Angažovanje pisaca iz senke, koji u ime drugih, najčešće javnih ličnosti, pišu njihove „autobiografije“ ili druga „autorska dela“, veoma je česta praksa kod velikih izdavača na zapadnoj hemisferi, pa su tome pribegli i aktuelni predsednički kandidati u SAD. Za ovu profesiju ustanovljene su i minimalne naknade u visini od više desetina hiljada dolara, a najveći honarar do sada iznosi pola miliona dolara. Iznajmljivanje pisaca iz senke odavno je prisutno i u Srbiji, ali se o tome nerado govori, pogotovo o visinama honorara.
Danas se veruje da je engleski termin ghostwriter prvi put došao u žižu javnosti kada je objavljeno da pisac veoma popularnih trilera Tom Klensi, zapravo, nije pravi autor svih dela na kojim je potpisan. Naime, njegovi romani, među kojima i „Lov na Crveni oktobar“, širom sveta su prodati u preko 100 miliona primeraka i po njima su snimljeni mnogi filmovi, ali sam pisac nije uspevao za života da podmiri sve veću potražnju za novim knjigama i filmskim scenarijima, pa je njegovo ime često bilo isticano na delima koje su pisali drugi.
Dve, tri decenije kasnije, ovo zanimanje je postalo opšte prihvaćeno, pa tako najveći sajtovi za pretragu slobodne radne snage, freelancera, nude posebnu kategoriju za pisce iz senke, gde se obično javljaju osobe sa završenim jezicima ili književnošću i sa ranijim iskustvom u novinarstvu ili PR industriji. Raspon usluga koji oni nude je veliki – od redakture i uređivanja tekstova, pa do pisanja romana, naučnih knjiga, novinskih članaka ili memoara, što podrazumeva puno višesatnih intervjua jedan na jedan i „bez dlake na jeziku“ sa poslodavcem koji ih je angažovao.
Madelin Morel je specijalizovani književni agent za pisce iz senke, koja za sebe kaže da redovno održava kontakte sa više stotina autora i da uvek kreira početnu ponudu sa pet, šest probranih pisaca koji zadovoljvaju sve kriterijume poslodavaca. „Izdavaštvom sve više dominiraju velike kompanije, koje su sve manje zainteresovane za literarnu vrednost nekog dela i biraju naslove za koje unapred znaju da će se rasprodati zbog teme ili ličnosti koju obrađuju“, konstatuje Morel u intervjuu za stručni sajt wwword.com. Međutim, takvo rezonovanje postalo je opšteprihvaćeno, kako kod izdavača, tako i kod publike, pa i samih pisaca. Morel, na kraju, konstatuje kako više uopšte ne traći vreme u potrazi za potencijalno dobrim piscima iz senke, već oni sve češće traže nju.
Jedan od najpoznatijih pisaca iz senke sa one strane Atlantika, Endru Krofts, čak ima svoju veb stranicu na kojoj nudi savete izdavačima i književnim agentima kako da prepoznaju dobrog pisca koji je spreman da piše u tuđe ime. Između ostalog, Krofts ističe da dobri pisci iz senke „nikada neće kritikovati ili osuđivati“ poslodavca, odnosno osobu čiju priču, najčešće životnu, treba da ispričaju, kao i da je „pisac iz senke jednostavno tu da napiše knjigu, koju biste Vi napisali da imate znanja i vremena“. Inače, ovaj autor je jedan od retkih koji otvoreno govori o svom poslu, a iza njega je preko osamdeset objavljenih knjiga, od kojih, kaže, barem tuce potpisanih pod tuđim imenom.
Ko su senke Hilari i Trampa?
Prema pravilima ugovora koji se sklapaju u takvim prilikama, pisac iz senke nije vlasnik napisanog materijala, već isključivo poslodavci, bez obzira da li su u pitanju izdavačke kuće ili pojedinci. Ono oko čega može da se pregovara, osim visine honorara, su detalji o poverljivosti i, eventualno, o potencijalnom otkrivanju imena autora iz senke mnogo godina kasnije.
Koliko je bitno pronaći zaista poverljivu osobu – bez obzira što je slovo zakona na njihovoj strani – shvatili su Viktorija Bekam, Zlatan Ibrahimović, pa i Donald Tramp, kada su pravi pisci njihovih „autobiografija“ i „memoara“ izašli sa raznim pikantnim detaljima u javnost. Trampa ovih dana, u jeku predsedničke kampanje u Americi, originalni pisac njegove knjige „Umetnost pogodbe“ iz 1987. godine, naziva lažovom i sociopatom. Istovremeno, Hilari Klinton do dana današnjeg važi za osobu koja je isplatila najviši honorar jednom piscu iz senke, čitavih pola miliona dolara, što je pre petnaest godina razotkrio Njujork Tajms, uz podatak da je Klintonova tada dobila čak osam miliona dolara od izdavača za tu istu knjigu.
Pomenuti honorar, ipak, predstavlja presedan, ali daleko da su uobičajeni iznosi mali za srpske uslove. Unija pisaca Kanade je kao naknadu piscu iz senke ustanovila minimalan iznos od 40.000 kanadskih dolara za knjigu od 250-300 strana. Američko Udruženje slobodnih literarnih priređivača predlaže cenu od oko 30.000 dolara za knjigu istog obima. Međutim, globalizacija i ekonomska kriza su ostavili traga i u ovom segmentu izdavaštva, pa se poslodavci poslednjih godina sve više okreću strancima, koje plaćaju daleko nižim iznosima.
Javna tajna u Srbiji
Za domaće tržište se već godinama govori kako uspešno prati svetske trendove u izdavaštvu, pa izgleda da to nije izuzetak ni u ovoj oblasti, iako je jako teško pronaći prave sagovornike na tu temu. Urednici jedne od naših najvećih izdavačkih kuća šturo su odgovorili za „Biznis & Finansije“ „da ima pisaca iz senke na srpskoj književnoj sceni“, ali da ih oni nisu angažovali. S druge strane, Gojko Božović, pesnik i vlasnik izdavačke kuće „Arhipelag“, smatra da se pojavom sve većeg broja dela koja potpisuju pisci iz senke, neminovno otvara i pitanje autorstva u književnosti, ali da, zapravo, srž problema leži u činjenici da je sve popularnija ona literatura koja se teško može nazvati književnošću u strogom smislu.
„U najvećem broju slučajeva to su ispovesti popularnih javnih ličnosti, od TV voditeljki do političara koji su završili svoju karijeru, pa sad žele da poprave svoj imidž u javnosti. Postoje i iskoraci u beletristiku, što se po određenim tumačenjima može nazvati autorskim projektima, sa zagarantovanom prodajom“, ističe naš sagovornik.
Takva situacija, posledično dovodi do sudara dva koncepta – marketinškog pristupa u kojem je sve dozvoljeno da bi se ostvarila dobra prodaja, i onog koji brine o javnom kulturnom prostoru. „Knjige koje postanu popularne po samom objavljivanju samo zbog toga ko je potpisan kao njihov autor predstavljaju savršen marketinški proizvod. Međutim, još uvek postoje čitaoci kojima je bitnija krajnja književna vrednost neke knjige nego podatak ko ju je napisao, u stvarnosti ili iz senke“, zaključuje Gojko Božović.