 milijardi dolara godišnje.
Današnje vlasti ujedinjenih bogataša i političara najefikasnije razumeju pretnju smanjenja njihovih prihoda ili broja glasova na izborima, a preko hiljadu milijardi mogućeg gubitka je uočljiva stavka. Još od 1992. polako se širi nacionalni (prvo u Kanadi i SAD) Buy Nothing Day (Dan ne kupuj ništa) – kada su građani pozvani da se uzdrže od bilo kakve kupovine. Motivacija, bar oficijelno, je otpor konzumerizmu, ali i provera potrošačke snage: u kojoj meri potrošači mogu da ugroze ekonomske i političke vladare. Moćnici su preoblikovali ljude u potrošače koji su sve skloniji da im se odupru. Ove godine 25. novembra, neposredno pre vikenda kada započinju potrošačke predbožićne pomame, dogodiće se prvi Internationa Buy Nothing Day kada valja isprobati globalnu snagu građana/potrošača u polarizaciji sa onima koji vladaju svetom. Ne bi valjalo da i taj voz propustimo. U pitanju je novi, pohlepnicima razumljiv otpor. Nova forma ekonomski obojene demokratije.
Zahuktala rehabilitacija našeg ološa teži da pređe i preko granica Srbije, pa su se dežurne vampirske dadilje angažovale da rehabilituju i francuskog kvislinga maršala Petena. I da je to samo „patka“ ne bi bila daleko od suštine pojave. Na ružan način se internacionalizujemo već dosta dugo. Naveo bih primer kako se sa pokušajem revitalizacije gadova postupa na civilizovan građanski način. Gonjen jurnjavom za gledanošću, voditelj popularnog italijanskog TV programa „Od vrata do vrata“, Bruno Vespa, pozvao je u emisiju Salvatora Rinu, sina najvećeg mafijaškog bosa Tota Rine. Povod je bio izlazak knjige koju Salvatore posvećuje ocu koji izdržava doživotnu robiju. Osuđen je zbog brojnih ubistava kao najkrvoločniji mafijaški bos svih vremena. Ubistva je obavljao lično dok je bio početnik, a potom, kad je postao bos nad bososvima, davao je naloge za njih. Među njegovim žrtvama su i dvojica istražnih sudija Falkone i Borselino, danas tragični simboli otpora mafiji, koje su po nalogu Tota Rine njegovi pirotehničari dinamitom poslali na drugi svet. Rina junior napisao je srceparajuću knjigu o „beskrajno dobrom ocu koji ni mrava ne bi zgazio“ a dobio je priliku da na državnoj TV RAI 1 – revidira očeve zločine i pre svega poruči da „familija“ nije kapitulirala. Uprkos uzgajanom interesovanju za zločine, jer to donosi gledanost i prihode, reakcija javnosti se očitovala naglim padom gledanosti emisija koje vodi Vespa. Italijanski gledaoci su naučili i koriste mogućnost promene kanala na TV-u da bi poslali poruku, jer danas se sve meri, ima cenu i značaj. Međutim, etički je važnija „poruka“ Udruženja knjižara Italije, koju su sve knjižare članice istakle u izlozima. Poruka je glasila: „U ovoj knjižari ne možete kupiti ili naručiti knjigu Salvatora Rine“. Ništa revolucionarno ali vraća pouzdanje da komercijalizam i jurnjava za senzacijama ipak nisu ugušili etiku ni kod onih kojima je prodaja knjiga izvor egzistencije.
Prvo na N1 Hrvatska pa zatim i na sajtu Radničke fronte iz Zagreba pročitao sam vest koja glasi: „Članovi Radničke fronte došli su danas (14.05.2016) u NSK (Nacionalna i sveučilišna knjižnica) kako bi iskazali nezadovoljstvo i prekinuli predavanje pročetničkog „povjesničara“ – Bojana Dimitrijevića. Međutim… kada smo stigli vidjeli smo da osim nas nitko nije došao na tribinu. Onda smo se jednostavno pokupili i otišli skupa na kavu“. Mnogo bi lepše bilo da se tako nešto desilo u Beogradu – a nije. U svom gradu dotični je rado viđen i publikovan, naročito od kada je pokrenuo sramotni postupak za rehabilitaciju kvislinškog generala Nedića. Miloš Vasić je o tome rekao sve što treba reći.
Međutim, nema odjeka javnosti, naročito ne one stručne (kojoj prija kad joj se doda „i naučne“), a bar neko bi morao osporiti makar Dimitrijevićevu tvrdnju da „Hasanbegović ne treba da se izvini za izjavu da je ‘antifašizam floskula’: nema razloga. To je njegovo naučno mišljenje“. Jesu li i Šešeljeve psovke i vulgarnosti u Haškom sudu i na račun suda njegovo naučno mišljenje, budući da poseduje akademska zvanja bar kao i Hasanbegović, proustaški orijentisani hrvatski ministar kulture. Da li je previše očekivati da sredina odgurne od sebe promotera zla i antihumanih aktera, koji svoju zlobu uvija u oblandu nauke?
Hrvatsko novinarsko društvo dodelilo je Prvog maja nagradu za najbolje internetsko novinarstvo Hrvoju Šimičeviću. Laureat se zahvalio rečima: „Dolazi vreme gerilske borbe, vreme povratka u šumu“. Ako ova izjava nije dokaz da je laureat žrtva profesionalne dramatizacije stvarnosti, onda je svakako dokaz njegovog gubitka živaca, za šta je efikasniji lek apaurin nego odlazak u šumu. Ne samo zbog moje alergije na bilo koju vrstu džihada – ali tu nešto ne štima. Uostalom, kako u šume kada ni Hrvatske šume DOO, kao ni Srbijašume to ne daju, jer su šume njihovo VLASNIŠTVO! Garantovano i oni imaju svoje utrenirane razbijače sa fantomkama da brane vlasništvo nad otetim opštim dobrom. Količina akumulirane pameti konačno je ipak veća od ratničkog testosterona.
Ima kod nas značajnih gestova građanskog otpora bujanju prostačkog nasilništva i vlasti. Demostracije novinara protiv ministra koji vređa usledile su, istina, tek naknadno. Još uvek niko takve brutalne ispade ne kažnjava odmah, demonstrativnim okretanjem leđa govorniku. Doći će vreme i za to. Vlasti treba naučiti da bar poštuju zakone. Vojin Dimitrijević je u knjizi o terorizmu nepoštovanje zakona od strane vlasti koje su ih donele označio kao – državni terorizam. U istom smeru su i masovne demonstracije građana zbog bujanja državnog podzemlja iskazanog rušenjem objekata u Savamali, i očitog saučešća institucija. Građanski otpor unosi priličnu dozu optimizma zbog zrenja građanske svesti u gradu koji je ne tako davno doživeo trijumf ruralnog nad urbanim. Ne manje optimizma ulila mi je nedelja 23. maja u Beogradu; bio je prelep dan, ulice prepune vedrog, uljudnog sveta, muzeji i legati otvoreni, kultura gotovo da je curila na sve strane. Moje prijateljice Engleskinje su bile zadivljene ovim prizorom i pitale me zašto su naši intelektualci pesimisti.
Od ubistva Mihajla Obrenovića, preko rušenja komunističkih liberala, do poslednjih izbora na kojima su tri vodeće partije dobile ukupno 67,3 odsto svih glasova – a svaki bi se civilizovan čovek morao postideti zbog njih – uvek se spotičemo o isti kamen nepoznavanja Srbije i uverenja da je ona Beograd, da je i ona “svet”. Pritom pod Srbijom ne podrazumevam provinciju, nego duh palanke koga ima posvuda. Inače, svetu bismo se sigurno mogli približiti građanskim otporom, demostriranjem civilne volje. Tu je poučna mukotrpna i uspešna borba za legalizaciju gej prajda. Nikada ne treba popuštati, jer građanski otpor ima i značajnu pedagošku ulogu – on uči vlast, a preko nje i njene pristalice – da moraju poštovati zakone i vrednosti modernog društva.